|
ŠENGENSKA VIZA
1
Na putovanje u Evropu nagnala me je slabost, sramotna želja za blagostanjem i bezbrižnim životom. Dok je notorna lenjost mogla sve da pokvari. Danima sam odlagao odlazak u ambasadu po vizu. Zgrada u kojoj sam živeo se polako praznila, moje prve komšije ubrzano su se pakovale i odlazile a da ih ja nisam primoravao na to. I kao po običaju poslednji sam se uputio po tu đavolsku vizu.
"Zevs, pretvorivši se u bika, ukrade Evropu i na svojim leđima odnese je na Krit, gde mu postade žena i rodi Minosa, Sarpedona i Radamantisa. Po njoj je naš kontinent dobio ime." Izrecitovao sam bez greške. Pokušao sam da impresioniram čuvara ambasade. "Otkad je to naš kontinent", suvo je rekao. Posebno naglašavajući ono "naš". Zbunio sam se, šta da radim kada nisam vežbao. Pružio mi je papire uz osmeh koji nisam mogao pravilno da protumačim.
Valjalo je popuniti koliko sam visok i težak, boju očiju, kose, karakteristični ožiljci, za koga navijam, šta imam od nepokretnosti, bračno stanje, seksualna orijentacija, da li sam osuđivan itd. Postojao je i paragraf vezana za Haški sud, osumnjičenom ili svedoku nije trebala viza.
Sutradan sam poranio i sa uredno popunjenim formularom stao u red. Ispred mene je bila jedan mlada žena koja je u naručju držala bebu. Na glavi je devojka imala nešto što mi je odmah privuklo pažnju, nosila je šajkaču sa kokardom.
Sati su sporo prolazili, bilo mi je dosadno te sam nekoliko puta pokušao da stupim u razgovor sa devojkom ali me je ona uporno ignorisala. Toliku prepotentnost bilo je teško videti ovih dana kada su se devojke bacale u naručje svakom slobodnom muškarcu, a bogami i zauzetim - pod uslovom da je stranac.
Devojka preda mnom se držala kao da je ona jedina žena na svetu. Beba u njenom naručju bila je čudesno mirna.
Odavno je prošlo podne, ubrzo je došao kraj radnog vremena a ja se nisam pomerio ni za milimetar. Kao da sam se nalazio pred nekim nevidljivim zidom. Tada se malo bolje zagledah u onu devojku koja je držala bebu u naručju i kasno shvatih da sam stao iza spomenika. Red je bio sa druge strane.
Spomenik je ranije simbolizovao mladu partizanku koja desnom rukom baca bombu a levom drži bebu i još uspeva da je podoji. Bio je to čuveni rad umetnika Majstorovića starijeg. Naziv je bio: "Devojka sa bombom i bebom." Kasnije se promenila vlast pa je poznati umetnik, Majstorović mlađi, spomeniku dodao šajkaču sa kokardom. Rad je nazvao: "Devojka sa bebom i bombom". Beba nije imala šajkaču što je samo po sebi bilo sumnjivo.
Sutradan sam poranio i stadoh u onaj drugi red, pravi. Čekanje se baš odužilo, vreme zna brzo da prođe kada si u Evropi, mislio sam nešto. A ovde na Balkanu minut je dugačak kao večnost a ima težinu vekova.
Ubrzo sam se sprijateljio sa komšijama iz reda. Najbitnije da vreme prolazi, mislio sam ja filozofski. Najbitnije je bilo prekratiti nekako vreme, ubiti vreme, utucati vreme. Razmišljao sam nešto, ako napredujem ovim tempom onda je verovatno
da ću u ambasadu ući negde oko 2007 godine. Komšije iz reda su me ubeđivale kako pre 2010, 2015 nema šanse. Već sam ih dobro upoznao, pesimisti po ubeđenju, išli su mi na živce svojim defetizmom.
