|
I DALJE NEJASNO
Mnogi ljudi mi sa razumevanjem pričaju tekuće događaje; ja još nisam razumeo ni neke prilično davne. Na primer, jedna stvar me još muči. Silna je voda otada protekla i ispod i iznad mostova, ali meni je i dalje nejasno kako je ono sa privatnim bankama uopšte moglo da se desi. Ostaće večna tajna zašto su opljačkani pristali da ih opljačkaju. Pare je pokupio ko god je mogao, i tu nema ničeg nejasnog; još jednom je uspešno primenjeno načelo da budali nije humano ostavljati novac jer će ga neko prevariti. Jasno je zašto je uzimao ko je uzimao, ali zašto su dali oni koji su dali?
Sasvim je sigurno da psihološki trenutak nije bio pravi. Posle onoga što su nam učinile zvanične banke, proglasivši deviznu ušteđevinu za tzv. "staru deviznu štednju", dakle za novac koji se ili ne može podići nikako, ili može u takvim mesečnim količinama da je teško doživeti poslednju uplatu čak i skromnih ušteđevina... Pa onda one banke kod kojih smo morali dobrovoljno da otvorimo tekuće račune, a one posle ni plate nisu htele da nam isplate odjednom... Ulazili smo u banke i gledali su nas sa mržnjom, gledali su nas sa strahom i gledali su nas sa prezirom, a mi smo u redovima čekali nekakve jadne kriščice plate dok je vrednost novca za to vreme padala brzinom kojom pada tama, ili, kako bi u drugim krajevima sveta rekli, brzinom svetlosti. Posle svega toga moglo se očekivati da ljudi kad naiđu na banku iz gađenja prelaze na drugu stranu ulice, ili zato što bi odande mogao da istrči neko da ih opljačka, a i šta bi drugo kad im više niko ne ulazi pa su prinuđeni da drumsko razbojništvo sprovode na drumu... Znalo se da pljačkaši više ne pljačkaju banke nego dolaze u njih na posao. Moglo se očekivati da i najčvršći već na samu reč "banka" počnu da vrište, grebu zidove, i, uopšte, da ispolje ma koju zdravu ljudsku reakciju, i još da cena slame silno poraste, jer, kako tvrde svi istinski poznavaoci, još nije viđena slamarica koja je odbila da nekome isplati ono što je uložio u nju.
Umesto toga mi smo poverovali da je banka prosto jedna milosrdna organizacija, sklona da nam učini. A odjednom su se pojavile baš takve, divne, humane, banke koje svaki čas daju dvostruko od uplaćenog. Treba samo stati u red i malko čekati, jer najzad je dozvoljeno jedno solidno kapitalističko poslovanje, i eto nam da vidimo kako je to oduvek moglo da bude kad banku niko ne ometa, samo nas je vlast ranije mrzela, i iz čiste pakosti nam nije dala da svi budemo bogati. Bezbrojni ulagači poverovali su da se životom daleko od bogatstva samo branio sistem u kome smo živeli. Da toga nije bilo - svi smo mogli da budemo bogati bar kao Bil Gejts. Da... kada su privatne banke postale moguće, ljudi su, izgleda, poverovali da to stvarno tako može. Pa bar da su ih izvarali nekakvi finansijski eksperti, ali ne. Ekonomisti su znali da je to apsurdno, da sistem novčane piramide mora propasti. Zato su ekonomisti ostali siromašni, ali ostatak stanovništva... Gotovo da nije bilo sobarice koja nije otvorila privatnu banku. Poslednja pomoćna čistačica koja se setila da otvori banku opljačkala je svega dvadesetak hiljada sugrađana; više nije stigla, prekasno je ostavila metlu. Broj opljačkanih ljudi u našoj zemlji užasno se povećao za veoma kratko vreme, a svi ti ljudi su savršeno dobrovoljno došli da budu prevareni. Jednostavno, iza tih banaka nije stajala nikakva državna prinuda, nije bilo nikakve obaveze da se tu drži novac, kao što jeste postojala obaveza u vezi sa tekućim računima. Niko tu nije morao ni da priviri...
Nije jasno ni zašto su se toliki sistemi bavili prinudnom otimačinom kad nas niko ne mora na nešto da primorava. Dokazali smo da smo savršeno u stanju da se sami upropastimo, i to potpuno dobrovoljno, bez ikakve prinude, mada se opravdano moglo očekivati da se najzad opametimo, pa da i mi možemo da nakrivimo kapu, ako nam je nisu ukrali ono dok smo je bacali u vis derući se usred nekog tekućeg ushićenja.
|
