CRNI OVAN

On je bio snažan ovan. Ponosan. Lep. Beo. Kao planinski sneg. Ovce su ga volele. Poštovale. Kad bi on zabelejao, svi su ćutali. A kad završi, planinom bi se razlegao zvuk zvona. Ovce su mu klimanjem glave odobravale. Svaka mu je životinjska bila na mestu. Znao je, đavo rogati, da zauzme stav. Da se isprsi. Pred ovčicama. Da ih pogleda prodorno. Umeo je da omađija stado. Jednostavo, bio je to ovan sa stavom.

Onda je jednog dana podigao glavu. Previsoko. Iznad ovaca. Prema magarcu. Nešto mu je odblejao. Odsečno. Povišenim tonom. Bila je to, zapravo, psovka. Pune srdžbe. Zbog magarećeg ponašanja. Gadna psovka, baš gadna. Čobanska. Planina je ječala od nje.

Magarac se uvredio. Tri dana je besno njakao. Kopitama udarao sve oko sebe. Četvrtog dana počele su ovnove nevolje. Prvo je preko noći pocrneo. Zatim ga je magarac konjski ritnuo. Nekoliko puta. Potom ga je prebacio u drugi tor. Manji. Lošije opremljen. Među crne ovce. 

Tu su jedva nekako obitavale crne ovčice. Ispaša je bila siromašna. Vode nije bilo dovoljno. Za svako glasnije blejanje išle su pod nož. Užas.

Kasnije se ovan pokajao. Avaj! Ništa nije mogao da promeni. Mada je uvređeni magrac uginuo. Od zlobe i starosti.

Znao je kažnjeni ovan, kako je vreme prolazilo, ponekad da se zeleti. Zablejao bi besno. I glasno. To je bilo opasno. U zemlji crnih ovaca. Krvoločni psi-čuvari bi ga odmah izujedali. Onda je hramao. Danima. Lizao rane. Do sledećeg susreta sa psima.

Godine su prolazile. Pune opasnosti. Nije se znalo da li je gori dan ili noć. Ovan je bez prestanka bio izložen nevremenu i psima. A njih je bilo sve više. Činilo se da ih je više nego ovaca.

Crni ovan je onda pobeleo. Od godina. Muke. Poniženja. Osedeo je, u stvari. To mu nije pomoglo. Ostao je u istom stadu. Po kazni. Sve dok ga jednog dana mladi psi, netom pristigli, nisu raskomadali. Iz obesti.

Tek tada su došli čobani. Runo su bacili. Zbog boje. Meso su dali gavranima. Od rogova su napravili drške za noževe. Tim noževima danas kolju crne ovce.