NOVA NAMENA

Izgledalo je da će to biti izvanredan poslovni potez. Otvorili smo prvi hipermarket u Srbiji. Otvaranju je prisustvovalo desetine hiljada ljudi. Desio se čak i pravi stampedo, bilo je i povređenih. Verovali smo da ćemo napraviti fantastičan posao.

Već tada počeli su prvi gubici. Na otvaranju pojeli su nam 100.000 pari viršli i popili 200.000 limenki raznog pića koje smo poslužili u reklamne svrhe. Posetioci su nam polomili četvoro vrata, slomili tri izloga, oborili šezdeset dve police, iscepali deset prodavačica i prebili trojicu iz obezbeđenja.

Sumnja se uvukla kada smo prebrojali prvi pazar. Bio je skoro nula. Niko ništa nije kupio. Svi su dakle samo razgledali. Najveći prihod imali smo od parkinga, što je bilo dodatno deprimirajuće.

Očekivali smo da će se situacija popraviti pa smo napravili žestoku reklamnu kampanju. Snimili smo seriju spotova u kojima su popularni glumci i sportisti navodno kupovali našu robu. To nas je koštalo pravo bogatstvo. Ali pazar je i dalje bio mizeran.

Tada smo doveli lično ministra spoljnih poslova povodom nekog državnog praznika. U tu svrhu bilo smo prinuđeni da zaposlimo njegovu suprugu, svastiku i pašenoga za stalno, a taštu honorarno. On je zaista divno govorio o potrebi razvijanja potrošačkog mentaliteta i lepoti visokog standarda, ali je situacija ostala nepromenjena.

Nismo se lako predavali. Objavili smo veliko sniženje, zatim smo pokušali i sa nagradnim igrama, na kraju smo svakom trećem kupcu davali poklon. Ništa nije vredelo. Ljudi su dolazili i dolazili nesmanjenim intenzitetom, ali i dalje niko ništa nije kupovao.

Vlasnik je najzad teška srca odlučio da zatvori hipermarket. Iskreno se izvinjavao zaposlenima. Tvrdio je da niko nije kriv što ljudi dolaze samo da gledaju. I tada nam je sinula ideja.

Najzad nam je krenulo. Ljudi i dalje dolaze samo da gledaju. Ali sada moraju da plate ulaznicu. Kao što je i red u svakom muzeju. Bilo bi još bolje kad bi manje krali eksponate...

Slobodan Simić