KOLOS

Naravno da će doći. Sad nam je potrebniji nego ikad. A on nije bilo ko. Ni naši neprijatelji, istina, nisu za potcenjivanje. Ali on! Viši je od planine, jači od lokomotive. Tri pečena vola ni za predjelo mu nisu dovoljna. I uvek je spreman da nam priskoči u pomoć. A sad nam je ona zaista potrebna.

Kolos je polako, s noge na nogu, koračao ka gradu. Zemlja je podrhtavala pod njegovim ogromnim stopalima. Iz kuća, srušenih xinovskim cipelama, stanari su mu mahali. Napola zgnječeni ljudi, s donjom polovinom tela utisnutom u zemlju, ushićeno su ga pozdravljali. Radost se zarazno širila. Kolos je stigao! 

S visine je ljutito gledao crne tačke, spore i nespretne, oko svojih nogu. Uvek mu uprljaju cipele. Zagledan u zemlju nije primetio oblak, beo i paperjast, ispred svoje glave. Kolos se, uz tresak i lomljavu, srušio na grad. Iz zjapeće rupe na čelu šikljala je krv. Potoci, reke krvi plavili su uske ulice. 

Znao sam da će doći. Nikada nas nije izneverio. I kako se samo setio na koji način da porazi naše neprijatelje! Ne svojim čeličnim mišicama, ne sirovom snagom, mada mu nje ne manjka, već glavom. Iz ove rupe na čelu ističe naš spas. Bujica, koja nosi sve pred sobom, do zalaska sunca će pomesti neprijateljske armije, njihove elitne jedinice će se poput slepih mačića podaviti. I proklinjaće dan kada su krenuli na nas. Dokle god je Kolos na našoj strani, a biće zanavek, mi smo nepobedivi. Jer on je viši od planine, jer on je jači od lokomotive. Šest pečenih volova ni za predjelo mu nije dovoljno. A sada je pokazao da ume i glavom da se služi. I jedva čekam da vidim šta će mu sledeće pasti na pamet.

Đorđe Otašević