KANDIDATI ZA PENZIJU

Sredoje Grujić i Jelenko Miletić, dva klasična junaka socijalističkog rada, zaposlena u društvenom poljoprivrednom kombinatu sa četiri traktora, osamnaest traktorista i dvadeset šest činovnika, nalaze se pred samom penzijom. Poslednjih godina više niko ni ne pokušava da im dodeli radno zaduženje i oni se uglavnom smucaju po krugu OOUR-a, podmeću nogu prolaznicima, smišljaju razne smicalice i dosetke na račun mladog upravnika. Kažu oni njemu, naprimer: 

- Druže upravniče, dotrajale su nam svećice na sva četiri traktora, pa postoji opasnost da presisaju karburatori, trebujte nove iz magacina u gradu da nam ne stane mehanizacija. 

Mladi upravnik Stojkov, doživotni apsolvent geografije i istaknuti partijski kadar, samo trepće očima i mudro vrti glavom: 

- Govorio sam ja vama, drugovi, da se ne teraju hladne mašine, razumeš ti mene, prvo zagrej malo u mestu, pa onda vozi. Nije ni čudo što su sad svećice stradale, razumeš ti mene, al' vi ne slušate. Mmm, da!

Sutradan, u gradu, kad ga je začuđeni magacioner obavestio da dizel - motori nemaju svećice, upravnik Stojkov se izvukao na šalu, kao zna on to, ali je hteo da se malo našali. U kombinat se vratio crven od besa i ceo dan proveo zaključan u kancelariji, uskraćujući tako radnicima zadovoljstvo podsmeha. 

Narednog dana je pozvao na razgovor Grujića i Miletića. Oni su baš u tom momentu proračunavali, zajedno sa mehaničarem Krstivojem, koliko je puta jevtiniji nov manometar u odnosu na plaćenih osam sati za njih trojicu, koji su celo prepodne vršili remont starog manometra i došli do zadivljujućeg rezultata da je kombinat za njihove tri dnevnice mogao da kupi četrnaest novih manometara, a ovako je i ovaj jedan ostao nepopravljen jer je Miletić, koji je, inače, slabo video, ispustio jednu oprugu, pa nisu uspeli da je pronađu do kraja radnog vremena, a posle već koga se to tiče kad je otkucalo dva sata. 

Baš u trenutku kad su fićukali, približavajući se spasonosnoj kapiji, Grujića i Miletića pozva upravnikova lična sekretarica na "razgovor kod druga Stojkova". Odmah im je nešto zasmrdelo, a kad upravnik, namestivši zvanični izraz lica, poče ozbiljnim tonom, bi im sve jasno. 

- Vi se, drugovi, razumeš ti mene - veli apsolvent geografije Stojkov, sve trepćući očima - već par godina vodite kao tehnološki višak, onako interno, nezvanično, i, takoreći, nemate nikakav posao. Razume se, mi to uspešno krijemo od centrale da bi ostvarili što bolji uspeh u produktivnosti rada i zadržali prošlogodišnju zlatnu plaketu za samopregorno zalaganje u izgradnji društvene zajednice, ali, drugovi, došlo je vreme, razumeš ti mene, da i vi date svoj doprinos opštedruštvenoj stvari. 

Kad čuše da se potežu samopregor, društvena zajednica i opštenarodna stvar, Grujiću i Miletiću gadno zasmrde, te se nakašljaše, namigujući jedan drugom. Mladi upravnik produži, praveći se da nije ništa primetio: 

- Zato sam ja rešio da vi, drugovi, ubuduće održavate ležajeve na točkovima sve četiri prikolice, od kojih je jedna trenutno u kvaru. To je znači, razumeš ti mene, četiri puta četiri: jednako dvanaest ispravnih, plus četiri neispravna točka, tojest, cirka šesnaest ležajeva koje ćete svakodnevno da podmazujete. Za to i nije potrebno neko znanje ili sprema koje vi, uostalom, ni nemate. Eto, tako, jel' ima neko nešto da pita? 

Umesto pitanja, na mladog, neiskusnog upravnika, ruknuše dve lavlje čeljusti uvređenih veterana socijalističkog rada: 

- Zar mi sad pod starost da radimo, takoreći, pred samu penziju! A, nećeš majčin sine, nećeš se ti nad nama iživljavati, pred radnički savet ćemo mi tebe, pred partijsku odgovornost: skretanje sa zvanične linije, samovolja i reakcionarne ideje u upravljanju društvenom imovinom, gušenje samoupravljanja! Nećeš ti nama da sprovodiš eksploatatorske ideje trulog kapitalizma! Pred društvenog pravobranioca samoupravljanja ćemo mi tebe, pa, cap! u bajbokanu! 

Upravnik Stojkov preblede i duboko u sebi zažali što je hteo da se sveti ideološki izgrađenim i politički prekaljenim samoupravljačima. Mogu drugovi odgore svašta da pomisle i da ga još iskritikuju ili, što je još gore, vrate na fakultet, ali sad se nije imalo kud, valjalo je čuvati teško stečeni ugled rukovodioca. 

- Drugovi, odmah sutra na radne zadatke, da završite celu jednu prikolicu, razumeš ti mene! - odbrusi im upravnik Stojkov sa zebnjom u srcu. 

Sutradan, dva najstarija radnika društvenog poljoprivrednog kombinata, Grujić i Miletić, praćeni posprdnim komentarima kolega, noseći pod pazuhom dve ogromne mazalice, uputiše se preko kruga, put garaže sa provaljenim krovom i pokradenim crepom, gde su stajale prikolice. Grujić i Miletić su nervozno gunđali i psovali sebi u bradu zbog poniženja koje im je priređeno jer sastanak partijske ćelije, koji su uspeli da zakažu preko Grujićeve svastike, koja je bila u intimnim odnosima sa drugom Aleksićem, predsednikom partijske organizacije OOUR-a, trebao je da se održi tek prekosutra, zato što je Aleksić uzeo bolovanje da otrese šljive, a to je, opet, sve značilo da će oni morati da podmazuju prikolice cela naredna dva dana. Nedopustivo! 

I, dok su podmazivali točkove, duvali su obojica kroz nos. 

- Dođavola, koliko puta štrcneš tu mast na jednom mestu?! - prosikta ljutito Grujić. 
- Tri puta! - odbrusi mu Miletić. 
- Zašto tri puta, budalo matora, kad treba pet puta!? 
- Otkud pa ti znaš da treba baš pet puta da se štrcne i, najposle, šta će biti ako štrcnem samo tri puta, da neće možda točak prestati da se okreće? 

Grujić zna da neće biti ništa, ali seda kosa mu neda mira. Stvar tehnike sada postaje stvar ponosa: 

- A ja sam u prospektu čitao da treba pet puta - nakašlja se Grujić, kao i uvek kad nešto slaže. - I ti bi pročitao samo da si pismen. 
- A ja, iako sam nepismen, barem nisam budala. Zašto bi štrcali tot-mast pet puta, umesto tri puta, kad nas, ionako, niko ne gleda? Zato smatram da treba da štrcnemo samo po jednom, tek da se vidi da smo nešto radili. A plata je, ionako, jedna te ista, takoreći, bedna i zagarantovana. 

Grujićeva staračka tvrdoglavost popusti pred ovako jakim i logičnim argumentom. I štrcaše tot-mast po jednom, ali samo naredna dva dana, do sastanka partijske organizacije na kojem dobro izribaše zbunjenog upravnika, a sebi odrediše lakša radna mesta sa skraćenim radnim vremenom, do skorašnje prevremene penzije. 

Mikica Ilić