Počeo sam da primenjujem autosugestiju Emila Kuea. Svakoga dana u svakom pogledu sve sam bliži Evropi. Kao krajni cilj sam odredio 2006, baš u inat onim pesimistima.
2
Došao je i taj dan, 2018. godina, jesam nešto kasnio po mojim planovima ali vala ni oni pesimisti nisu mogli da likuju, prevarili su se čak za tri godine. Iz ove perspektive čak je i njihov pesimizam delovao kao naivni optimizam.
Službenik ambasade je bio ljubazan, ponudio me je da sednem, izvinio se što sam čekao toliko.
"Levak ili dešnjak?" Upitao me je službenik. Odgovorio sam kako se ne bih politički izjašnjavao ali da mi je centar ipak najmiliji.
"Jeste li levak ili dešnjak?" Ponovio je on svoje pitanje pokazujući na moje šake. Pogledao sam i ja u sopstvene šake. Ništa čudno, šake kao šake. Nekako su mi se misli svezale u čvor i ni makac dalje.
"Jeste li levak ili dešnjak?" Nastavljao je službenik.
Ovo mu dođe neka mantra šta li, kao ona sekta što vazda ponavlja isto po ceo dan i onda im fino. Reko', da mu nije to guru preporučio u cilju samorazvića. Možda bih i ja trebalo da počnem. Možda je ovo neka vrsta testa, inicijacije, šta ti ja znam.
Te ti tako počnem da govorim: "Jeste li levak ili dešnjak? Jeste li levak ili dešnjak? Jeste li…" Bez nekog posebnog razloga.
Tu me je službenik prekinuo: "Vi se sprdate sa mnom?!" Bio je sav crven u licu.
"A ne ne, nikako, ja sam demokratski orijentisan, ja se nikada ne sprdam." Odgovorio sam. "Samo sam mislio da vi tražite to od mene… da ponavljam. Razumete?"
Nije me razumeo. Upitao me je koju ruku koristim za pisanje.
"Pa što ne kažeš rođo, desnu, razume se."
Tada je sledilo otkrovenje. U prostoriju je ušao lekar sa belom maskom na licu i dve medicinske sestre noseći hiruški pribor. "Znači, leva vam je manje potrebna", poentirao je službenik. Zbunjeno sam klimnuo glavom gledajući sve vreme, što bi rekao moj pokojni deda "k'o krme u sikiru", u onog lekara. Zamolili su me da pređemo u susednu prostoriju, to jest operacionu salu. Nameravali su da mi amputiraju levu šaku. Službenik je staloženo objasnio kako će moju šaku staviti u hladnjaču koja se nalazila u podrumu ambasade i ako se budem vratio, kada se budem vratio - ispravio se službenik, mogu doći po svoju šaku, oni će mi je zašiti na odeljenju za mikrohirurgiju u ambasadi. Šaku ću moći da koristim kao i ranije. Službenik je rekao kako je ovo zaista neophodno jer to je jedini način da budu sigurni kako ću se iz Evrope zaista vratiti. Moja šaka je predstavljala neku vrstu kaucije.
"Ako je tako rođače, kad već mora, onda, ako vam nije teško da mi odstranite i levu i desnu šaku."
"Kako, molim?!" - kazao je službenik.
"Kako, molim?!" - kazao je doktor za njim.
Gledao sam njihova zbunjena lica i došlo mi je da se nasmejem, jedva sam se suzdržavao da ne prasnem u smeh.
"Vidite", počeo sam ja "to vam je vrlo prosto, otkriću vam malu tajnu, ja sam ustvari za pomirenje levice i desnice, razumete. Stoga se i ne mogu odlučiti za levu ili desnu šaku."
Nisu me razumeli ali su se složili da ako je to moja želja oni nemaju ništa protiv.
U Evropi za svakoga ima mesta i svako je ravnopravan. Tako sam konačno i ja ušao u Evropu, bez šaka ali sa ogromnom željom da se dokažem, da stvaram sa ovih svojih deset prstiju na nogama.
|
