|
STRANA SATIRA
Sedite u nekom literarnom kabareu u inostranstvu, slušate satirične tekstove, oko vas se svi raspadaju od smeha, a vi - ništa. Okolina vas gleda prekorno, kao da se ne smejete namerno, iz pakosti. Jeste, premda je onaj kabaretista upravo kazao poentu - "Izašao je u šest i petnaest rekavši DO VIĐENJA!" - vi ne reagujete čak ni na tako krupan plod duha.
Sve to teče dalje i vi počinjete da se ljutite jer, iako razumete jezik, nije vam jasno šta je toliko smešno u rečenici "Ustao je i pogledao kroz prozor" posle koje se svi oko vas razdragano muvaju laktovima i namiguju, a oni koji su prodrli do još dubljih slojeva te višeznačne satirične poruke valjaju se po podu, i dižu se učtivo oblepljeni žvakaćom gumom.
Dolazi sledeća poenta, ali vi samo po cerekanju okoline opažate da je to bila poenta. Da se utešite, objašnjavate sebi da u istinski ozbiljnim zemljama ljudi političke viceve ne pričaju jedni drugima nego shvataju da je satira jedan ozbiljan posao, i stoga plaćaju profesionalcima da se time bave umesto njih. A onda za svoje pare hoće i da se smeju, pa makar ništa ne shvatali, kad su već platili da uđu na mesto satire i humora.
Nažalost, ta uteha ne deluje dugo. Uviđate da se ljudi zaista smeju, a ne samo da im ne bi propao novac koji su dali za
ulaznicu. Sledeća poenta glasi "I tu on poče da navija časovnik". Čak i sam
kabaretista, iako je celu tu maksimu sam smislio, jedva uspeva da se uzdrži od smeha na tom, zaprepašćujuće duhovitom, mestu koje je svakako pogodilo najuži centar
neke dobro zaštićene mete, a one oko vas sprečava da pomru od divljeg kikota samo to što bi, ako umru, propustili
sledeću paklenu aluziju te vrste... Posle se svi malko priberu, obrišu suze, a
onda vas gledaju i sležu ramenima kao da bi da kažu "Ma pusti ga; kod njih sigurno niko
nema smisla za humor".
To vas, prirodno, razgnevi. Mi nemamo smisla za humor?! Pa nama su nekad čitave novine bile smešne! Već i na sam
datum smo se cerekali, a tek posle... Dovoljno je bilo da pročitamo "Najmiliji gost spontano je izrazio uverenje DOBAR DAN", ili "Treba da zaživi kako je zacrtano". Slatko smo se smejali ponavljajući
"Hohoho, zacrtano..." (ili "Hahaha, da zaživi")... Pa onda ono "A i šire". Ne sećam se koji je od genija koji su tada hodali zemljom prvi oplemenio sadržaje opservacijom "A i šire", ali to je javnost veoma prihvatila - mada donekle u tajnosti; pazilo se pred kim se može o tako delikatnoj materiji - i svima je bilo jezivo smešno kad, uz bilo šta, dodaju "a i šire", na primer "Dajte mi tri deka salame, a i šire", i slično. Ljudi su pravili karijere i izlazili na glas kao giganti duha kojima Tven nije ni do kolena, koji su večniji od Voltera i dublji od
Domanovića, zato što im je palo na um, na primer u toku Hamleta, da izjave "Biti il' ne biti... a i šire", na koju ideju Šekspir nije mogao da dođe pa tačno da je do danas radio na tome! A sve to se i dalje razvijalo pa smo kasnije eksplodirali od smeha kad pročitamo "...Istakao je, a zatim naglasio", i, sa samo nama svojstvenom duhovitošću, prosto iz rukava sipali smrtonosne komentare kao što su "Istakao čovek" i "Hehehe, a onaj je Zatim Naglasio".
Iz tog evociranja pravih duhovitosti najvišeg reda prene vas sledeći kabaretista rečenicom "A u pozadini je stajala jedna crna koza" koja je iz tajanstvenih razloga okidač za vama sasvim nejasno haha. I onda odjednom shvatite - ma imamo mi smisla za humor čak i više nego što je za nas dobro, ali to njihovo su nekakve aluzije u vezi sa kojima naprosto ne znate na šta se odnose. To je teško razumeti u inostranstvu, zato što oni i ne primećuju da ustvari neguju čisto lokalnu satiru, i to još dnevnu.
|
