NESPORAZUM
Životu do mene nije stalo
Sve čudnije stranice piše
Ja sam od wega tražio malo
A on od mene previše
Živko Vujić
ŠKOLA
Časni skupe, znam da na početak mileni- juma stižemo teško oštećeni.
Znam, uobi- čajeno je da neko otvorio Filozofsku školu hvaleći filozofiju i filozofe, otkrivajući
og- romno bogatstvo i raznovrsnost pravaca, što je osobena slika filozofije danas. To šarenilo misli ide tako daleko da briše
raz- like boja. Broj filozofa raste srazmerno padu kvaliteta misli. Zato početak
mileni- juma protiče u punom skepticizmu i pesi- mizmu i gasne filozofski plamen. Država nam propada i živimo u stalnim iskušenji-
ma, opterećeni sopstvenom i tuđom ras- pamećenošću, nadahnjujući se krizom i zlom. Elita je ta koja je uništila narod.
Ja danas ovde u Gornjoj Klisuri, na sveča- noj akademiji, povodom četiri godine
ov- dašnjeg Društva za zaštitu životinja, že- lim da izgovorim nešto drugo na otvaranju naše dvodnevne Filozofske škole. Znam, o meni se može pričati mnogo toga lepog. Te, ja sam ovakav, te onakav. Moja je
misao ovakva i onakva. Nije se još takav rodio i ne zna se da li će uopšte sličnog biti u budućnosti - što i nije baš netačno. Ali danas ja otvaram ovu školu i pred
va- ma akademicima, profesorima i prisutnim članovima Društva za zaštitu životinja u Gornjoj Klisuri, pred svima vama,
prizna- jem - imam ženu i ljubavnicu. Žena mi je politika, s njom i od nje živim, a filozofija ljubavnica koja me teši i umiruje. Obe
vo- lim podjednako i molim Boga da me ni jed- na ni druga ne ostave. Znam, poražena je naša pamet i to ne samo politička. Mi
da- nas ništa odgovorno ne činimo i posrćemo pred navalom novog svetskog poretka.
Izlaz je u stvaranju ovakvih škola. U tra- gičnim vremenima nesreća ne sme postati zanimanje i u svojoj tragediji više ne
sme- mo uživati, mada znam da je čovek neu- morni tražilac uživanja. Ipak, smisao
neiz- vesnosti je u tome da se u istoj glavi na- lazi i veliki i mali mozak.
Posle svega, šta da kažem: škola je ot- vorena. Neka se svako od vas oseća kao učenik. Pod dejstvom alkohola čovek opet postaje dete, što se najbolje vidi u mom slučaju
danas.
Živojin Denčić
|
|
FILOZOFSKI KOMENTARI
"Stvari teku svojim tokom, iz flaše u ča- šu", ima običaj da kaže konobar Žika
umesto pozdrava, dok mi sipa prvo piće. A svako piće je u neku ruku, jal levu ili
desnu, prvo i poslednje.
"Mmmda, život je jedna velika reka vinja- ka", replicirao bi mu Mile.Tada bi "Nameš-
taj" podigao glavu i razroko nas odmerio pomislivši kako je neko o njemu govorio, da bi se ubrzo-ni malo nežno-sunovratio čelom na drveni kafanski astal uz jedan tup
udarac. Ne mogu tačno da se setim ko je nepoznatog pijanca prozvao
"Na- meštaj", ali otkad ga pamtim još ni jednom nisam video da je koristio sopstvene
no- ge. Ležao je za astalom u ćošku, po po- trebi su ga prenosili od stola do klozeta i nazad kao neku
stvar. Ili je ime pak dobio po piću, belo i sifon sode.
"Mlad je bostan rano počeo da vene..." zavijala je sa radija neka pevačica.
"Ko je ovo?" upitao sam.
"Al' si se ušik'o 'bote, pa to sam ja, Žika konobar."
Mile se zvučno zasmejao prskajući nas pljuvačkom.
"Izvin'te, zubar mi povadio sve prednje pa otiš'o na bolovanje, bilo to još prošle
go- dine. Čuo sam da je otvorio privatnu ordi- naciju."
"Ma bre, ko je ova pevaljka!?"
"A to, Invikta" kaže Žika.
"Invikta?"
"Jest', glavom i silikonima."
Žika pravi kraću pauzu tek da udahne vazduh, pogodan je trenutak za njegovu omiljenu
temu. Počinje je uvek istom re- čenicom, pomalo nesigurno, da bi mu
ubr- zo iskliznula, većinom zahvaljujući nama.
"Ovi novi... konobari, su ili bezobrazni ili spori, naručiš turu i dobiješ je u sledećoj inkarnaciji.", glavom pokazujući na kafić koji je otvoren prekoputa.
"Čuj inkarnacija", kazao je Mile.
A onda - kao po komandi - svi se zagle- damo u daljinu, ustvari to je samo
umaza- na ikona svetog Đorđa i zamišljamo drugi Hristov dolazak."Šta smo imali ovde?!", kaže spasitelj u našim maštarijama.
Kada se uželim razgovora o filozofiji, poli- tici ili recimo dobrog pečenja, uđem u "Oportuno
jagnje" - to je naša kafana. I svaki put kažem sebi: "Bože, neka me ova čaša mimoiđe, lečeni sam alkoholičar!"
A onda iz neke vukojebine mozga iskoči Niče i kaže mi kako je Bog
mrtav. Ako je takva stvar onda je red da se popije neka za pokoj mu duše.
Branko Nebrigić
|
