RADNA VERZIJA

Uskočio je u auto koji je stajao ispred zgrade. Ulica je, kao i obično u to vreme, bila pusta. Sa prvim znacima večeri stanovnici su se zatvarali u svoje stanove, nastojeći da prežive još jednu neizvesnu noć. Nikome se nisu javljali, nikome otvarali, ljudska solidarnost se gubila u dubinama straha iz čije ih je tame posmatralo the thing that should not to be. Nije se odgovaralo pozivima u pomoć koje bi mogli začuti u susednom stanu. Umirali su svake noći skupa sa familijom. "Ne otvaraj nikome" - poučavali su svoju decu. Posle su uz dosta teškoća ulazili u stan preko terase, kažnjavajući decu što im ne otvaraju vrata.

Na prednjem sedištu automobila su bile dve prilike, vozač sa bezbol kapom natučenom na glavu tako da mu se nisu videle oči; na suvozačevom mestu sedeše mlađi muškarac duge kose spletene u rep. Nisu se osvrnuli kada je on ušao u auto.Strovalio se na zadnje sedište, auto se neznatno nakrivio na levu stranu, poskočio i ispravio se, kašljucnuo nekoliko puta i krenuo.

- Ima li neko vatre? - upitao je mahinalno Aleksa. Tek posle izrečene rečenice shvatio je da mu se puši. Suvozač se okrenuo, konjski rep je zalepršao kroz vazduh, pruživši mu svoju već upaljenu cigaretu.

Pripalio je, šta mu je drugo ostalo. U ovom trenutku bilo mu je potrebno bilo šta da zaokupi sopstvene misli. Držao se za dim od cigarete kao akrobata. "Možda ovo i nije bila dobra ideja", iznenada je iskočila misao iz tame zaslepivši ga poput farova. Mahnito je uvukao dim cigarete u pluća i zakašljao se. Video je na tren vozačeve oči, bar mu se učinilo da je retrovizor prekrila tamna senka. Morao je prekinuti sa ovakvim mislima, pod hitno, njegov izraz lica kao da je govorio kako nije naročito srećan što ih vidi. Momak sa konjskim repom ili vozač bi ubrzo mogli shvatiti šta se događa u njegovoj glavi. A to ne bi valjalo. Uz ogroman napor volje razvukao je usta u osmeh, škrt osmeh.Točak je pokrenut, više mu nije bilo povratka nazad, ustvari, ako bi bio dovoljno hrabar da prizna, kaže im da stanu i onda izađe obećavši pre toga kako će sve zaboraviti; možda bi postojala izvesna šansa da ga puste. Ipak, Aleksi se živelo. Dovoljna količina novca je pravedna zamena za toliki besmisao kojim je bio okružen. On nije učestvovao u njemu ali šofer jeste. Zaboravio je o kom se ratištu radilo. Suvozač je bio suviše mlad u to vreme da bi mogao završiti na nekom frontu, zbog toga je bio dodatno besan; naći će se već nekakvo ratište i za njega.

"Misliš da bi to tako prošlo Aleksa, da bi te pustili posle svega što si znao. Da li si siguran da su hteli stati?" Nešto mu je govorilo kako oni to nisu radili zbog para, adrenalin, to da ali im pare nisu nedostajale.

Priželjkivao je da ima dovoljno novca, toliko da može otputovati u neke toplije normalnije krajeve, da uživa u suncu koje čini njegove misli sporim, da gleda morske sirene kako izlaze iz vode, da uživa u mirisu kreme za sunčanje, u mirisu lavande. Da ga zvuk mora uspavljuje i razbuđuje, da gleda padanje narandžastog diska. Sedeo bi u svojoj ležaljci na plaži, u ruci bi imao svoje omiljeno piće, posmatrao bi more nastojeći da mu misli budu uzburkane onih dana kada je more nemirno i da budu lenje, prozirne i tihe za ostalih lepih dana. Portugalija mu se činila kao savršeno rešenje. Iako nikada nije bio tamo činilo mu se da ti ljudi znaju da uživaju u samoći, u suncu i moru. Bez obzira da li je to bila istina ili ne, niko ga više nije mogao razuveriti kako je Portugalija raj na zemlji.

Dojadilo mu je da se bori za vazduh sa svojim sugrađanima, da se raduje danima kada će izaći na reku. Posebno je mrzeo pretprazničku gungulu i haos koja je vladala ovih dana u gradu.

- Stigli smo - prosiktao je šofer.
Pogledao je oko sebe.
- Kuda idemo? - odvažio se da upita Aleksa.

Škakljalo ga je to pitanje na kijanje još od onog telefonskog poziva od pre dva dana kada mu je Siniša, momak sa konjskim repom, rekao kako imaju jednu kombinaciju, ništa teško.

- Ovde-mahnuo je glavom vozač na svoju desnu stranu.

Skrenuli su u bulevar Umetnosti. Uvezli se u podzemnu garažu modernog hipermarketa izgrađenog u hi-tech stilu. Kola su polako klizila ka prvom slobodnom parking mestu. Nije primetio kada su stali. Šofer se okrenuo Aleksi i dao mu komad hartije. Zastao je na trenutak.

- Šta je. Plašiš se?
- Ne ne - zbrzao je Aleksa.
- Znaš da sada nema povratka nazad. Dakle, jesi li sposoban?
- Ništa - rekao je Aleksa - idemo, spreman sam.
- Ja ću vas čekati ovde - rekao je šofer naglašavajući svaki slog - neću gasiti mašinu. Tu ti je spisak.

Iz unutrašnjeg džepa jakne izvadio je debelu svotu presavijenih novčanica i pružio je mladiću sa konjskim repom.

- Evo para, nemoj da ste nešto zaboravili da kupite. Jasno!?
- Št... šta je ovo? - zbunjeno će Aleksa, pokazavši na spisak namirnica.
Šofer se osmehnuo.
- A šta ti misliš. Nemoj da ste nešto zaboravili, šef će biti mnogo ljut. Odlučio je da Novu godinu provede kući, štono kažu, u zatvorskom krugu porodice.

Zasmejao se na sopstvene reči kao da je upravo čuo kakav dobar vic. Aleksu je ispratio šoferov smeh poput provale oblaka. Dok se žurno primicao ulazu po navici je nervozno osmatrao okolinu oko sebe. Osetio je navalu adrenalina. 

Branko Nebrigić