Žene u satiri

RUŽINO DRVO

Poznato je da je aforizam imao dugi hod kroz istoriju i da se od medicinskih recepata, čuvenog antičkog lekara Hiprokrita, postepeno transformisao do filozofskog a potom i do satiričnog aforizma, koji je ujedno postao i zaštitni znak našeg aforističkog stvaralaštva. Ako se uzme u obzir činjenica da se srpski aforizam poslednjih nekoliko decenija razvijao neverovatnom brzinom, u kvalitativnom, a što ne reći i u kvantitativnom smislu, onda nije čudno što ga mnogi već smatraju svetskim fenomenom - fenomenom koji se reflektuje na više strana.

I upravo je taj fenomen poslednjih godina počeo je da privlači pažnju ne samo čitalačke, nego i stručne javnosti: sociologa, psihologa, filozofa i dr. koji su, svako u svojoj branši, pokušali da protumače uzroke i posledice aforističkog angažmana izuzetno velikog broja autora. 

Prvo i ono najdragocenije što je domaća aforistika iznedrila jeste kvalitet. A kad jedan mali narod izrodi nekoliko desetina vrhunskih aforističara, to ne samo da nije za potcenjivanje, nego treba i visoko uvažavati. 

Drugo, ti vrhunski stvaraoci u svom opusu imaju po nekoliko objavljenih knjiga aforizama (neki i na desetine), i već prema tome mogu se svrstati u profesionalce, ma koliko ta reč danas može izazvati negativne asocijacije, naročito kada se zna da oni koji dobro i profesionalno obavljaju neki posao, uglavnom bivaju i dobro plaćeni, dok je ovde situacija obrnuta - aforističari su retko kad uopšte plaćeni! 

Treće, period o kojem se govori, dakle poslednjih nekoliko decenija, dao je i veći broj žena aforističara, što se kroz našu patrijarhalnu istoriju nikada nije dogodilo.

Prva lasta

Jedna od prvih lasta koja je, u vreme uspona naše satire, najavljivala procvat ženskog aforizma, bila je gospođa Vaska Jukić Marjanović. Njena knjiga "Adam je kriv" ujedno i prva knjiga satire čiji je autor bila žena. Iako je nakon te knjige usledila jedna duža pauza, to će, kao što će se kasnije ispostaviti, demantovati izreku da jedna lasta ne čini proleće - ali ga najavljuje. Tako je i bilo: sredinom osamdesetih, i devedesetih počeo je procvat ženskog pisma u aforistici, da bi se krajem prošlog i početkom ovog veka taj trend nastavio. Sada već brojna ženska ekipa, čije boje brane Svjetlana Rašić, Jasmina Bukva, Blanka Nedović, Radmila Grbović, Danica Mašić, Ivana Srećković, Jelena Kanački, Višnja Kosović i mnoge druge koleginice (brojnost se iz dana u dan povećava), čija imena postaju prepoznatljiva u elektronskim i štampanim medijima, nisu ništa novo niti iznenađujuće. Ali nije uvek bilo tako! Trebalo je izboriti se za prostor u ovoj, kako se smatralo, izrazito muškoj disciplini. Nebrojeno puta čule su se razne teorije počev od one kako žene ne mogu da pišu aforizme, jer npr. nemaju tzv. hormon, ili zato što ne mogu da razmišljaju na duge staze, nego od danas do sutra (što je bespredmetno i komentarisati), pa do onih simpatičnijih - da ne mogu da pišu aforizme jer ne piju. Niko nikad nije pomenuo talenat, a valjda se podrazumevalo da nisu intelektualno dorasle.

Žensko pismo

Podela na muško i žensko pismo postoji u gotovo svim književnim žanrovima, stoga njeno postojanje ne bi trebalo da bude sporno ni u aforistici. Ali s obzirom na to da satira gaji jedan oštriji vid izražavanja, žensko pismo može na nivou poetike da nosi pozitivan a na nivou oštrine negativan predznak, pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da je aforistički angažman poslednju deceniju bio posmatran uglavnom kao borba protiv režima. "Aforizam je srpska borilačka veština" zapisao je Miša Vojisavljević kao potvrdu takvog angažmana. 

To, međutim, ne mora da bude tako, tačnije podela se najpre mora praviti na kvalitativnoj ravni - na dobar i loš aforizam, da bi se zatim skala mogla pomerati ka tematskom određenju. U tom kontekstu Bane Jovanović u eseju Otvoreno delo kaže: "Smatram da u iskazivanju satiričnog aforizma nema muškog i ženskog pisma." Dok sa druge strane Vitomir Teofilović smatra da ta podela postoji, i kao takva daje novi kvalitet: "Ono što i u tako sumornom miljeu odlikuje Jelenine, kao i aforizme njenih poznatih koleginica Vesne Denčić i Jamine Bukve, u osnosu na njihove muške literarne saborce, to je velika razuđenost, pravo obilje motiva i prizora u njihovom satiričnom vidokrugu. I u ovom žanru, dakle imamo na sceni takozvano žensko i muško pismo. Muški rukopis u ovom kontekstu označava striktno fajterski odnos, borbu prsa u prsa, a ženski odlikuju razuđena konotacija i šira tonska skala." 

Navedeni aforizmi su primer čvrstog (muškog?) aforizma; nema suvišnih reči, nisu banalni, niti su igra reči ili doskočica, i da nije potpisa ne bi moglo da se odredi kog je pola autor. Nasuprot tome neki drugi primeri dali bi možda i drugačiju sliku, ali ona nikako ne bi mogla da poništi navedeno. 

Vesna Denčić