|
JERETIK
U jednom manjem hotelu u Montreu na obali Lemanskog jezera, prilikom službenog boravka u Švajcarskoj, primetio sam čoveka koji je svakog dana dizao na jarbol i sa njega uveče spuštao hotelsku
zastavu. Kao da je svaki dan praznik.
Ne znam da li je to bio njegov jedini posao u toku dana. Ne znam kako bi se to zanimanje moglo nazvati, ukoliko naravno takvo zanimanje
postoji. Zamišljao sam tog čoveka na kraju dana, kako uz sir i crveno vino razgovara sa decom:
- Šta si danas radio, tata?
- Dizao i spuštao zavesu, deco.
Ipak, zaključujem da ne znam ništa o njemu i posmatram ga sa više ljubopitljivosti.
Primetio sam da ujutro malo žustrije, ali sasvim odmerenim koracima odlazi do
jarbola. Uveče, kad se vraća od njega, pevuši. Korak je ujednačeno težak a zastava prebačena preko levog ramena ponekad nestašno krajevima dodiruje precizno podšišan
travnjak. Kad bi čovek došao do recepcije iz komode bi uzimao dugačku uglačanu kutiju, kao za trubu, i u nju pažljivo polagao zastavu.
Nije mi bilo prvi put da vidim čoveka koji živi od zastave, ali ovo je bilo nešto sasvim
drugo. Nije tu bilo nikakve poze, nikakvih preganjanja sa velikim rečima, velikim ljudima i tobože velikim idealima.
Bilo je očigledno da on, u neku ruku, svakako zavisi od tog svog odnosa prema zastavi, ali, ipak se činilo da on tome ne pridaje ni najmanji značaj, odnosno ništa veći značaj nego što se pridaje čišćenju cipela, klonfanju tepiha ili orezivanju ruža pred zimu.
Razmišljao sam: čime je zaslužio da vlasnik hotela baš njemu, krupnom i ozbiljnom četrdesetogodišnjku, poveri taj čudni, ali lakušan posao.
Kad sam jedne večeri iz njegovog pevušenja shvatio da je reč o našem čoveku, činilo mi se da sam pronašao odgovor i na to pitanje.
Lice tog izbeglice bilo je čvrsto i grubo, ali čisto. Tako mora da izgleda,
pomislio sam, lice čoveka sa kime se baš ne biste smeli kladiti da se istorija nije već dogodila.
Bio je to, dakle, čovek sa itekako stečenim pravom da mu se niko, a naročito ne bilo koja država, meša u privatni život.
Međutim, bio je to i čovek koji, na žalost, nije verovao da se istorija ponavlja.
Milan Todorov
|
