|
RED
Vojnici šljapkaju kašikama po manjerkama s bljutavom vodicom. Presreću zalutale listiće kupusa i trpaju ih u usta. Pogledaš iz daljine - čini ti se ručaju. Priđeš bliže - nema sumnje. Kašika puna tečnosti ulazi u usta, kašika bez tečnosti izlazi iz njih. To je to. A vojnici zadovoljni ne
izgleda- ju.
Probaše oficiri tečnost iz kazana, pa se zabrinuše. Pogledaše pocepane uniforme na vojnicima, zabrinuše se još više. Od silne brige počeše dojke da im rastu,
rastu. I porastoše. Kao lubenice.
Izašle starešine ujutro pred postrojene vojnike,
a ovi zabezeknuti: oči s njihovih dojki ne skidaju. Zaboraviše neukusnu čorbicu koju jedu svaki dan, zaboraviše iscepane čizme, zaboraviše oca, majku i
tako redom. Za oficirima i u vatru ako treba.
Debela kuvarica lenjo se gega preko pis- te. Kao i juče. Kao i prekjuče. Kao i svaki dan. Levi guz prati levu nogu, desni guz prati desnu nogu. Ona očekuje, s
pra- vom, da petsto pari očiju gleda njenu stražnjicu u pretesnoj suknji metar i po širokoj. Okrenu se, kao i juče, kao i
prek- juče, kao i svaki dan, i prvi put ne vide izbuljene oči kako slede talasanje njenog sala. Pocrvene od besa. Od ljutine salo poče da joj se topi i sliva niz noge. Iz brushaltera izvadi kalemarske makaze i
oficirima iseče bradavice. Iz dojki poteče mašinsko ulje. Kuvarica vrati makaze i krenu svojim putem.
Vojnici zgađeno pljunuše pa se okrenuše ka
uzbibanim guzovima odmičuće kuva- rice. U vojsci se red mora znati.
Đorđe Otašević
|
|
TRESE SE NJEGOV SANDUK
Prerano je nad njim nikla trava. Nesmi- ren, žudeo je za povratkom. Makar i na tren. Zbog toga u časovima između
me- seca i sunca zemlja se nad njim pome- rala. Prođeš li grobljem u to doba, vide-
ćeš grumenčiće kao poskakuju i odmah ćeš pomisliti - to se trese njegov
san- duk. Ako priđeš bliže i sagneš se, jasno ćeš čuti. I tada bićeš siguran - zaista se trese njegov sanduk.
A u jednoj od docnijih noći, čudom li, nekom li silom nadnaravnom, ili možda uz pomoć nečega što našu moć
poima- nja nadvisuje (ovo će pitanja zanavek ostati bez valjanog odgovora) napustio je sanduk u kojem se njegovo ljudsko telo već odavno raspalo. Lebdeo je
poznatim predelima i gledao, gledao. Pre prvih petlova u sanduk se vratio.
Prođeš li grobljem u doba između mese- ca i sunca, zemlja nad njim biće
nepo- mična. Ako se sagneš i oslušneš, jasno ćeš čuti. I tada u strašno bićeš siguran - zaista leži mirno njegov sanduk.
Đorđe Otašević
Vaše žrtve nisu uzaludne.
Njima ćemo dokazati kontinuitet
našeg stradanja.
_ Bilo je i kod nas ekstremista,
ali su i oni shvatili
da ovo ne možemo rešiti
mirnim putem. Dragan Rajičić
|
