Početna Arhiva Kontakt
   
IN-OUT
 
 
 

 

 


Nove knjige ­

Bogata trpeza duhovnih mirođija

Delirijum
Vesna Denčić
Alma - Beograd, 2019.

Bogata trpeza duhovnih mirođija, Carevo novo odelo,
i prostor misaonog bleska jedne ubitačne sadržajnosti...

Novu knjigu minijatura naslovne formulacije DELIRIJUM, Vesne Denčić, objavila je Alma, prestižni i najpoznatiji srpski izdavač knjiga koji se isključivo bavi humorom, satirom, aforistikom. Knjiga je manirom znalca svedena na minimalizam jezičkog iskaza, zgusnutu formu jedne ubitačne sadržajnosti, na poruku ili pouku, svejedno je gde se i dali se neko pozicionirao samo kao nemi posmatrač, ili kao radoznali čitalac. Sve je ovde svedeno na prostor misaonog bleska, i sa merom, i nimalo pretenciozno. I knjiga, treba to reći, ne govori samo o anomaličnim stanjima našeg društva. Ona jeste slika naše realnosti, nemili odraz u ogledalu, slika koju svi vidimo, mada mnogi zabijaju glavu u pesak i nemaju hrabrosti da istini pogledaju u oči, ili se okuraže i kažu: Gospodo, Car je ipak go, mada nas, i pored onoga što vidimo, televizija i mediji uveravaju da Gospodar nije go, on je samo neprijatno obnažen.

Na bogatoj trpezi ovih duhovnih mirođija Vesne Denčić uz neko imaginarno jelo, pomalo jezovito i više kao dekor koji ukazuje na besmisao vremena u kojem se nalazimo, utemeljen je naš ogoljeni život u celini. U suštini to što nam se nudi kao odgovor, ili uputstvo za upotrebu, i jeste prava slika naše realnosti, koju ni po koju cenu ne smemo da previđamo. Odmah i na početku treba izdvojiti minijature sa ovim naslovima, koji dovoljno govore kojim tematom se Vesna bavi. Dakle, evo tih naizgled običnih naslova koji kriju neočekivane sadržaje, jer ih zaista treba pomenuti: Uzori, Vrednosti, Relacije, Tačka gledišta, Devijacije, Kruna, Umetnost zavođenja, Izdanak, Trend, Paradoks, (De)Generacija, Kandidat, Interakcija, Hud Robin... recimo Udarnik, Bajka, Dobrotvor, Dr Doc i Miljenik, spadaju među dužim zapisima u ovoj knjizi, imaju između deset i maksimum dvadeset redova teksta. Da priča o ovoj knjizi ne bi bila bez pokrića i da nije plod uzgrednog čitanja, kako krunski dokaz njenog kvaliteta i promišljanja evo tri minijature u celini, da posluže kao procena, (jer nevernih Toma ima i među čitaocima a naročito među satiričarima) mada je namera da odabrane minijature ipak budu i mamac budućim čitaocima. Prva minijatura se zove: Znak: Tri puta je pokucao na blindirana vrata. Ljudi u crnom zadrhtali su. Ili još ubitačnija minjatura-crtica, na samoj granici aforizma... Okruženje, koja glasi: Izvinite, Vi ste iz kruga dvojke? Ne, iz devetog kruga! I evo i trećeg crnohumornog zapisa koji nosi naslov Izbor, i glasi: Gospodaru, kako ste danas raspoloženi? Sa čijom glavom želite da se igrate?

Inače, knjiga Delirijum je oplemenjena sa nekoliko vrhunskih karikatura maestralnog Nikole Otaša. Ne poznajem ni jednog našeg savremenog satiričara, a mnogi i to oni ponajbolji su se našli pod lupom moje kritičke misli, koji je u stanju da na ovako moćan i originalan a opet tako sažet način, od početka do kraja sprovede jednu ideju koja po iskazu nema premca u savremenoj srpskoj satiri. Iz okruženja, samo je Beranac Perica Jokić dorastao ovim Vesninim kreativnim dosetkama i uzletima. Vesna brusi svaku misao dovodeći je do perfekcije, i čini se da joj pri konstrukciji zadatog iskaza, to ne predstavlja teret, jer njena tema je uvek definisana jasnom idejom i oporom porukom.

