NAVIJAČI

U grad u unutrašnjosti, u kojem je te subote igrao fudbalski klub za koji navijamo, krenuli smo vozom u deset sati pre podne. Na železničku stanicu smo nas petorica došli pravo iz kafića "Star", u kojem smo celu noć pili konjake. Kada smo popušili sve cigare, prešli smo na "travu". 

Dovezli smo se taksijem. Taksista je, iako mu nismo platili, bio vrlo srećan kada smo izlazili. Verovatno što i on navija za naš klub. 

U staničnom restoranu za doručak smo, umesto bureka popili po veliko "jelen" pivo, a umesto jogurta, popili smo po malo "nikšićko". Ništa nismo platili, a prodavcu smo rekli da račun ispostavi upravi našeg kluba. 

Kada smo ušli u kupe voza, neki gospodin je pokazivao svoju kartu. Iz nekog razloga nipošto nije hteo da ustane i oslobodi mesto na kojem je sedeo, tako da je Srki morao da ga klepi po glavi, uhvati za uvo i izbaci. 

Posle posla sata vožnje u naš kupe pokušao je da uđe kondukter, ali samo što je promolio glavu kroz vrata, Tima ga je pogodio direktom pravo u nos. Kada je došao k sebi, kondukter je o napadu obavestio dežurnog policajca koji se uputio ka našem kupeu. Pošto je policajac otvorio vrata, Šuca je iznenada povukao kočnicu za slučaj opasnosti, smeštenu iznad prozora i kompozicija je u punoj brzini počela da se zaustavlja. U vozu je nastao opšti haos. Putnici su padali jedni preko drugih, a preko njih su leteli koferi, tačnije stvari iz njih. Šuca je zatim čekićem, koji je bio pričvršćen za zid kupea, razbio staklo i mi smo iskočili iz voza. Već smo bili na periferiji grada, pa smo se pešice uputili ka stadionu. 

Smestili smo se na tribini koja je bila određena za nas, ali sa "istoka" i "zapada" počela su da dopiru uvredljiva skandiranja. Šta smo drugo mogli, nego da počupamo stolice i da uzvratimo. Onda su oni po nama osuli kamenjem. Mi smo zbog toga na njihovu publiku bacili sve baklje, dimne bombe i suzavce koje smo poneli da proslavimo golove naše ekipe. Kada je na nas krenula policija, počeli smo da bacamo flaše i konzerve. Policajci su isukali pendreke, a mi smo se branili smo se kako smo znali i umeli. Žestoko smo po njima udarali rukama i nogama, pa su čak i pucali u vazduh. 

Završili smo u bolnici, gde su nas ispirali alkoholom, previli, i stavili nam kopče i gips. Rekli su da moramo da ležimo, ali mi smo tokom noći uspeli da pobegnemo iz bolnice. 

Već sledećeg vikenda na našem stadionu dočekujemo vodeću ekipu lige. Doći će i njihovi navijači, a to ne sme da se propusti.

Možda i ne bih otišao na stadion, ali svi tvrde da ljudi sportskog duha ne piju, ne drogiraju se i ne puše. A, osim toga, sport zbližava ljude i stvara nova prijateljstva.

Aleksandar Čotrić