|
LOV
Krajnje snishodljivo uz puno poštovanje čovek je prišao otvoru u staklu. Sa druge strane je sedela Suverene Vladarka Šal-
tera koja ničim nije odavala da je prisus- tvo žrtve registrovala svim čulima.
"Molim Vas..."
Srknula je još jednom kafu i požalila se koleginici na susednom radnom mestu na obim posla.
"...ja bih..."
Dlaka na njenoj glavi, juče ofarbanoj, je počela da se savija unazad zajedno sa ušima koje su se pribile u glavu. Gornja usna pedantno namazana ružom je počela lagano da poigrava i otkriva savršeno bele zube veštog lovca. Neprimetno ga je
po- gledala kroz poluotvorene kapke.
"...hteo..."
Iznenađujuće velikom brzinom je prilago- dila oblik otvoru na staklu, provukla se i progutala žrtvu a potom se vratila na stolicu i u svoj pređašnji oblik.
Od lovine je ostala nedovršena rečenica i komad mesa ili tkanine zaglavljen između zuba predatora. Dok
se borila račvastim jezikom sa njim, na stepenicama se poja- vila nova žrtva
noseći pregršt formulara, ne sluteći šta krije svežina šalter-sale.
Odmah je na staklo okačila tablu sa nat- pisom "PAUZA", uzela u ruku šoljicu od popijene kafe i
skrenula pogled u stranu. Samo otkucaji srca dolazeće lovine su izmamljivali brže i dublje udisaje.
Ona je spremna, topli obrok prilazi i pauza je u toku.
Dejan Tofčević
SAOBRAĆAJNA NESREĆA
Sudije za prekršaje uputa osumnjičenog:
- Šta se desilo?
- Gos'n sudija, iskočio je iznenada ispred auta, presekao mi put van pešačkog
pre- laza i... nisam ga video gos'n sudija, maj- ke mi.
- To znamo, ali zašto ste se vratili u rik- verc i ponovo ga pregazili.
- Zato što sam ustanovio da je još uvek živ. A ja sam, gos'n sudija, odgovoran i disiplinovan čovek, ja kada nešto započ-
nem volim to i da dovršim, razumete me. Tako sam vaspitan.
Branko Nebrigić
|
|
TRAGOVI
Tragova nema. Saopštila je policija. Ni traga od traga. Rekla je vlada. Ministri su zbijali šale. Poreznici nezainteresovani
ig- rali šah.
Narod je bio nezadovoljan. Tmuran. Be- san. Potišten. Uplašen. Smeškali su se
samo vlasnici tragova. I njihovi zaštitnici.
Vreme je prolazilo. Nizala su se ubistva. Nastavljeno je siromašenje države. Pljač-
ka naroda bila je sve bezočnija. Cvetali su jedino mito i korupcija. Niko nije uhvaćen. Bilo je osumnjičenih, ali ne i
osuđenih. Nije bilo tragova.
Činilo se da će tako biti večno. Stalno je vladala zima. Hladno je bilo u duši i na ulici. Bilo je mnogo zatvorenih očiju i
za- pušenih noseva. Traga još nije bilo.
Onda je jednog dana stiglo proleće. Lepo. Milo. Mirisno. Sunčano. I vredno. Pročis-
tilo je noseve. Otvorilo oči. Narod je po- čeo da razlikuje mirise. Tad mu je sinulo. Zasmrdio je trag.
Svi su krenuli. Tragom traga. Znatiželjno. Pomalo osvetnički. Spremni da ga isteraju na čistinu.
Već posle prvih koraka naišli su na prepreku. Zapljusnuo ih neprijatan miris. Pre zadah. Nešto
između daha až- daje, divlje svinje, čoveka kvarnih zuba i loših krajnika.
Potraga je zastala. Na tren. Morali su da se zaštite. Stavili su na nos šta je ko imao. Bilo je tu maramica, šalova, kapa, donjeg veša... Potraga je potom
nastav- ljena. Prema tragu. Osećali su da mu se bliže. Ekspedicija je ponovo bila
zaustav- ljena. Nasilno. Smrad je bio jači. Naručene su gas-maske. Narod je sam sebe vodio. Hrabro. Mada je s tim maskama ličio ne Marsovce iz
stripova.
Tragovi su postali sve vidljiviji. Na jednoj strani ogromne vile sa bazenima. Sa
mor- skom vodom. Na drugoj luksuzna naselja. Zatvorenog tipa. Okružena psima i čuva-
rima. Između su bile banke sa tajnim ra- čunima. Sve kao na dlanu.
Tad je smrad krenuo u napad. Probio je zaštitne filtere maski! Bilo je strašno.
Na- rod se uspaničio. Počeo se povlačiti. Za- pravo je pobegao. Glavom bez obzira.
Tragovi i dalje postoje.
Samo pratite smrad.
Mića M. Tumarić
|
