|
PRIPADNIK MANJINE
Primetio sam da u poslednje vreme u našem društvu mnogo bolje prolaze pripadnici manjina, marginalnih i alternativnih grupa, nego mi normalni, obični građani. O pravima ovih prvih brine i posebno ministarstvo. Oni su pod budnom pažnjom medija, a u njihovu odbranu spremni su svakog časa da ustanu kompletan nevladin sektor, a, ako treba, i cela međunarodna zajednica.
Pošto svoja prava nisam uspevao da ostvarim redovnim putem, odlučio sam da se poslužim lukavstvom.
Nas, šezdeset radnika u fabrici auto delova dobili smo, na pravdi Boga, otkaz, zbog tobožnje racionalizacije, a pred prodaju preduzeća privatniku. Više od dve godine pokušavao sam preko sudova da dokažem da sam protivzakonito ostao bez posla, ali nije bilo nikakvog pomaka. Onda sam došao na ideju da se obratim Ministarstvu za nacionalne manjine. Napisao sam ministru pismo u kojem ga obaveštavam da sam i ranije bio diskriminisan u preduzeću i da sam dobio otkaz samo zato što sam pripadnik jednog malog naroda, a ne većinskog. Nisu prošla ni tri dana, a iz bivšeg preduzeća su me zvali da dođem na posao. Rekli su mi, štaviše, i da sam dobio lakši, a bolje plaćen posao.
Pošto je ova moja dovitljivost ispala bolje nego što sam se nadao, odlučio sam da na sličan način rešim i druge svoje probleme.
Opština je već pet godina nastojala da me izbaci iz stana koji sam dobio na privremeno korišćenje. Pošto sam bio iskoristio sve postupke, sporove, žalbe, redovne i vanredne pravne lekove, predstojalo mi je prinudno iseljenje. E, tada sam otišao kod predsednika opštine i rekao mu da će o svom slučaju da obavestim organizacije za zaštitu prava čoveka i da će u domaćoj i međunarodnoj javnosti veoma loše da odjekne slučaj šikaniranja člana jedne male verske zajednice.
- Zašto mi to odmah niste rekli? Odmah ću zvati načelnika da povuče tužbu protiv vas!
Pošto sam sačuvao i stan, morao sam da rešim još nekoliko krupnih problema.
Policija mi je prilikom rutinske kontrole na auto putu oduzela polovnog "opela", jer je, kako su tvrdili, auto bio prethodno ukraden. Obraćao sam se opštinskom i gradskom sekretarijatu unutrašnjih poslova, išao sam i u Ministarstvo policije, ali nisu hteli da mi vrate auto za koji sam dao celokupnu ušteđevinu od dve i po hiljade evra. Nisam imao šta da izgubim, pa sam poslao pismo jednom dnevnom listu. Uredništvo je objavilo moj vapaj za pravdom i zahtev da policija prestane da me proganja zato što sam mirovni aktivista i što sam odbio da idem u rat kada je zemlja bila bombardovana. Posle nekoliko pisama podrške mirovnih pokreta, građanskih inicijativa i organizacija protiv nasilja, objavljenih u istom listu, policajci su mi dovezli auto ispred kuće i uz izvinjenje vratili ključeve.
Da bi moja lukavstva uspevala morao da sam pratim trendove. Uvek sam se predstavljao kao pripadnik one rase, vere, nacije ili grupe o čijim uskraćenim pravima se u to vreme najviše govorilo. Upravo tih dana visoki funkcioneri vlade, neke vladajuće partije, uticajne organizacije iz sveta i vrlo gledane televizije povele su snažnu kampanju za poštovanje prava homoseksualaca.
Kada se u jeku ove kampanje na vratima mog stana pojavio brkati grmalj, rekao da je iz Elektrodistribucije i da će mi isključiti struju, ako ne platim 15 hiljada dinara, znao sam kako ću da se "vadim".
- Samo probajte da me ostavite bez struje. Ja sam homić! - rekao sam uveren u ponovni uspeh.
Međutim, u mojoj taktici prvi put sam omanuo. I to kako? - žestoko! Od tada je prošlo mesec dana, a ja još uvek ne mogu da hodam normalno. A da sednem? - ne smem ni da pokušam!
Aleksandar Čotrić
|
