|
KAKO POSTATI MILIONER
Bili blagdani i - prošli, proveli smo ih, primereno standardu, većinom, buljeći u
TV ekrane i pri'vatajući se onoga, što su nam žene (đavo i one znaju odakle!), pripremile.
A bilo zabavno na televiziji. Veći deo sveta pokušao da "ukrade" patent od Premijera: kako u Srbiji postati milioner.
Lakše nam, kada smo se uverili da za to nije potrebna neka velika pamet, jer je - nemamo.
A znamo da pameti - nemamo.
Da smo veće pameti - ne bismo imali onakvog Premijera.
Sve kad saberemo - patent nismo uspeli da "ukrademo". Bar ne onaj: kako postati milioner u Srbiji.
Ali - "ukrali" smo drugi: kako postati Premijer.
Nađeš dve tri postare prinčevske familije širom Belog Sveta, sprijateljiš se sa njima do nivoa da im možeš banuti i na doček Nove Godine.
Onda stekneš prijatelja, koji ima avion. Onda, uoči Nove Godine, pozoveš prijatelja, on ti pošalje avion pa lepo skokneš do nekog Princa, da zajedno dočekate Novu Godinu, pri čemu je glavna zabava, kao i kod nas - tombola.
Nema tiketa za tombolu, glavni zgoditak (mandat da formira Vladu u Srbiji!), dobije onaj, ko od prve na globusu pogodi (bar približno) gde je Srbija.
Pa onda sve to lepo "začiniš" sa dve-tri propale kraljevske loze (ako su u pitanju srpske dinastije, uslov je da su - zaboravile srpski), dva tri neo-templarska reda i par nevladinih organizacija.
Ukus doteraš sa malo masona, rotarijanaca i ostale sitne boranije.
Onda tu papazjaniju "a la Mafija" serviraš pred narod i kljukaš ga dok se svi ne - useru.
Dok se to desi - postaćeš, sasvim sigurno i - milioner. I to - devizni.
Pitaće neko: pa kakve to veze ima sa Srbijom.
Odgovor je: nikakve.
Ni Premijer nema nikakve veze sa Srbijom.
U tome i jeste poenta.
Važno je - setiti se.
A da na televiziji lažu - uverila se i moja pokojna baba. Neki
dan se, sirota, rasplakala gledajući Stevu Žigona, dok je objašnjavao razloge, zbog kojih je, još
'65. vratio Partijsku knjižicu.
Veli: vraćam je za to što sam - Komunista.
I još ustvrdi da je i sada Komunista, preciznije - Staljinista.
A ćaća mu bio - Folksdojčer.
Tako reče gospodin Premijer i - ostade živ.
Sve kad saberemo - ništa se nije promenilo. Taman smo odahnuli od čuvene Brozove čorbe (recept iz tv-memoara), od koje smo se svi usrali, taman dođosmo do daha, kad ono - još žešća varijanta čorbice, po iznetom receptu.
Nešto razmišljam: ova Vlada je uvela testove za menadžere, kurčila se time, kako se ne može dati da menadžeriše nekome, ko nema bar elemetarne preduslove za to.
Ja bih, da se pitam (a ne pitam se, zaludu mi ideja!) uveo test i za Premijera.
Jedan od uslova bi bio da zna ko je u Srbiji - Stevo Žigon. Ovako ispade da je čoveku bilo teško da pređe preko ulice i gleda (bar jednom!) njegov čuveni govor Robespjera iz "Dantonove smrti",
'68. u dvorištu Kapetan - Mišinog zdanja, na "Crvenom Univerzitetu Karl Marks".
To je mogao i čuti, bez da ide, samo da je otvorio prozor svog stana na Studentskom trgu.
Ili mu nisu prijali mirisi '68. ili je u to vreme bio u Monaku, pa nije znao šta se daje, a ni gde je Srbija.
Ili mu pajtos iz DOS-a (predsednik Skupštine, počivše nam Savezne Države) nije stigao da ispriča tu epizodu iz istorije Srbije, kojoj je lično prisustvovao i - sam u njoj učestvovao.
Nego, vreme leti, da mi počnemo pripreme za Premijera ili - da menjamo Premijera, dok on ne promeni nas.
Oteže se ovaj januar, zagudilo sa svih strana, proleće daleko, a mi nikog ni iza sebe ni ispred nas.
Kuku nam ovako - inokosnim.
Duško Radočaj |
