Teško da su naši preci u minulim vekovima razmišljali o ekološkim problemima, štetama i katastrofama (mogućim i stvarnim) sa kojima se mi danas suočavamo. Ti problemi u toj meri tada nisu ni postojali, a imajući u vidu tadašnji nivo i tempo tehnološkog razvoja - teško da je iko mogao i da ih predvidi. Za pojam "ekologije" i "ekološke svesti" - svakako nisu čuli. Međutim, to nikako ne znači da ekološka svest nije bila prisutna u njihovoj svakodnevici, promišljanjima i praktičnom životu - što se na najbolji način može videti ako se zaroni u dubine narodne mudrosti sačuvane do naših dana u poslovicama. 

Ako čovek krene u potragu za nečim kao što je drevna mudrost, za početak je dobro da zna nekoliko osnovnih stvari koje će mu olakšati potragu: šta traži, gde da traži, koji kriterijum mu je vodič u toj potrazi, kao i šta time želi da postigne - ukratko, treba da ima jasnu nameru. 

Rad na knjizi "Misli neba i zemlje - zdenac narodne mudrosti" započet je sa namerom da to bude zbirka narodnih poslovica i izreka u kojima je prisutna ekološka svest u onom smislu u kome se termin "ekološki" danas najčešće upotrebljava: svestan i odgovoran odnos prema prirodnom okruženju u cilju zaštite i očuvanja voda, vazduha, tla, biljnog i životinjskog sveta - kao osnove svekolikog postojanja na Zemlji. 

Odmah se nametnulo pitanje: kako u pravljenju izbora poslovica u kojima je izražena ekološka svest razlučiti odnos prema Bogu i čoveku, vrlini i mudrosti, radu i dokolici, zdravlju i bolesti, životnim idealima i svetonazoru - od eko-svesti usko shvaćene kao "odnos prema prirodnom okruženju"? Situacija nalikuje onoj u kojoj se nalazi istraživač kultura Dalekog Istoka kada metodološki pokuša da povuče granicu između nauke, magije, religije, psihologije, parapsihologije, metafizike i filozofije. Ni u jednom ni u drugom slučaju opipljivih, jasnih granica nema: sve navedeno čini jedinstven odnos prema stvarnosti. Podeljenost je privid. Sve je povezano i međuzavisno. Sve je u svemu sadržano. Stvarnost je nedeljiva. Sve je Jedno.

Tako se holistički pristup prirodno nametnuo kao vodeći princip u traganju za ekološkom mudrošću u srpskim narodnim poslovicama. Jasnoća poruka i duhovno zadovoljstvo poslužili su kao svojevrsni vodiči u u pravljenju izbora, odnosno prepoznavanju onoga što je univerzalno, neograničeno podnebljem, istorijskim trenutkom, kulturnim miljeom i socio-političkim međama. Tako je duhovna sfera antologije definisana kao: mudrost bez granica. 

Posmatrajući prirodu i društvo, njihova ispoljavanja, zakonitosti, odnose i promene, naši preci su lucidnošću dobrih posmatrača i finom osetljivošću za stvarnost, u malo reči znali da uhvate suštinu odnosa čoveka prema sebi i drugima (Ko svašto za zlo prima, onaj među ljude nek ne ide!), prirodnom i stvorenom okruženju, prema životu u njegovoj ukupnosti. To opažanje i to razumevanje predstavljaju suštinu ekološke svesti, shvaćene šire od granica koje postavljaju pojmovi kao što su: "prirodno okruženje", "životna sredina", "biosfera", "ekosfera" i sl. 

Ako bismo sledili tematske oblasti koje pokrivaju srpske poslovice, mogli bismo uvesti čitav niz novih ekoloških disciplina poput ekologije govora (Bolje je svašto jesti no svašto govoriti; Voda svašto opere do pogana jezika; Prijekor je grđi od smrti; Kakav čovek tako i zbori.), misli (Više um zamisli nego more ponese; Što ko misli, o onom i sanja.), dela (Jače je djelo nego besjeda; Ako si pčela, košnicu ćeš lako naći; Vinograd ne ište molitve, nego motike; Ko s vragom tikve sadi, o glavu mu se razbjaju.), potreba (Glad očiju nema; Žedan konj vode ne probira; Hranitelj je kao i roditelj.), duše i srca (Jedno mu je na srcu, a drugo na jeziku; Veselo srce kudelju prede; Interes dušu gubi.), međuljudskih odnosa (U zlu se čoek gleda kakav je; Rđav komšija veliko je zlo.), te ekologije potrošnje (Dockan je onda šteđeti kad nestane; Ko kupuje što ne treba, prodavaće i ono što mu treba; Mnogo dobija onaj koji svašta ne kupuje; Krpež i trpež po svijeta drže; Što čoek ne potroši, ono je dobio.) itd. Zapravo, ništa od svega toga nije novo...

Pojam dubinske ekologije, tj. ekologije svesti je ključan: svo zagađenje koje čovek čini, nastaje prvo u umu. Naša svest je naše okruženje. Tako izreka: "Što na umu, to na drumu" - osim prvobitnog, moralističkog, danas dobija i nova značenja. Dovoljno je da dopišemo: "Otuda toliko smeća na ulicama" - pa da, često nerazumljiva stvarnost oličena u pejsažima uličnih deponija - postane trenutno jasnija, shvatljivija. Slično je i sa mnogim drugim narodnim poslovicama i izrekama: njihova urođena višeznačnost danas dobija na dimenziji i težini. Tako narodna izreka u naslovu ovoga teksta: "Ni sve gore posjeci, ni bez drva doma dođi!" - predstavlja najsažetiju definiciju koncepta održivog razvoja o kome se danas tako mnogo govori, objavljuju čitave studije, održavaju (bezuspešno) planetarne konferencije i to sve u pokušaju da se dođe do prihvatljivog odgovora na pitanje šta je održivi razvoj, te do modela održivosti prihvatljivog za sve! Narodna mudrost je imala odgovor na to aktuelno globalno pitanje pre više od dva veka što dovoljno govori o ekološkoj svesti naših predaka. Ta nas izreka istovremeno podseća da je domaćinsko ponašanje koje je u prošlosti bilo deo tradicionalnog odnosa ovog naroda prema okruženju - pouka i putokaz i za nas, današnje. Univerzalnim mislima vreme ne oduzima aktuelnost i vrednost - već dodaje nove slojeve značenja:

Ko ima polja ima dio Boga.