Ova njena nova knjiga, (koliko sam uspeo da ispratim, četrnaesta, ili petnaesta po redu) na neki pomalo implicitan način govori i o njoj samoj. O njenoj neprestanoj borbi sa vlastitim scilama i haridbama, o nesalomivoj volji, dakle borbi od jutra do mraka, o njenim egzistencijalnim i svakim drugim teškoćama sa kojima se suočava a opet, ova žena čelične volje, kroz život ide uzdignute glave. I uvek sa osmehom na licu, osmehom zaista retkim, koji pleni i koji govori koliko o radosti življenja uopšte, toliko i o njenoj vedroj prirodi i plemenitoj duši. I čini nam se kad god je ugledamo, kao da je iskoračila iz one rečenice Morisa Ševaljea u kojoj on kaže: da je svaki dan koji se nismo smejali uzaludno provedeni dan.

Takvih "uzaludnih" dana nema u Vesninom životu. Jer ona će se smejati i onda kada joj nimalo nije do smeha. Nakon legendarne Vaske Jukić Marjanović, dečje pesnikinje i satiričarke, supruge takođe veliko satiričara Aleka Marjana, (oboje su otišli u večnost preko onog "usudnog brega" koji često pominje pesnik Radomir Andrić.) Vesna Denčić se u svetu satire pozicionirala u njenom samom vrhu. Rame uz rame sa Čotrićem, Baljkom, Simićem, Z.T Popovićem, Ljubenovićem, Martinovićem... da pomenemo samo ove žive i najaktivnije. Svakako, ona ubedljivo naša najbolja i najkompletnija satiričarka. Bez ičije pomoći, prva je zakoračila u eru moćne elektronske informatike i sada već prilično davno osnovala je Etnu, najkompletniji časopis u nas, koji se bavi humorom i satirom, i koji zahvaljujući pregalaštvu i upornosti Vesne Denčić, do dana današnjeg nije prestao da se pojavljuje u elektronskom izdanju. Etna Vesne Denčić, časopis za humor i satiru, je za satiričare (bili oni iz Srbije ili iz regiona) jedno nemerljivo značajno kreativno i satiričarsko utočište. Nakon gašenja legendarnog "Ježa", naknadni pokušaji da se ovaj časopis vrati u život bili su takoreći beznačajni, jer mrtvac se ne može oživeti, srećom za našu satiru pojavio se neko kao Vesna, neko sa vizijom i njeno čedo "Etna" taj vulkan humora, nikada ne miruje, oživeo je i krenuo da bez prestanka izbacuje satiričarsku lavu. Tako je ovaj vulkan humora postao lakmus naše posrnule savesti, prečišćivač duševnih zagađenja.

Treba reći da je Vesna Denčić nagrađivani satiričar i da je njeno uloga zaista edukativna a ona sama se svojim obimnim delom zauvek udenula i našla mesto u savremenoj srpskoj satiri. Stvaralaštvo Vesne Denčić se kreće od sasvim kratkog ali i oporog aforizma, jezički izbalansiranog i dovedenog do perfekcije, do kratke prozne forme, minijaturne satirične priče u kojoj se ona ne razmeće i ne barata sa mnogo reči, držeći se one maksime da: kratka reč dugim mislima daje povoda.

Delirijum, njena nova knjiga minijatura, je knjiga odličnog i pamtljivog naslova, ipak sadržajnost ove neobične i originalne knjige je mnogo značajnija. I za Vesnu kao autora, ali i za čitaoce, jer ove poruke-žaoke su upravo namenjene da budu upozorenje za one koji su se uspavali i prepustili praznom hodu i kretanju radi kretanja, gde se svest isključuje iz upotrebe i gde je uočavanje grešaka, stranputica, pogrešnih izbora premešteno među mnogobrojne beznačajnosti. I ta obezdušenost je okačena na vratu svakog pojedinca kao znak raspoznavanja. Omča je nimalo lep simbol. Jer oduvek je bilo da omča uporno traži svoje drvo. I kada ga pronađe, a takvima koji traže drvo za vešanje, to uvek pođe za rukom, onda je i za omču i za njenog nosioca prekasno. Jer kada se prepustimo njihalu strave, svaka naša priča je završena, povratka nazad nema i u vreme kada su se greške mogle otkloniti i praviti neki smisleniji i bolji izbori. Ove Vesnine minijature od svega par rečenica su beskrajno duhovite ali i surovo istinite poruke, upućene naivnima, obmanutima, uspavanima, ali i onima koji su budni, ili makar se nečemu nadaju, ili budni sanjaju. U svakom slučaju se mogu čitati na mnogo načina i čini se da je Vesnina ideja bila da naizgled uzgredne zabeleške budu ona tableta otrežnjenja, koju treba ispiti nakom dugog pića ili još dužeg mamurluka.

