Satira 2002.

IGRA DUHA KAO BORILAČKA VEŠTINA

Među mnogim određenjima srpskog aforizma tokom proteklih pedeset godina dva se ukazuju kao granična, kao međe njive na kojoj je nicao i bujao naš satirični duh. Jedan od tih međaša je Miše Vojisavljevića: "Aforizam je srpska borilačka veština", a drugi je Aleksandra Baljka: "Aforizam je dribling duha na malom prostoru." Ovaj aforistički diptih objedinjava moralnopolitički angažman i umetničko biće najkraće književne vrste, tvrdoću njene građe i lepotu oblika, žestinu poruke i suptilnost obraćanja.

Nova vlast - osveženje za satiru

U novi milenijum ušli smo sa novim nadama i velikim očekivanjima, pomišljalo se čak da će satiričari ostati bez posla. Kao što vidimo, tolika idila nije nastupila. I pored znatno povoljnije atmosfere, zima našeg nezadovoljstva potrajaće još poduže pre no što ustupi mesto lagodnijim i berićetnijim klimatskim sezonama. Aforizam Vesne Denčić: "Konačno smo dobili novu vlast, biće to pravo osveženje za satiru", objavljen prošle godine u zbirci Put do pakla, sačuvao je i dijagnostičku i prognostičku vrednost.

U čemu se ispoljava taj novi satirični duh, primeren aktuelnom vremenu? 

Do 5. oktobra 2000. naša satira imale je intelektualno jednostavan zadatak - da bespoštedno kritikuje vlast i režim. Pošto ništa što je poticalo iz političkog vrha nije imalo društvenu validnost, a politika nam je krojila sudbinu, čitava oficijelna sfera, i u celosti i u pojedinostima, bila je na meti satire. Pri tako velikoj meti nije moglo biti promašaja, razlike su se svodile na preciznost pogodaka i jačinu municije. Danas, sa pluralizmom društvenih subjekata i razuđenom političkom scenom, satiričari imaju posla sa daleko složenijom i višeslojnom tematikom. Ranije je figura vođe simbolizovala sav politički voluntarizam, sve se moglo podvesti pod jednu volju i predstavu. Vinovnik i žrtve jasno su se razaznavali - vlast je bila oličena piramidom državne mašinerije i pojmom gore, sve ostalo je bilo dole, puki puk u miru i topovska hrana u ratu.

Nestanak vođe raspršio pojam krivca

Nestankom vođe, politička krivica postala je difuzan pojam, izgubila je preciznu adresu. Za društvene nevolje krivi su svi protagonisti politike, ali vrlo nejednako. Ko za ovo, a ko za ono; ko više, a ko manje? Satiričari danas imaju pred sobom političku topografiju sa bezbroj šrafa i izohipsi, što daleko više obavezuje na duh nijansi nego ranije, kada je i geometrijski duh bio delotvoran. 

Osim difuzije političkih adresata, današnji satiričari se suočavaju i sa odmeravanjem krivice političkih činilaca. U prelaznom vremenu - "tranziciji" - doista se puno šta čini, ali pokazuju li rezultati dostojnu mogućnost trenutka ili se njihov skromni domet neodmereno i prečesto pravda lošom startnom pozicijom i objektivnim teškoćama? Ne otklanja li ovu upitnost transparentnost delovanja, delatnost pred licem javnosti? No i transparentnosti se, kao i sve drugo, mogu mistifikovati, na šta lucidno ukazuje aforizam Baneta Jovanovića u nedavno objavljenoj knjizi Partija se igra do mata: "Dosad smo bili goli i bosi. Sad smo i transparentni."

Svet nam (ni)je dom

Kako i dolikuje vrsnim satiričarima, a imamo ih u impozantnom broju, krivce za stanje u kome smo, nalaze nad nama i oko nas. Ima, međutim, i onih koji za naše probleme okrivljuju bliži i dalji svet, koji nas, više ili manje, mrzi iz ljubomore, što smo najbolji. To nam priziva u svest teoriju zavere, koja je, kao negdašnja poštapalica represivnih režima, u demokratskim sredinama u ropoternici duha. Ako naš poznati pesnik Slobodan Rakitić, u metaforičkoj vertikali poezije, može da kaže: "Svet nam nije dom", to političari i njihovi rendgenolozi satiričari ne mogu. Za njih je svet dom, ma kakav trenutno bio, i njihova jedina dužnost je da učine sve sa svoje strane da se u tom domu svih domova što bolje osećamo.

Posle jedne - sto jedna tema

Ako smo doskora imali samo jednu temu - temu diktature, sada kao satiričari imamo sto i jednu temu. To beskrajno polje nije zbunilo naše satiričare. Naprotiv, sve je više novih knjiga, sve više značenjske i stilske razuđenosti. I dalje smo po broju vrsnih satiričara, pre svega aforističara, prvi na svetu. Nesloga i svađa među političarima plodno su tle za satiričare. Nemamo ništa protiv da se naši političari što pre slože i potom efikasnije rešavaju društvene probleme, makar mi ostali bez tema.

Vitomir Teofilović

__________________
Reč na Novogodišnjem satirikonu 
Kolarčeve zadužbine