OD PISCA DECI KOJA VOLE DA PIŠU

Kada nešto zaboravljamo, čini nam se kao da je sve u nama nestalo, dobri Davide. Deca se neće ljutiti što se ovde obraćam zasebno, samo jednom dečaku, malecnoj ali dragoj osobi, Davidu. Taj se dečak, ni po čemu, u duhu dečijih potreba ne razlikuje od druge dece jer je kao i sva deca, kad nemaju šta da rade, često zamišljen ali - on voli i da piše. Tu je sporni trenutak.

Zbog njega i druge dece koja vole da pišu i sve dece koja vole da budu zamišljena na temu pisanja, odlučio sam da im polako ispričam priču, kao primer o samo jednom svom književnom, jutarnjem pretprazničnom zimskom danu, u kojem prolazim kroz grad, a u priči da posebno objasnim deci zagonetnost tog ozbiljnog posla - pisanja rečenica. To se može voleti i tome su, uostalom, i mene učili kad sam bio mali i kad još nisam znao šta to znači pisati.

Ovde uzimam svoju olovku i počinjem...
Ušao sam, dakle, jednog pretprazničnog jutra u svoj, sav od rečenica zamišljen književni automobil i provezao se kroz grad. Jutarnji vazduh je bio hladan, ponegde zamagljen i radoznalo je štipkao moje lice i moje ruke za volanom i nisam odmah mogao, ne na toj hladnoći i zamagljenosti, da upalim motor za pisanje. Ali nisam odustajao zbog dece i potom sam, ubrzo krenuo.

Vozio sam se i posmatrao svuda unaokolo, a tada, u mom pravcu, sasvim sam jasno kroz staklo ugledao svetlost a iza svetlosti nailaženje sličnog vozila punog rečenica. Nailazeći automobil je bio veoma brz i nazivao se postmodernističkim. Izdaleka me je video i počeo da namiguje farovima kao da me pozdravlja. Iako sa velike udaljenosti, iz njega su dopirale reči koje sam mogao čuti:

- Vreme leči sve, a zaborav je trajno neispunjenje koje ispunjavam ozarenjima i večnošću. - brujalo je iz tog automobila koji mi se približavao. 

Izgledalo je da je i sam automobil koji je stizao prema meni sa tom rečenicom, bio kao u nekoj dubokoj zamišljenosti; potom je automobil proleteo pored mog vozila koje je išlo sporo i možda isto toliko brzo ukoliko oni koji odnekud posmatraju, stoje, sa strane, nepomični, na ulici.

Sa krova tog njegovog brzo zamišljenog automobila, kada je projurio pored mene, sletele su u vožnji ili su namerno bačene da ih čujem, svađalačke, mrzle reči:

- Ti misliš da bih ja to uradio!
- Mislim. - rekao sam brzo ali staloženo, odgovorio sam odmah da ne bih bio zamišljen jer šta bi se tu već moglo reći u zimska jutra u kojima još nisam došao do potrebnih reči.

A brzo sam izgovorio da mislim i zbog toga što njegova rečenica koja počinje sa "ti misliš" nije bila ni pitanje, ni tvrdnja, već više kao uzvikivanje rečenice.

- Ti misliš da bih ja to uradio!

Ali, iako sam odmah rekao "mislim" da ne bih bio zamišljen, ipak je od te reči čuo samo "mi...". Ostatak reči "mislim" koju sam celu izgovorio, zalepršao je, slim, slim, slim, zavijorio se u snežnom tragu. Svojim je brzim književnim vozilom, u žurbi, možda na putovanju ka svom zavejanom rodnom selu, odnosno na putu prema svojim posebno sabranim iskustvima iz detinjstva, ostavljao vidljivi snežni trag za sobom, u lepoj nameri, kao vejavicu od reči ostavljao je nesebično i sa mojom izdeljenom rečju gradu ali je sve to ... lim... lim... lim... ostavljao naročito i posebno... im...im...im... obdarenim, mladim, piscima... m...m...m...

I, zaista, pred Narodnim pozorištem su, u tom času, živo razgovarali njegov sin književnik i njegov rođeni brat književnik. Videvši ih zajedno, jedna je pozorišna razvodnica panično istrčala iz pozorišta i udala se.

Odmah potom je, pored jedne te iste zgrade pozorišta, pozorišna razvodnica provozala svog, u dečjim kolicima malecnog tatu, tata, tata, tatice, tepala je veselo beba, a pozorišna razvodnica je važno klimala glavom.

