|
GOS'N SUDIJA
… molim te da ovog mog Malca pustiš iz istražnog zatvora… Jeste, kriv je… sa
bu- razerom od strica mrdnuo je svu robu iz punog kamiona.
Gos'n sudija, ja ti garantujem da neće be- žati kad ga pustiš; eto, sad je april, a u maju mu se završava škola i ako se sutra ne pojavi tamo, prdnuli smo u čabar i on i ja…
Jeste, gos'n sudija, nisam verovao da to on 'oće i da to može, ali ga burazer
uvu- kao, onako, iza mojih leđa…
Ma, gos'n sudija, molim te, pusti mi ga… sa' ću ga šrafim sa moment ključem od dvanaest kila; da ga… ja… naučim pameti!
Jedva čekam, gos'n sudija, da mi padne u ove šake… da ga ja priupitam: zar se pola kamiona mrdnute robe vuče direktno kući? Boško Marinković
GOSTI
Kuća nam je na sred druma
pa dolaze razni gosti
ponajčešće mutnog uma
nekulturni i priprosti.
Ne kažu ni: "Dobro veče"
kad u našu kuću uđu
kao hoće da nas liječe
pa kuvaju čorbu vruću
U kući nam zakon pišu
i hljeb hoće da nam mjese
predstavljaju silu višu
od koje se kuća trese.
Poslije svakog gostovanja
tih nečistih vražjih sila
kuća nam je nešto manja
nego što je prije bila.
Miladin Berić
|
|
ČAROBNA TORBA Smrklo mi se ovih dana. Načisto. Trebalo je da posetim nekoliko državnih službi.
Zarad overa i raznih rešenja. A takva ra- bota je za mene zamorana. Kao i za
hilja- de drugih nesrećnika. Znam da me čeka šetanje. Od vrata do vrata. Sve dok ne padnem s nogu. U svakoj kancelariji
zlo- voljna lica. Zlo i naopako. Svi ti, umesto dobar dan, kažu da dođeš sutra.
Zato sam se unervozio. Tri dana, dok su trajale pripreme za moj put u birokratiju, ukućani su bežali od mene. Došao i četvr-
ti dan. Vreme za pokret. Izljubio sam se sa decom, ako se, ne daj bože, ne
vra- tim.
I krenuo sam u Socijalno. Tako se nekada zvalo. Sadašnje ime mu i ne znam. Stalno se menjalo. Od siza do fonda. Trebalo je neki zaostali radni staž da upišem u radnu knjižicu.
Stigao sam pred ogromnu zgra- du. Beton, gvožđe, staklo i neljubazne
fa- ce. Već na startu me zeznuli. Sa prizem- lja me poslali na treći sprat. Kao, greška. Potom sam išao na peti i tako redom sve do desetog sprata. Više ih nije bilo. Onda su me vratili dole, samo drugim
redosle- dom. Tako mi je prošao prvi dan. Bez re- zultata.
Sutra sam ponovo krenuo. Ali... Ovog pu- ta sam bio "naoružan". Žena mi spakovala specijalnu torbu. Prvi put je nosim u ovoj prilici. To vam je ona torba što je šverceri i carinici zovu krmača.
A sadržaj torbe je pravo čudo. Za to se pobrinula moja lepša polovina. Unutra je bilo nekoliko pregrada. U jednoj kafa. U drugoj čokolade. Zatim slede delovi za
viski, kozmetiku, bižuteriju, srebrni i zlatni nakit, majice, ženske čarape, kravate... Butik u malom. Uz sve to, žena mi u džep ugurala dva koverta. Plavi sa dinarima. I beli sa eurima. Za ne daj bože.
Opet šetnja po spratovima birokratske tvrđave. Neuporedivo kraća nego juče. Zbog čarobne torbe. Gde god sam stigao, ja ruku u tobru. Pa šta dohvatim. Zato sam se već posle tri sprata obreo na
pra- vom mestu. U ogromnoj kancelariji. Tu sam, bogme, morao dva-tri puta da
za- vlačim ruku u torbu. Na kraju sam se ma- šio i za džep. Otišla su oba koverta.
Di- narski i eurovski. Ali sam posao završio. Upisali mi zarađeni staž za samo dva
sa- ta!
Više nigde ne idem bez torbe. Čim zaškri- pi, ja ruku u nju. Sada imam višak reše-
nja, potvrda i ostalih birokatskih papira. Čak razmišljam da pružam usluge drugima.
Mića M. Tumarić
|
