Jedan sasvim običan dan

Jutro je svanulo bez najave. Nevolja navali svom silinom na čoveka kao da je pitanje života i smrti. Probudio sam se nešto kasnije što mi nije bilo naročito teško, a stvari u kojima uživate imaju tu tendenciju da vam kasnije zabiju nož u leđa. Bila je subota, dan kao i svaki drugi. Na natkasni pored kreveta nije bilo uobičajene šoljice kafe. Tek tada sam shvatio kako nešto nije u redu. Čudna tišina je vladala u stanu dok je napolju brujao auto put. Čuli su se udarci čekića po limenom krovu nove košarkaške hale u bloku 29. Nikada mi neće biti jasno to udaranje čekićem. Ma šta da se radilo od majstorskih poslova, od lepljenja tapeta do popravke automobila, udaranje čekićem je igralo ključnu ulogu i psovke dakako. U to ime i za sve radnike ove zemlje, sočno opsovah. Sve ima svoje vreme, pomislio sam, što i nije naročito mudra misao. Posle buđenja nisam bio sposobniji za ništa bolje do da ponavljam misli koje sam čuo od nekoga drugog. Obukao sam se na brzinu razmišljajući gde je pošlo naopako, čemu sve to, da li ima smisla nastaviti dalje, gde mi je žena? Odgovor na poslednje pitanje me je sačekao u dnevnoj sobi i to bez kafe. Koja neodgovornost, sujeta i tašta. Briši taštu, nje sam se otresao na vreme, nalazila se u staračkom domu na Bežanijskoj kosi. Dakle, u dnevnoj sobi zatekoh svoju zakonitu ženu koja mi je upravo saopštila da sam postao udovac. Ležala je između komode koju smo kupili one 1989 godine i radijatora od centralnog grejanja.

Za cev od radijatora je bio vezan konopac koji je na drugom kraju bio omotan oko njenog vrata. Događaji su na najrazličitije načine bili povezani. Uglavnom, stajao sam pred njom zabezeknut vulgarnošću smrti. Imao sam viziju moga kuma i čuo njegov unjkavi glas rođenog beograđanina:"Kume, vi seljaci se samo vešate, jal u štali, jal za šljivu."

A razlozi? Upitao sam sebe. Kao da su uostalom bitni razlozi. Gde ćeš znati šta je u umu jedne žene. To je još davno Frojd govorio ali nije imao ko da ga sluša. Pa ako tako obrazovan čovek nije znao šta će sa ženama odakle bih onda ja znao. Činjenica moje žene i dalje me je posmatrala sa parketa, i kao da je unapred uživala u nesporazumu koji će izazvati zbog svoje smrti. Nekako sam osećao da je namerno ovo uradila, samo da mi napakosti što više, i to me je dovodilo do besa. Sećam se da sam jednom video u nekoj knjizi sudske medicine slike samoubica koji su se ovako vešali, u sedećem položaju. Tada mislio kako je sve to samo fotomontaža.

Okrenuo sam telefon i obavestio policiju kako sam jutros pronašao svoju ženu, obešenu. Oni su mi rekli kako oni nisu nadležni za takve slučajeve. A ja sam ih onda upitao za koje su to slučajeve pa nadležni i oni su rekli kako ih se tiču samo slučajevi nasline smrti. I rekli su, da ako nije nasilna smrt onda nije njihov slučaj. A ja sam ih pitao šta to oni podrazumevaju pod nasilnom smrću, zar samoubistvo nije nasilna smrt.
"Nije, žrtva je dobrovoljno odlučila da umre, a nas interesuju samo smrti u kojima nije postojala saglasnost, da se tako izrazim. Je li postojala saglasnost u slučaju smrti vaše žene?", upitao me je policajac.
"Jeste."
"Eto vidite, onda nije naša nadležnost. Jedino ako biste vi pristali da priznate kako ste ubili svoju ženu tada bi to prešlo u našu nadležnost a vama bi umnogome olakšalo ta administrativna sranj... maltretiranja?"
Ćutao sam.
"I?" ponovio je svoje pitanje pozornik.
"Ne razumem."
"Pristajete li da preuzmete odgovornost za smrt sopstvene žene na sebe."
"Ne, šta vam samo pada na pamet."
"Onda nije naša nadležnost!" odgovorio je besno.
"A čija je onda?"
"Zovite hitnu pomoć."
"Mislite da će joj oni pomoći?"
"Sprdate se sa mnom?!"
"Nikako, samo pitam."
Spustio je slušalicu pre nego sam stigao da uobličim suvislu psovku.

U hitnoj pomoći su mi rekli da svojoj ženi dam dva aspirina, da je smestim u krevet i ako joj sutra ne bude bolje da ih onda zovem.
Nazvao sam ih posle par minuta, tek da se objasnimo.
"Moja žena je mrtva, razumete, mrtva, čitajte mi sa usana mr-t-va, kaput, gotova, otegla papke, bacila kašiku, pandrknula, riknula."
"Pa šta onda hoćete od nas?!"
"Meni su iz policije rekli da zovem vas, kažu da ste vi nadležni za takve slučajeve."
"Mi smo gospodine nadležni samo za žive, čitajte mi sa usana, samo za ži-ve, ostalo nas ne zanima."
Zatim mi je medicinska sestra spustila slušalicu po drugi put.
Nije mi ostalo ništa drugo nego da se pouzdam u onu narodnu da bog tri puta pomaže pa sam ih pozvao ponovo.
"Opet ti, šta hoćeš?!", odbrusila je medicinska sestra.
"Izvinite, samo da vas pitam, ko je nadležan za samoubice?"
"Patologija" rekla je i spustila slušalicu.

