|
VOZNI PARK
Kad je ono poslednji put propala Jugosla- vija, meni ostao
tenk. Hteo sam da i nje- ga razdužim, ali niko nije hteo da ga uzme
nazad. Vojska kaže da tenk nije njen. Dr- žava kaže da tenk nikad nije ni
imala. Pretpostavljeni starešina me pita kad sam kupio tu limuzinu.Vidim ja, svi se prave
lu- di. Da ga bacim u otpad, bilo mi nekako žao. Čovek se ovde srodi s tenkom a da ni ne primeti
kad. Dođe mu tenk kao neko najmiliji. A i kako ne bi, spasao mi je toliko puta život, ne ide da ga bacim u kilo gvo-
žđa. Koliko je samo ruža na njega bače- no, neću ni da pominjem.
To je razlog što sam odlučio da ga osta- vim kao lično naoružanje.
Nisam ni znao kako će dobro da mi posluži. U poćetku mi je bilo prilično teško da parkiram tenk u gradu, ali polako, polako i navikao sam se. Našao sam jedno odlično mesto tu u centru Novog Sada, pored Mekdonaldsa. U rikverc da ne zakačim onaj spomenik Svetozaru Miletiću, pa malo spustim
to- povsku cev radi reklame za Mekdonalds, levom gusenicom se popnem na staro
po- pucalo stepenište hotela Vojvodina, sve pazeći desno da ne očešem neki novi op-
štinski Rols rojs... i uglavnom to je to.
Pokazalo se da tenk ima i svoje lepe stra- ne.
Prvo, gorivo je za njega jeftino. Ide i na najgore lož ulje. Takva je to mašina.
Drugo, pauci mu ne mogu ništa. Jednom sam digao dva pauka, sve sa policajcima onako, otresao ih i otišao kući na ručak.
Razmišljao sam šta ću u sledećem ratu. Ako bude sreće, u planu mi je amfibija, pa da žena, deca i ja odemo na
more. Valjda smo zaslužili. Svejedno mi je. Jadran, Grčka, Turska ili možda Bugarska. Čuo sam da je svugde
lepo. Ono što pouzdano znam to je da ćemo prevoz uvek imati. Dok čovek ima dve ruke, glavu, dok je mlad i zdrav i dok mu je ovakve države, bar za vozni park ne mora da brine.
Milan Todorov
Izvršen je masakr
nad nedužnim civilima.
Mnogi nisu stigli
ni da izađu iz tenka.
Đorđe Otašević
|
|
VOZ
Ložač zajapuren od vreline ubacuje ugalj u vatru. I voz sve brže ide. Putnici ose-
ćaju brzinu, snagu mašine. I ciče od za- dovoljstva. Muškarci otvaraju flaše s
ra- kijom, žene od sreće cepaju bluze. Njišu im se dojke u ritmu točkova. A oni se
ok- reću tako brzo. I sve brže.
I pada prva noć. Svetli voz, razgrće tmi- nu, a putnici u njemu, pijani od rakije i
ponosa, vrište razdragani. Ali pesma je sve tiša. Pijane glave naglo se trezne. A kako i ne bi! Kroz vagone se pronosi glas - uglja ponestaje. Za trenutak zbunjeni, muškarci skidaju kofere i trče ka
lokomo- tivi. A ona ide sve brže i brže.
I druga noć se spušta na voz. Doboši prate ritam točkova, zvuk harmonike
viju- ga hodnicima. Ali pesma je sve tiša. Kroz vagone bruji glas - kofera ponestaje.
Na- kratko zatečeni, putnici skidaju odeću, vade novac iz novčanika, razvaljuju
se- dišta. Pale prvi vagon.
I stiže treća noć. Gori lokomotiva, bukte vagoni. U poslednjem, još nezahvaćenom plamenom, goli putnici, pripijeni jedni uz druge, pomamljeno pevaju ushićeni
prizo- rom. Ispijaju se poslednje kapi rakije, pre- ko glava dodaju neoglodane kosti. I sreću njihovu teško je opisati. Jer vatra je sve jača. Jer nizbrdica je sve strmija. A voz juri kroz noć.
Đorđe Otašević
|
