ONAJ ODOZGO

Vreme mnogo toga menja. Neumitno. Bez pardona. A promenilo se tušta i tma. Zaista. Teku promene. Čak i mimo naših želja. Iz godine u godinu. Uprkos njihovih htenja. Iz decenije u deceniju. Jedna stvar se, ipak, ne menja. Bar na ovim našim prostorima. Pod ovim delom kape nebeske. Na delu Balkana. U zemlji svakojakih čuda. U Srbiji.

Može da se promeni vlast. Čak i politički sistem. Da se izgubi mesto u atlasu. Da država postane državica. Mogu da se dogode ratovi u nastavcima. Kao TV serija. Samo će ONAJ ODOZGO uvek ostati. On nema lice. Ni glavu. On je jedostavno onaj. Odozgo. Na njega se svi pozivaju. U dobru i zlu. U politici. Kulturi, Privredi. Zdravstvu. Svuda oko nas. On je oličenje vlasti. Moći. Snage & pameti. Na njega se oslanjaju svi ispod njega. Od vrha do dna piramide. 

Kako to izgleda u praksi? Dole. Među plebsom. Poludvorski novinar, na primer, hoće kolegama da saopšti neku važnu vest. Onu koja nije za objavljivanje. Da bi cela stvar dobila na težini, on šapuće. Veli da je u pitanju super poverljiva novost. Stigla je odozogo. Direktno do njega. Slušaoci su zadivljeni. Njemu raste rejting. Po pitanju više čaršijske informisanosti. Tu počinje i zavist. Sastavni deo svakog uspeha. Tuđeg, naravno.

Ministar dolazi u kabinet. Složio facu. Kao, zabrinut je za ceo svet. I malo šire. A saradnici ćute. Ništa ne smeju da pitaju. Ni usta da otvore. Šef, bre, razmišlja. Prolaze minuti. Na kraju se mustra od ministra okreće saradnicima. Pravi mali dramski zaplet. Prvo zaškilji na desno oko. Onda pročisti grlo. Od nikotina i viskija. Važno nakrivi glavu. Za 25 stepeni. Da ga ne pretegne. I tek tada im saopštava zadatak. To i ono se mora uraditi. Odmah. Naredba je stigla, kaže patetično, odozgo. I prstom pokazuje u tavanicu. Svi gledaju gore. Ništa ne vide, osim jedne usamljene muve. Kabinetske.

Ovo se dogodilo u jednom malom mestu. Našem. Onom bez imena u geografskoj karti. Pored Vukojebine. Bogu iza nogu. Zabiti. Na kraj sveta. Tačka. Predstavnik seoske vladajuće političke partije stiže u kafanu. Na sastanak stranačkog ogranka. Pun je sebe. Seda za sto. Otpija gutljaj domaće mučenice. Stresa se. Po svim pravilima registrovanog alkosa. Onda važno saopštava da je ono upravo stiglo. Odozgo. Njemu lično. Preko mobilnog telefona. Partijaši se gledaju. Šta li je sad? Članarinu su platili. Pod obavezno. Malo su reketirali i pomažuće članove. Tek da popune stranačku kasu.

Predsedavajući prekida neizvesnost. Odozgo je, draga braćo, stigla vest. Taze. Direktor seoske škole će da leti. Nije šteta. Iz tuđe je partije. To je direktno odozgo. Od onog iz našeg kraja. Partijaši su zadivljeni. Kolektivno. Samo što ne aplaudiraju. Jebo te, stigao aber. Njima. Odozgo. Ej, odooooozgo!

Mića M. Tumarić