Očaran prizorom, pomislio sam: 

''Ukoliko sad svi ovi talentovani književnici koji se raspravljaju, zajedno sa pozorišnom razvodnicom uđu u zgradu, to će biti najmanje četiri Provincijalca po jednom zaposlenom u pozorištu. Glumci to ne bi podneli i prestali bi da glume.''

I još sam pomislio:

''Bilo bi to, svakako, veoma slatko... kao... nešto slatko... m...m...m...''

Ove mi se misli ubrzo rasplinu u "iščezlom" vremenu izgubljenog vremena i tada sam, pažljivo, ali odlučno zaustavio svoje književno vozilo jer ni obratno, "izgubljeno" u iščezavanju, nikud ne vodi... ukoliko se samo zamišlja kao razonoda u izvrtanju reči. Učtivo, dakle, odbijam da padnem u zamke udaljene od književnog pisanja i radoznalo skrećem pogled prema spretno zasađenoj prirodi koja se može videti i u gradu i o kojoj se piše posebno pažljivo... i, da ne gubimo vreme, evo..., na prostoru... 

Na prostoru travnjaka strogo je stajala i strogo izgledala jelka. Jer gledao sam kroz potpuno zamagljeno staklo, a kroz njega ličila je samo na ono što su u knjigama nazivali drvećem, i biljkom, zimzelenom.

Izašao sam iz automobila da je osmotrim. Stajala je tu i naizgled nikud nije žurila. Bila je zaista nekakva jelka ali nije bila još okićena. Iako mrzovoljna strpljivo je izgledala sa svake strane sa koje sam je zagledao. Njena slika sa svake strane bila je ista, u zelenoj boji, sa ne baš čistim ali ipak belim, belim snegom u podnožju i na granama, sa tamnoplavičastim nebom kada se podigne glava i odozdo se gleda prema vrhu jelke. Naravno da mi se nije odmah svidela. Bila je tako... tako... ružnjikava.

Otišao sam u Upravu grada i zamolio da okite tu neraspoloženu ali optimističku jelku i da za novogodišnju noć svuda u gradu upale raznobojne sijalice, što su oni već i sami učinili, pogledajte kroz prozor, rekla je Uprava grada, jelka je okićena, svuda u gradu su šarene trake, lampioni i čitav grad se sprema za proslavu Nove godine. Tada sam razmislio, gledajući kroz taj prozor, i zamolio ih da, možda, pošalju Deda Mrazeve na ulicu da dele plakate lepim devojkama, a deci da podele poklone ali dobroćudna Uprava grada je i to već učinila i nije joj bila potrebna moja pomoć.

Izašao sam napolje, na sneg, a potom u gradu, približavajući se pešice pozorištu, video sam na klizavici nepoznatog književnika koji je držao u ruci knjigu ''Nađeno vreme''. Izgledao je kao da je tu knjigu sam napisao ili su mu napisali da tako izgleda. Stajao je nepomično na klizavici, sa šeširom na glavi i drhtao od zime.

- Nisam čitao. - rekao sam tom zanimljivom i ljubazno predloženom čoveku kao zimskom prizoru, i veoma laganim koracima, svečano, tiho sam ušao u zgradu pozorišta, psssst, u kojem se upravo održavala novogodišnja predstava za decu, sa samo jednim Deda Mrazem koji pouzdano zna da svako dete posebno iščekuje poklon od njega.

I ovde, dragi Davide, prestaje pisanje jutarnje, pred Novu godinu, novogodišnje priče za decu koja vole da pišu i da budu zamišljena, i olovka se lagano, bez žurbe stavlja na sto, jer...

I ova priča je, naravno, izdaleka gledano, samo posebna mašta ili deo mašte. Književne priče kao složaj rečenica, ustvari, ponekad zaista počinju najpre umišljenošću u nečemu što je važno i ozbiljno iako možda davno postoji kao već izmišljeno zbog nečega, a potom, kad se pišu, ili već napisane čitaju polako, tada se vidi da su to priče samo zato što imaju poznate, naročito odabrane reči iz prostora koji se zamišlja i jer nešto lepo, kao zadato unapred, jednostavno, samo po sebi postoji u njima i obavezuje. Ili nešto veoma, dakle, veoma slično tome, dobri Davide.

Jovanov