|
SRBIJA
Zvonce na vratima je neprekidno zvonilo i najavljivalo neku vrlo nestrpljivu osobu. Ili vlast.
- Marko Marković?
Vojnik u maskirnoj uniformi gledao me je nestrpljivim pogledom.
"Ponovo dele vojne pozive" - projurilo mi je kroz glavu.
- Marko Marković! - povisio je ton nestrpljivi vojnik.
- Da... odnosno, ne. Ja sam RAJKO Marković!
Vojnik me je podozrivo pogledao.
- Da li si ti Marko RAJKA Marković?
- Ne! - bio sam kategoričan. - To je moj sin!
- Potpiši ovde! - poturi mi vojnik ogroman spisak i strpa u ruku plavi koverat.
- A šta je ovo? - upitao sam potpuno zbunjen.
- Poziv za vojnu vežbu - potvrdi moje sumnje nestrpljivi gušter.
- Moj Marko ima samo šest meseci! - sad sam ja povisio glas. - On je beba!!!
Gušter je bio mrtav hladan.
- To se mene uopšte ne tiče. Ja samo delim pozive. Potpiši ovde!
Od sve muke sam potpisao i spremao se da pođem u vojni odsek i razjasnim
stvar. Preduhitrilo me je zvonce na vratima neprekidnim zvonjenjem.
Oficir sa dva vojna policajca.
- Marko Marković?
- Drugovi, ovo je neka greška. Moj Marko je beba, ima samo šest meseci...
- Jesi li ti Srbin?! - prodra se na mene oficir. - Šta tu kukaš kao baba!
Vidiš, bre, da su nas neprijatelji opkolili sa svih strana i moramo da se borimo!
- Ali, on je beba... - pokušavao sam očajnički.
- Ali SRPSKA beba! - zaključio je trijumfalno oficir, odgurnuo me sa vrata i odneo Marka.
I sad čekamo. Valjda će se javiti kad
progovori.
Slobodan Simić |