Ovaj Vesnin humor ujedno ume da izazove i grohotan smeh. Ali i da u nama izazove setu. Minijature deluju kao hitre zabeleške u prolazu, zabeleške nekoga ko brzo uočava, ali i još brže reaguje na nešto što mnogima u prvom trenutku promakne kao nebitnost. Vesna je bez sumnje majstor onih kratkih iskaza, koji nemaju žanrovsko određenje i jasnu pripadnost tematu, ili bilo kojem poznatom književnom sadržaju. Doduše ove crtice ne iz života već o životu koji živimo, životu ispod zvona od čije lupnjave ništa i ne čujemo, ne mogu se klasifikovati ni kao aforizam, ali ni kao kratka priča. Ono jeste reč o minijaturi, matu u dva ili tri poteza. I ove apoteoze opisanog besmisla i ispraznosti života koji nam je nametnut kao datost i negde izvan nas, ostavljaju gorak ukus u ustima, izazivaju katkad i grimasu nezadovoljstva, bezmalo gađenja koje je usmereno ka onima koji su osmislili ove nepodopštine. Ovu knjigu treba čitati i čitati, i redom i na preskoke, ali je uputnije da se njenom sadržaju vraćamo kad god osetimo, ili naslutimo da smo na bilo koji način zastranili. Ove Vesnine samo naizgled uzgredne zabeleške, nikako se ne smeju olako shvatiti kao njeno traganje za mračnom dosetkom, čega u ovim zapisima ima u izobilju, ali poruka koju nam Vesna šalje jeste ipak afirmativna. I svima je upućena da shvatimo kako je došao, ili bolje reći kucnuo je poslednji čas, kada moramo da se dozovemo pameti. Vesni je to očigledno pošlo za rukom, hoće li tako biti i sa nama ostaje da vidimo.

Ovaj Vesnin brevijar samotnih misli ima poruku za mnoge prostore i za mnoga vremena, ponajviše za sve one koji su izgubili veru u sebe i veru u ljude.

Veselin Mišnić


Žestoki satiričar otmenog stila

Krstareće misli
Miroslav Sredanović
Alma - Beograd, 2019.



Miroslav Sredanović (1936) je jedan od doajena naše satire. Mada je niz godina radio i kao diplomata, to nije omekšalo njegovo satirično pero nije diplomatski suzdržano – bez okolišenja i nimalo nežno kritikuje vlast. No, dve važne odlike njegove poetike mogu se dovesti u vezu sa kulturom diplomatije – elegancija stila i kosmopolitska znatiželja. Eleganciju stila čini otmena leksika, ali gde je, shodno objektu kritike, najprimerenije upotrebiti masnu i sočnu narodnu reč ili takav izraz iz Vukovog crvenog bana, Sredanović se ne ustručava. Prema svecu i tropar.

Kosmopolitski horizont se temelji na pretpostavci da je svet jedinstven i da sve zemlje i narodi, bili teritorijalno i brojčano mali ili veliki, zavise od ukupnih svetskih prilika.

Naslov najnovije Sredanovićeve zbirke je aluzija na specifično oružje američke armije i bombardovanje Srbije 1999. godine, drastičan primer odnosa moći između malih i velikih zemalja. Naslov knjige nije njena tematska okosnica već jedna od njenih značenjskih osa. Poput svih ranijih, i ova knjiga ima širok raspon tema. U ovom prigodnom tekstu moguće je ukazati samo na delić tog impresivnog mozaika.

Dugo živeći u socijalizmu, pisac oseća potrebu da izrazi stav prema tom poretku, motivisan drastičnom razlikom između njegove svojevremene autopercepcije kao najboljeg  poretka u svekolikoj istoriji i naše današnje njegove percepcije. Kroz naoko puku konstataciju minule istorijske epohe, provejava nostalgija: Socijalizam je suspendovan. Zbog ideološkog dopinga. Već naziv tog poretka implicira pozitivnu konotaciju – socijalnu brigu. Zato pisac koristi izraze koji odlazak sa političke scene označavaju privremenim stanjem (suspenzija) i samim tim nagoveštavaju njegov verovatni povratak – socijalizam se, implicira ovako formulisan stav, nije urušio iznutra, zbog strukturalnih slabosti, već zbog pogrešne autopromocije: nudio je nerealno optimističku, iluzornu i halucinantnu (pod dejstvom ideološke dogme-droge) a ne realnu (ostvarivu) viziju društvenog razvoja. Nostalgija, poduprta podrazumevajućim moralnim načelom, je utoliko jača što je nova ideologizacija politike primitivnija: Vlastodršci odvikavaju narod od okoštalih dogmi. Nameću mu svoje prevrtljivo mišljenje. Naoko neutralno sučeljavajući dve negativne platforme (okoštala dogma i prevrtljivo mišljenje), izvesno je da sintagma prevrtljivo mišljenje veoma relativizuje okoštalost dogme, to je arbitraža amoralne i zavisne svesti. Istoj matrici značenja, samo iz drugog ugla, pripada i aforizam: Komunisti više nisu na vlasti. Komunistima je istekao doživotni mandat. Pažljivom čitaocu poruka je jasna: prelazni period, po definiciji kratko vreme između revolucije i uspostavljanja opštenarodne vlasti, preobrazio se u večnost. I vratio istoriju unazad, u predgrađansko monističko društvo, umesto da ostvari razistoriju.

