|
MOČVARA
Kiša pada. Hodamo polako. Probijamo se kroz močvaru.
Upadamo u lepljivo blato. Kiša pada danima, nedeljama. Ako ubijemo
Velikog vrača, sinuće sunce. Ova dosad- na kiša otići će i
zaborav. Mnogi su se udavili u blatu. Kiša je i dalje padala. Kada
uklonimo Velikog vrača, naše će kolibe biti na suvom.
Uhvatili smo ga, zavezali, gurnuli niz reku. U noći
velikog slavlja novi vrač je stavio ceremonijalnu masku svoga
prethodnika, izašao pred nas i obećao sunce za sve. Nekima se učinilo
da ga već naziru kroz crne i guste oblake.
Kiša je padala danima, nedeljama, mese- cima. A
sunca niodakle. Dosadilo mi da ga čekam, pa iskočim iz slike.
Dohvatim gu- micu i obrišem močvaru i ružne oblake. Uzmem bojice
čvrsto rešen da naslikam veliko sunce. Boja se razlivala po mokrom
papiru. Sa plafona moje sobe padala je kiša.
Đorđe Otašević
KONKURS
Na konkurs su pristigle samo tri priče. Na- kon
otvaranja koverata sa šiframa, člano- vi žirija, inače svi
pripadnici Službe držav- ne bezbednosti, odlučili su da sva tri
pis- ca budu nagrađena i to najvrednijom na- gradom. Biće im
poklonjen život.
Ali ne zato što su priče literarna remek dela,
već zato što su se njihovi autori od- važili da na temu "Čovek
koga treba ubi- ti", pišu upravo o onome koji je gospodar
njihovih života i smrti.
Vladan Sokić
|
|
VILJAMOVKA
Uvek kada me mamurluk iznenadi svojim prisustvom
ja se setim moga pokojnog dede. Obožavao je rakiju, i svake godine
bi punio kazan kruškama koje su u kasnu jesen otpale sa drveta.
Deda bi kruške skupljao i ne hajući za zakon gravitacije, njega se
ticala samo rakija i pijanstvo.
A onda, jedne godine, kruške u bašti nisu rodile. Sledeće godine
je bilo isto. Nikada više kruške nisu rodile, a on je svaki dan
dolazio u baštu da bi proverio nisu li mož- da krenule. Zapravo,
kruške su rađale, trulile s jeseni, otkidale se sa peteljki pa-
dajući - ali uz jednu malu razliku - na- mesto zemlje padale su na
nebo. Deda to nije video ili nije hteo da vidi, takođe nije video
ili nije hteo da vidi kako se njegove komšije i zemljaci nisu više
svaljivali da se odmore na zemlju nego bi svoje umorno telo spuštali
na nebo. Ništa više nije bilo kao pre i ništa od toga moj deda
nije pri- metio, i moja baba se iz dana u dan sve više ljutila na
njega. Ljudi po selu su već svašta pričali. Dedu nije držalo
mesto, hodao je sa rukama na leđima zamišljeno gledajući u
zemlju, što je izazivalo dodat- nu ljutnju drugih seljana.
Tih kakav je bio deda je shvatio da sme- ta, nije mogao da dokuči
zbog čega. Na proleće se preselio pod kruškovo drvo očajnički
čekajući. Spavao je ispod drve- ta kruške nadajući se nemogućem.
Posle nekog vremena je polako počeo da zri, najesen je načisto
satrulio. Dedu smo smestili u rakijski kazan, to mu je bila sa-
mrtna želja i sahranili ga na seosokom groblju pod okriljem noći.
Samo nam je još trebalo da seljani saznaju kako raskopa- vamo
zemlju da bi ga smestili tamo. Više se niko nije tako sahranjivao.
Zatim smo ispekli nekoliko litara prvoklas- ne rakije. Kruške nam
je prokrijumčario jedan dedin prijatelj. Navodno ih je naba- vio čak
u Sloveniji. U specijalnim prilikama ispijali bismo po gutljaj
viljamovke dok bi ostatak prosipali po žednoj zemlji.
Branko Nebrigić
|