Na patologiji su mi rekli kako je tačno da su oni nadležni za samoubice ali kako oni ne vole ljude koji su u pravu: "nije im za verovati!", prosiktao je patolog u slušalicu.
"Šta sam ja tu kriv?"
"Ne znam gospodine ali me nervirate, to je jedino izvesno."
"Ja vas umoljavam da mi pomognete", rekoh.
"O čemu se radi?"
"O samoubistvu, rekao sam vam već."
"Pa šta sad hoćete, da vam podignem spomen ploču, da vam udelim medalju možda!"
"Ne zaboga", zavapih.
"Kada ste izvršili samoubistvo?", upitao me je patolog sa dosadom u glasu. Gubio sam ga.
"Nisam ja."
"Razumem, kriza identiteta, nismo nadležni. Zovite psihijatriju."
"Ma nije to!" - vrisnuh.
"Rekoste da niste vi, nije li tako?"
"Ma ne, rekoh kako nisam ja izvršio to samoubistvo."
"Pa što ste onda zvali, nemate pametnija posla", ljutito je dodao doktor.
"Zovem zbog moje žene."
"Šta je sa njom."
"Izvršila je samoubistvo."
"Pa?"
Zamišljao sam ga kako je u tom trenutku žmirnuo na jedno oko.
"Pa ništa, rekoše mi da ste vi..."
"Mi mi, šta to znači. Što nije vaša žena zvala?"
"Mrtva je."
"Ha, zar ne rekoste kako je izvršila samoubistvo."
"Tačno, ali..."
"Da vi ipak niste psihijatrijski slučaj. Nekako mi delujete nesigurno. Te jeste mrtva te nije, jeste izvršila samoubistvo ali nije. Ne znate ni ko je mrtav da l' vi ili ona. Otkud ja znam da vi uopšte imate ženu."
"Imam izvod iz knjige venčanih."
"I šta mi to dokazuje, ništa, kako da preko telefona vidim taj vaš navodan izvod."
"Doktore!", zavapih, "Pomagajte ako boga znate, nisam psihijatrijski slučaj, zaista nisam."
"A kako da ja znam da niste. Imate li vi kakav dokaz?"
Prebirao sam po svesti kao po dirkama klavira i nisam mogao da se setim kakav dokaz da mu ponudim za sopstvenu normalnost, nisam znao note, to je to. Patolog se nakašljao.
"Dođite ovamo i ponesite taj izvod iz knjige venčanih pa ćemo da vidimo."
"Hvala vam, hvala."

Već sam bio na ulici i pre nego sam završio razgovor, što samo pokazuje koliko mi se žurilo. Izašao sam kod Beograđanke iz tramvaja broj 7 i umalo nisam sreo školskog druga, sreća te sam ga video na vreme, dovoljno da pređem na drugu stranu ulice kod knjižare. Kako sam samo bio zaokupljen knjigama u izlogu knjižare. Nisam se toliko interesovao za knjige ne pamtim otkad... ustvari, kada malo bolje razmislim, nikada se nisam nešto posebno interesovao za knjige. Ipak, školski drug je posebna stvar, tu se valja žrtvovati.

Odeljenje patologije je bilo u podrumu, hladno kao u grobu.
"Kako je izvršila samoubistvo?", upitao me je patolog.
"Obesila se."
"Obesila, e pa onda ništa za danas a ni sutra. Čitava nedelja nam je prebukirana vešanjima."
"A šta ja da radim."
"Ne znam ja to gospodine, o tome ste trebali da razmišljate ranije. Što je niste ubedili da puca sebi u glavu ili da bar popije pilule za spavanje, recimo da preseče vene, to je retkost a tako, da kažem sofisticirano, umire se nekoliko sati u kadi napunjenoj tolom vodom. Pa srk kafa, pa srk konjak, pa razne grickalice, prenesete TV u kupatilo. Bogovski. A ono svi se vešaju, naviklo to po štalama još ranije..."
Tu me preseče preko stomaka iznenada i setih se kuma.
"Šta da radim?"
"Ništa, kažem vam da morate sačekati. Staviću vas na listu čekanja za sledeću nedelju. A da je samo presekla vene, već bismo danas bili gotovi."

Izleteo sam iz odeljenja patologije kao furija i uleteo u prvi taksi.
"Treći bulevar, hitno, pitanje je smrti ili života."

Vladala je i dalje grobna tišina kada sam otključao ulazna vrata stana. Moj sin Jovan je još uvek spavao. Gvirnuh u dnevnu sobu, bila je još uvek tu. Posle toga sam otišao do Jovanove sobe, pokucah po navici.

"Trebaš mi", rekao sam sinu prodrmavši ga.
"Jedi govna", rekao je.
Sepultura sa zida nije imala ništa da doda na tu temu.
"Reći ću tetka Jeleni da ti više ne prepisuje lekove za smirenje."
Đipio je istog trena iz kreveta.
"Brzo ćemo, samo da prebacimo majku u kadu."
"A što?"
"Namerava da preseče vene", kazah.
"Kul, čoveče."

Branko Nebrigić