Ako bismo satiru za vreme Titove vladavine mogli sažeti u kritiku opreke između reči i dela, a satiru devedesetih u kritiku jednoumlja i ideološkog monopola, satira nakon dvehiljadite raspršila se na bezbroj tema i meta. Pošto osvojena sloboda nije umela da peva kao što su sužnji pevali o njoj - da se poslužimo Miljkovićevom metaforom, satiričari su, pre svega aforističari kao najbrojniji u srpskom sazvežđu satire, uzeli na zub politiku kao takvu. Iznevereno polje očekivanja proizvelo je razočarenje u političku delatnost i profesiju u načelu. Baljkov aforizam koji se odnosio na devedesete godine i koroziju vladajućeg političkog etosa - Svaka vlast je od Boga, samo je naša plač majke božje - sadržao je izvesno moralno uporište, zasnivao se na poimanju politike kao svrsishodne i bar potencijalno zdrave delatnosti. Kako je i zašto došlo do nihilističkog preokreta, zašto se i kako satira od kritike jedne anahrone politike i njenih protagonista pretvorila u kritiku svega postojećeg?

Tromi hod po beskrajnom polju očekivanja

Teško nasleđe i tromi hod vrlo heterogene vlade, njena nedovoljna efikasnost i greške u koracima, kao i razdori u novoj vlasti, koji su veliki deo političke energije usmeravali ka očuvanju vlasti umesto da se svom snagom stušti na društvenu problematiku, a posebno nerealno veliko polje očekivanja, očekivanja koja u našim uslovima ne bi mogla da ispuni ni najidelanija vlada, proizveli su krupno i difuzno nezadovoljstvo, razočaranje u sve političke opcije. Predviđanje Vesne Denčić da ne nova vlast biti pravo osveženje za satiru pretočilo se u devizu da je svaki režim velika meta za satiru. Strukturalna društvena promena - zamena monističkog društva političkim pluralizmom - u vizuri naših satiričara nije dubinskog i temeljnog karaktera - monizam zapravo nije ukinut već se, poput amebe, razmnožio deobom na mnoštvo monizama; monolitno jednoumlje preobratilo se u množinu jednoumlja; svaka partija je postala monolit za sebe i priznaje samo svoj sud. Novi politički programi i instrumenti nisu dali očekivane rezultate. Baljkova prognoza upućena prethodnom režimu, da za savremenu satiru dolaze bolji dani, pretvorila se u trajnu dijagnozu. Ništa nije dobro, ali boljitka neće ni biti, kao da poručuju novi tekstovi naših satiričara.

Pad svih idola i zov manihejski

Pad svih idola zatekao je naše satiričare, ali i mnoge druge intelektualce i umetnike, možda čak većinu, nespremne da taj uvid prihvate kao lekovit, kao, mada zametan i zavojit, ali izvestan put ka ozdravljenju. To što vlast liči na nas, karakterne i beskarakterne, mudre i ograničene, humane i sebične, na smešnu smešu društva u kome smo, nije tužnija činjenica od mitske slike o našoj jedinstvenoj herojskoj prošlosti. Rastakanje tog mitskog večnog monolita na mnoštvo krhkih ali u savremena zdanja ugradivih sastojaka pretpostavka je razvoja i napretka. To što su političari od krvi i mesa a ne ljudi posebnog kova, od gvožđa ili čelika, nije njihova mana nego vrlina. Demokratija ima sto mana - reče jedan politikolog - ali ima samo jednu vrlinu: nije izmišljen bolji sistem od nje. Zato kad kritikujemo njenih sto mana treba da imamo na umu i tu vrlinu, jednu jedinu ali dovoljno široku da obuhvati u sebe dobrotu, pravdu i opšteljudsko razumevanje, svest da su sva ljudska bića jedan rod. I svest da su jednako dragocene i jedino spasonosne kako ljubav prema bližnjem tako i razumevanje i saradnja i sa svima izvan naših međa, bliskih i dalekih.

Izgubiši čelične i mramorne idole, dobili smo političare od gline i testa, političare koje i sami možemo da mesimo i vajamo. Kakve će oni biti figure zavisi i od snage i veštine naših ruku i glasova, od naših pera i žaoka. Ne budimo stoga protiv svih političara podjednako, poput manihejaca, već više protiv onih koji se ne daju mesiti i koji bi da budu večni pekari naših duša i tela.