Ko ne čuva tuđe, neće imati ni svoje.

Ni riba bez vode ni zvijer bez gore.

Rđava je tica koja u svoje gnijezdo tori.

U memli i zlato zarđa.

Svak ispred svoje kuće neka mete. 
(Jezikom današnjih eko-aktivista: Misli globalno - deluj lokalno!)

Prema đubretu i metla.

A šta radi Čovek današnjice nego: "Sam pod sobom drvo podsjeca?"

(...)

Znanja tradicionalne, narodne medicine danas se, naročito na Zapadu, prihvataju kao zdrava, prirodna altrnativa sveprisutnoj, vladajućoj alopatskoj medicini i njenoj posestrimi - farmaceutskoj industriji. Tako, u svetlu holističkog pristupa prirodne medicine i nutricionističkih preporuka - narodne izreke o zdravlju danas zvuče kao aktuelni slogani i temeljni principi: 

Bolesnik malo jede, ali mnogo troši.

Bolje je s mirom nego s čirom.

Više je ljudi pomrlo od jela i pića nego od gladi i žeđi.

Najveće je zlo biti gladan ali i presit.

Od čega si sit od toga si i debeo.

Čorbe čok, mesa jok. 

Nema jačeg pia od vode.

Svaka bolest ima svoj lijek. 

Zdravlje je najveće blago ovoga svijeta.

Itd...

Govoreći o odnosu čoveka prema Bogu, Prirodi, moralu..., poslovice često zadiru u dve, tri ili više tematskih oblasti istovremeno: San je laža, a Bog istina (o istini, laži i Bogu); Ko izgubi sram ljudski izgubi i strah Božji (Ko se ljudi ne stidi ni Boga se ne boji) (o Bogu i moralu); Ko mnogo besjedi mnogo i laže (o govoru i laži) itd... Ponekad, svojom univerzalnošću, poslovice izmiču svakom pokušaju uskog tematskog određenja: Đe nema ograde, po zlu ide baština; Putu roka nema; Kasni darovi ostaju bez hvale; Ne jede se meso od svake tice; Nepovat kola lomi; Trista štapa po tuđem hrbatu ne čuje se. (...) Tada je presudni kriterijum u pokušaju razvrstavanja - finesa u akcentu, mala, ali presudna razlika u težištu.


Ekološka svest, baš kao i drevna mudrost - ma iz kog vremena i prostora dolazili - ne poznaju granice. Srpske narodne poslovice to potvrđuju svojom svežinom, aktuelnošću, prisutnošću u ovom vremenu, kao i brojnim odbljescima mudrosti Jevanđelja (Biser ne valja pred svinje bacati...), i filozofije Dalekog Istoka. Te odbljeske prepoznajemo u odnosu prema realnosti čovekvog položaja u svetu (Ništa nije novo na svijetu; Ko za svijetom plače, bez očiju ostaje.), nepostojanosti i prolaznosti života (I to će proći; Svako čudo za tri dana.), sudbini (I ja mogu, i konj mi može, ali Bog ne da!), Božanskoj sveprisutnosti (Bog ne spava; Ispod Boga nema se kuđ!), večnosti (Nećemo se okovati na ovome svijetu.), i ponajpre u izrekama koje zadiru iza prividne različitosti i podeljenosti pojavnog sveta u oblast jedinstva suprotnosti: 

Đe nema malenog, nema ni golemog. 

Iz jednog drveta ikona i lopata biva. 

U crnoj zemlji bijelo žito rodi. (Princip jina i janga!)

U malo može biti dosta a u dosta malo. 

(...)

Tako se otkriva da najdublja mudrost dolazi sa istog izvorišta. Iz jednog drveta.

Bogatsvo jednog jezika, a time i naroda koji ga govori, njegova sposobnost da nijansirano imenuje stvarnost - ogleda se i u pojmovima koji vrlo precizno označavaju narodnu mudrost sažetu u jednoj rečenici (koju danas najčešće nazivamo aforizmom): narodna umotvorina je tvorevina uma; ona se kazuje, izgovara, izriče izrekom, koja, kao poslovica, baš po slovu, kako je kazano, posluje (vrši posao) između ljudi, Prirode, Boga i đavola...

Tradicionalna mudrost sačuvana u srpskim narodnim poslovicama još jednom nas podseća da ukupan odnos čoveka prema životu i univerzalnim temama - predstavlja temelj ekološke svesti koja je neodvojiva od univerzalne svesti, svesnosti: Usta zatvori, a oči otvori. Kako posiješ, onako ćeš i požnjeti.

Dok budete preturali ove kamenčiće mudrosti i uživali u njihovom sjaju, pokušajte da zamislite kakvo bi značenje osim tradicionalnog oni danas mogli imati iz ugla ekološke svesti. Bićete iznenađeni mogućnostima i svežinom koja će vas zapljusnuti pravo u lice.

Tomislav Trbojević

__________________
Izvornik: "Misli neba i zemlje", Tomislav Trbojević,
Autorsko izdanje, Beograd - 2002.