GOZBA
Na sto stavim satenski stolnjak. Pa tanjire od kineskog porcelana. I escajg srebrni. Viljušku sa leve strane, kašiku i nož sa desne. Pa čekam muvu da sleti u prazan tanjir. Sa nožica joj spretno zalepljenu hranu skinem. Sa nekog đubrišta, iz nekog kontejnera. Pozovem komšije sa prvog sprata i komšije sa drugog sprata. Pojedu hranu pa se raziđu. Zahvale se ljubazno, ali hladno. Jeli su i bolje.
Posle čekam drugu muvu da sleti u prazan tanjir. Sa nožica joj spretno zalepljenu hranu skinem. Pa pozovem komšije sa trećeg sprata i komšije sa četvrtog sprata. Pojedu hranu pa se raziđu. Zahvale se ljubazno, ali hladno. Znaju i za bolje.
Onda čekam novu muvu. Sa nožica hranu da joj skinem. Sve sam da pojedem, svarim, izbacim. Veliko govno da stavim u tanjir. Mnogo muva da doleti. Sa nožica hranu da im skinem. Celu ulicu na gozbu da pozovem.
Đorđe Otašević
|
|
MIRISI
Sve vidim, sve čujem. Reči pokuljaju. Iz usta po ulici ispadaju. Čistači pritrče, metlama razmahuju, lopatama ih zgrću. Pometu mi stopala, iseku mi kolena. Posle držim zatvorena usta. Reči se po ustima muljaju, muljaju, u stomak se vrate. Potrčim ka klozetu. Govna po sobi niz nogavice ispadaju. Sednem, odahnem. A reči u šolju bućkaju. Gomila govana raste, ka plafonu me diže. Glavom ga probijem, kroz tavan prolazim. Crepove čelom razgrćem. Nad krovom glava mi viri. Pogledam levo - voćke u cvatu. Pogledam desno - šareni se poljsko cveće. Zatvorim oči pa duboko udahnem. Kako divno miriše moja zemlja!
Đorđe Otašević
Ovolika
poniženja
nijedan drugi narod
ne bi mogao da podnese,
U tome je tajna našeg uspeha.
Dragan Rajičić
|