Satiričar je daleko od veličanja socijalizma in concreto – u tom režimu je i počeo svoju kritičku spisateljsku delatnost. Evo kako je demistifikovao tadašnju opštu zaposlenost: U socijalizmu su svi bili zaposleni. Jedni su radili, drugi su se ideološki uzdizali.

Opozicija je neka vrsta pandana satiri – komplementarni opozit praktično naspram idejnog osporavanja vlasti. Evo kako nam satiričar efektno i duhovito predočava dijalektiku odnosa vlasti i opozicije, ukrštajući sintagme rušiti režim i tajna policija i suptilno koristeći opozit javno – tajno: Opozicija javno ruši režim. Policija tajno nadgleda njene radove.

Već na osnovu dva aforizma uviđamo magični spoj konciznosti izraza i višeslojnosti značenja – mnogo značenja u malo reči!

Vlast neprestano trubi o borbi protiv kriminala i korupcije – obračun sa kriminalom među njenim glavnim lajtmotivima, gotovo njen modus vivendi. No, ako ta borba predugo traje a ne daje vidljive rezultate, nešto je trulo u državi Danskoj: žrtvovan je, ništa manje, njen cilj! Subjekt i objekt su zamenili mesta! U skladu sa utešnim sloganom nemoćnih: koga ne možeš da pobediš, pridruži mu se. To moralno posrnuće nam satiričar dočarava ironijom dovedenom do cinizma, inverzijom odnosa krivca i sudije: Veliki kriminalac je velikodušan. Pristao je da se sa njim nagodi država. No da bi ta sprega bila postojana i plodotvorna, ne sme da ima smetnji sa strane. Diskretno (rečju niko) aludirajući da se to odnosi i na sud i policiju, satiričar to efektno opravdava maštovitim spajanjem društvenopolitičkih sintagmi organizovani kriminal i državni posao sa folklornom sintagmom uvek negativne konotacije mešanje sa strane: Niko sa strane ne treba da se meša u organizovani kriminal. To je ozbiljan državni posao.

Moralni pad je moguć kad odnos vlasti i naroda poprimi nepremostive kastinske razlike: gore – dole; naredba – izvršenje. Kad politički odnos prestane da bude odnos subjekta prema subjektu, već subjekta prema objektu – svemoćne vlasti naspram uboge raje, čiji se vox populi svodi na pasju poslušnost, na prinudno glasno podržavanje vlasti. Zato nam taj odnos satiričar stilski suptilno ali značenjski porazno i predočava kao uslovni refleks a ne međuljudski fenomen: Političari nastupaju pod reflektorima. Aplauze dobijaju iz mraka. Drugi deo (druga rečenica) ovog aforizma, povezivanjem aplauza sa metaforom mrak, implicira i posebno značenje: podršku vlasti iz podzemlja, kome takođe odgovara nem i poslušan narod.

Razume se, vlast je svesna da je prošlo vreme pukog diktata i gole formule naređenje – izvršenje. Narodu se moraju omogućiti ventili opuštanja. To država postiže davanjem pseudo-slobode po obrascu folklorne sintagme vučenja za rep mrtvog vuka. To je efektno izrazio satiričar sučeljavajući na ironičan način političke sintagme sloboda govora i propali režim: Kod nas vlada sloboda govora. Može se napadati čak i propali režim. Nažalost, ovaj topos iz basne (osuda bivšeg režima ovde je varijanta metafore čupanje repa mrtvog vuka) je koliko zoološki toliko i antropološki fenomen: samozavaravanje glede svoje snage i hrabrosti je istovetno! U korpusu pseudokompenzacije za ukinutu slobodu su i nerealno velika obećanja, prema kojima su bajke čista škrtost: Zlatne ribice su škrtije od razmetljivih vlastodržaca. One obećavaju samo tri laži.

