|
NIGDE RAZUMEVANJA
Uvek sam bio spreman da priteknem u pomoć gde god je potrebno, a naročito svuda i na svakom mestu, pa bih i danas mogao kad bi mi neko rekao gde i šta treba, ali nigde razumevanja! Nekoliko podataka o meni biće dovoljno da dokaže koliko sam dragocen, i da me hitno treba pozvati, da doprinosim.
Primera radi, ono kad je bilo da se gnušamo nad pojavama... U redu, ne kažem, i drugi su se gnušali, ali neki tek reda radi i kratko, kao, nemaju dovoljno vremena da to posvršavaju, a ja sam se toliko gnušao da me je to držalo godinama, još dugo posle poziva na gnušanje, čak i kad više nikakvih pojava nije bilo nego je zvanično objavljeno da je sve u redu. Nekima je laknulo što se više ne mora, prestali da se gnušaju, ali ja - ne! Mene su oduvek krasila Svojstva, a naročito doslednost, pa sam imao problema što se još gnušam mada više nikakvih pojava nema nego je sve kako treba, a sve samo zato što sam bio toliko odan ideji o gnušanju da nikako da dovršim!
 |
Pa onda, odanost sam isto upražnjavao. Do te mere sam se u tome isticao da su za mnom počeli da tragaju! Jeste, toliko sam bio odan da sam i po javnim nužni-
cima počeo da lepim slike važnih ličnos- ti, ili sam ih sam crtao, kad mi slike
po- nestanu. A ja ne crtam dobro i prirodno je što sam svud okolo pisao njihova
imena, da se zna ko je ko, pa su posle tragali za onim koji to radi. Da… tuga da uhvati čoveka. Uvek
nerazumevanje, a sve zbog toga što su neki izgleda sma- trali da odanost prestaje na pragu nuž-
nika, dok sam ja dosledno bio odan svu- da i na svakom mestu. Kakva mi je to odanost samo u svečanim prostorijama, a u nužnicima, u pogledu odanosti, da caruje
zaparloženost, što bi moglo da stvori određenu prazninu u Kontinuitetu!
Knjige žalosti sam samostalno ispisivao do poslednjeg lista, i još sam poneku cedulju lepkom dodavao da imam na čemu da dovršim misao, jer ne valja kad se čovek ne izrazi do kraja, tj. kad ne ispolji sav svoj duboko ljudski potencijal, koga sam ja imao strašno mnogo. Kako sam i mogao drugačije? Sve su to bili tako krupni likovi da prosto sami sebi nisu bili ni do kolena! Niko im nije bio dorastao! A posle sam se, na izlazu, uvek raspitivao kad će neka nova Knjiga žalosti, i ko to usporava, a moglo bi se mnogo više postići kad bi se radilo brže. I još sam tražio da mi se kaže šta se čeka, ko to ne ispunjava uslove da se o njemu piše, i zašto se u vezi sa tim tako neredovno misli na građanstvo, pa ljudi da se ispolje, a ne, kao što se ponekad dešavalo, da prođe i po dva meseca bez ikakvog pozitivnog pomaka u toj oblasti. Neki su i na to, međutim... ali, pustimo to. Takvi su neki, a baš njih nikako da iskorenimo...
U poslednje vreme ispada da sve to uopšte više nije potrebno. Nije zabranjeno, ali ljudi su počeli da mi se smeju, što je vrlo neprijatno kad čovek ispoljava osećanja koja ga prožimaju do dna bića. Zato molim da se mene pozove nekud gde još tako treba, makar neka je i u nekoj zabiti ili bespuću, jer ja sam uvek spreman da Priteknem gde god je potrebno, a šteta je da ne doprinosim kako najbolje umem. Izgleda da sam postao nepotreban, a to mi se ne sviđa uopšte! Ipak, ostaje mi nada da će, naročito uz moje zalaganje, i to proći u narednom periodu, tj. da ćemo mi i to prevazići, kao i sve drugo što smo još onda prevazišli, i to do te mere da na kraju nije ostalo ništa.
Iz izloženog se svakako vidi da bih i sada nešto mogao; treba samo da mi se javi šta, i koja osećanja valja spontano izražavati, i još da mi se obezbedi razumevanje, a potom se moji navodi mogu proveriti u praksi, jer pre provere mojih sposobnosti na delu neki bi mogli reći da preterujem, mada mi svaka reč istinita, u rečniku sam proverio.
|
