PAOR ŽIVADIN

Duboko promislivši, obukao svečano odelo seljak Živadin, vezao kravatu, sveže obrijan i nasmejan, i preselio se tog nedeljskog dana sa ženom u Petrovgrad. Odmah sutradan zaposlio se u Narodnom vodovodu. Vreme iza rata sa Nemcima, dakle, period obnove razrušene države, nedostatak kadrova i, da kažemo, vreme svakojakih ambicija i potreba. Razmislio već Živadin Šaj o tom vremenu i vredno odvrtao i zavrtao cevi, stavljao kučinu u zarđale navoje, vrteo glavom i zagledao nebo u koje će uskoro utisnuti svoju zamisao o sudbini pred sobom.

Dvoje muške dece, malecna stvorenja Stradivoj i Konstantin, dvoje gladnih usta. Stisnuo zube Živadin Šaj i još više prionuo na posao. A na nebu, kao nekakav osmeh, njemu, Živadinu.

Iza ručka krišom od supruge čitao Živadin Šaj knjige, a posebno nekakvog Todora Manojlovića. Pesme toga Manojlovića čitao je Živadin neprestano, mnoge je znao i naizust, a tome je postojao važan razlog. Taj je Manojlović bio tada poznat pesnik, bio je i u životu, a Živadin ga je i lično upoznao jer je pesnik, iako proganjan od novih vlasti, nekim svojim razlozima bio čest gost u Narodnom vodovodu. 

Tu se Živadin pronicljivo, još jednom, zamislio nad sudbinom. Nebo nad glavom osmehnuto, komunisti na vlasti, dvoje muške dece o kojima valja brinuti, ljubav prema pesniku...

I počelo se Živadinu odmotavati, a deca mu u školi odmah pokažu talenat za pisanje, nije prošlo ni desetak mučnih godina.

Stalno sečem i opet je kratko, mislio je podozrivo Živadin Šaj. Deca su već dovoljno odrasla i talentovana ali počesto pakosna, trebalo bi ih najpre zaposliti u Narodnom vodovodu, a za posle videćemo. Neka prvo završe škole koliko umeju, pa onda.

I učila deca Stradivoj i Konstantin, odvrtala i zavrtala vodovodne cevi sa tatom Živadinom, rezala navoje i gde je trebalo i gde nije trebalo, stavljala kučinu i gde nije curilo ali se život razvijao normalno, dostojanstveno i u dobrom pravcu.

Deca odrasla, poženila se, izrodila decu, stekla staž u Narodnom vodovodu i smislila sledeće. Što se pesama tiče, to su izučili ali ima prostora i za druge umetnosti, nije sve u poeziji. I dogovore se da pišu o slikarskim izložbama. Jedan će da piše o izložbama u vojnoj kasarni, a jedan u lokalnoj stanici milicije. Tako i bude. Novine se napune prezimenom Šaj. Te Šaj Konstantin te Šaj Stradivoj.

Procvetala kultura grada u hiljadu prelepih cvetova ali neka muka ostane da tišti tatu Živadina. Sinovi mu Stradivoj i Konstantin odlučili da im i deca pišu pesme.

Mnogo je, mislio je Živadin, videće ljudi. Ali, već bude kasno i Živadin se sa tugom upokoji pod onim istim nebom koje mu se tada, jednom, blagonaklono osmehnulo dok je svečano obučen, sa vezanom kravatom, pun nade u bolji svet, pristigao u Petrovgrad.

Jovanov