Premda u svojim knjigama Sredanović okrivljuje i svet – mahom velike sile – za sudbinu svoje i drugih malih zemalja, svestan je da je prebacivanje odgovornosti na svet za sve probleme često samo alibi loše vlasti za sopstvene greške i zablude. To može dostići čak i srazmere klaustrofobije (vere da sve zlo čine svetske zavere) i slepila za vrednosti: Srbija je nesamostalna zemlja. Trpi uticaje svetske civilizacije.

Nije satirično bojno polje samo aktuelna politika; u fokusu satire je i odnos prema tradiciji. Evo stava prema divinizaciji prošlosti, opšteg uverenja da je čitava naša istorija bila herojska: Turci su rado slušali srpske guslare. O pogibijama srpskih junaka. A posledicu nekritičkog veličanja tradicije ispaštamo i danas: Poštujemo tradiciju. Uspeli smo da ostanemo zaostala zemlja.

Razume se, sintagma zaostala zemlja ovde je ocena autora, a u autopercepciji i autopromociji vlasti imamo posla samo sa superlativnim ocenama – takozvanim istorijskim pobedama. No čak i ako bi i narod i vlast nekim čudom razabrali pravu istinu, ne bi moglo doći do pozitivnog zaokreta: vlast je obezbedila večni mandat floskulom dosta je nasilja – večni mir je talon opšte sreće. To je pisac pregnantno izrazio dvoznačnom sintagmom rušenje nenarodnih režima. Metafora koja satanizuje prethodne režime vraća se, pomoću načelnog imperativa, kao bumerang samoj vlasti, bila ona toga svesna ili ne: Dosta je nasilja! Nema više rušenja nenarodnih režima! Do još većeg cinizma dovedeno je poimanje države kao neprikosnovenog poseda vlastodržaca: Nema dvovlašća. Ne mogu, pored vlastodržaca, još i zakoni da vladaju.

Fokusirani u ovom prigodnom tekstu prevashodno na satiru, ostavili smo po strani druge velike vrline ove knjige – i ona je, poput prethodnih zbirki, vatromet raskošnog duha, prožeta od početka do kraja vrcavim humorom, i ujedno krcata briljantnim istorijskim, socio-psihološkim i kulturološkim opaskama.

& & &

Sredanovićev opus zaslužuje studiozna istraživanja, naučnu monografiju... U svim njegovim zbirkama ima antologijskih aforizama – prevedeni su na više jezika i uvršteni u naše i strane antologije. Dok čekaju svoje proučavaoce, navedimo bar indikativne nazive prethodnih sedam knjiga aforizama: Sto i nijedan aforizam, Nije smešno, Zapisi na koži, Upadice, Smešna zbilja, Nagazne misli i Renesansa bez humanizma.

Sredanović pripada jatu Beogradskog aforističarskog kruga, već četiri decenije vrhunskog sazvežđa aforističara.

& & &

Ima naš satiričar i kritičkih aforizama spram spisateljskog ceha – nisu svi pisci cvećke. Koristeći sintagmu informativni razgovor i u izvornom smislu i kao ironičnu metaforu za saslušavanje od strane vlasti, sročio je aforizam u kome je pokazao da i vlast ima svoje pisce, da i pisac može biti sluga ili potrčko politike: Vlast je režimskog pisca pozvala na informativni razgovor. Dogovorili su se o unapređenju saradnje.

Ne štedi pisac ni svoju užu branšu. Evo i pregršti autopoetičkih aforizama, da vidimo kako aforističar poima i koliko ceni satiru, kojoj je posvetio najveći deo svog spisateljskog truda i umeća:

• Satiričari su čudotvorci. Našu stvarnost opisuju kratkom pričom.
• Teško je biti uspešan humorista. U Srbiji više ništa nije smešno.
• Neki aforističari nisu omiljeni režimu.
Ne ismejavaju dovoljno njegove političke protivnike.
• Satiričari su vračevi. Znaju da odgonetnu vladajuće gluposti.
• Ne pišu ubojitu satiru. Njihovi junaci su večni.
• Neke ozbiljne zemlje nemaju satiričare.
Tamo se podsmevaju našim glupostima.
• Žiri je lako doneo odluku. Nije tu imalo o čemu da se raspravlja.
• Žiri odlučuje na osnovu činjenica. Opipljivih.

Vitomir Teofilović

- 7 -