Kurda i Suma

Juče, na Zadušnice, potegoh u selo, čukunđedu Vidaku svijeću da upalim. Odavno ga ne obiđoh, a i dan osvanu lijep, polovina februara, a oko staza izđikljali bokori visibaba, proljeće uveliko.

Zapalih voštanicu, sjedoh čukunđedu uz uzglavlje, a on mi ispriča priču.

*
* *

Kurda je sitan, neugledan, vazda blesavo nasmijan i pripit aga, koji je godinama u sultanatu bio samo "deveto smetalo". Međutim, kako ga je ukus piva privlačio iznad svega, nekako se uvek nalazio u mehanama u kojima su silniji i moćniji od njega, paše i begovi isterivali svoj dert. Kako se u pašaluku živelo lepo, jer je, šućur Alahu, pašaluk bio bogat i prebogat, sve važno se događalo u mehanama i u lovu, silne paše, begovi i age su u dertu provodili svoje vreme, smejući se Kurdi, koji je davno, kažu stariji, koji pamte istoriju sultanata, bio viđeniji bacač "kamena s ramena" u čemu su mase uživale, kao u nacionalnom sportu.

Provodeći vreme po mehanama, Kurda je upoznao sve koji nešto znače u Sultanatu i njegovom okruženju. Vremenom je postao nezamenjiv u činjenju sitnih usluga pašama i begovima, pa i samom sultanu. Posebno je dobro živeo sa svim hećimima u dunjaluku, sirotinjom, koja je imala samo svoju učenost, koja u bogatom, prebogatom sultanatu nije značila mnogo. Kad bi se svastika kakvog paše požalila na nešto, Kurda je brže-bolje zvao svoje jarane hećime i očas posla bi problem bio rešen. Svastika bi bila izlečena, paša i njegova hanuma zadovoljni, a bogami i hećim je bio zadovoljan mrvicama sa stolova silnika. Kurda nije baš shvatao što li se ti hećimi toliko raduju novoj knjizi, koju su godinama pisali, a potom godinama čekali da im neko pomogne da je štampaju pa da je pošalju svojim sirotim jaranima u drugim dunjalucima, od kojih su zauzvrat dobijali isto tako nakve knjižurine, kojima su se zabavljali uvećavajući tako svoje, uglavnom zaludno, znanje.

"Govno za govno" kezio se pjano Kurda pričajući u mehani pašama čudnu rabotu mahnitih hećima, dok su se ovi grohotom smijali uživajući u bogatim i prebogatim trpezama, prepuštajući se lenjo slastima pijanstva.

Kada se stari sultan nešto zavadi sa valijom, hoteći, kažu, da deo bogatstva sultanata dadne i narodu, ovaj ga anatemisa, ražalova i iz medrese dovede sitnog i neuglednog, ali učenog, novog sultana, koga je sultanat interesovao baš ko i "lanjski sneg", koji je vazda trčao u medresu, čitajući nakve knjige i vodeći duge razgovore sa svojim istomišljenicima.

Ne shvatajući baš potpuno Kurdu, njegovu pamet i moć, novi sultan mu poveri važne poslove u sultanatu, zadovoljan što se sve nekako odvijalo i bez njega.

U pjanoj dokolici, hodeći po sultanatu Kurda ugleda Sumu-hanumu, kojoj muž nesta negde (niko nije znao gde), a kako se i njegova hanuma otisnu negde preko debelog mora u nakav drugi dunjaluk, njih dvoje se zagledaše, rodi se silna ljubav, kao u narodnoj pjesmi. Kurdi nije smetalo što su Sumu-hanumu druge hanume, ne tako dokone kao ona, zvale "levo-smetalo", što vremenom preraste u "Leva-hanuma".

Uživali su u blagodetima, koje je sultanat pružao, propadajući polako, dok su drugi, okolni dunjaluci jačali.

Počeše nemiri oko dunjaluka, zaljulja se vas dunjaluk, podiže se raja i u besu najuri glavnog muftiju, i uz pomoć fermana nebeskog muftije, koji bijaše najprvi u svom alahovom dunjaluku i držaše vas svijet sebi pod koljenom, za glavnog muftiju postaviše dobrog i predobrog, učenog i mudrog, plemenitog, narodu i alahu milog "Košutica-muftiju" (stari sultanjani pričahu da je nadimak dobio po svojim toplim očima, kojima je, kažu, jedino on mogao svakom u oči pogledati).

"Košutica-muftija" zasuka rukave pa poče, bogme, praviti reda u dunjaluku i svim sultanatima redom. Kako sultanata bijaše mnogo, ne stiže, siroma, svuđe sam reda da pravi, a ne želeći da se ogreši o Alaha i izgubi toplinu svojih očiju "kojima je jedino on raji u oči mogao gledati", pozva on druge učene muftije da mu pomognu da u svom dunjaluku reda naprave.

Prepadoše se paše i begovi, Kurda, bogme, presta uživati i u gorčini piva, jedina radost mu bi Suma-hanuma, sa kojom bi se skrivao čekajući koji belaj će doći. Začudo, kada se učeni sultan vrati medresi i svojim knjigama, Suma-hanuma se sjeti svog kuma, učenog čojeka, koji bijaše dugo u nemilosti predhodnog muftije i koji bi po volji novom muftiji, koga raja od milja zvaše "Košutica", kome ovaj pomagaše da u dunjaluku reda napravi.

Zamoli Suma-hanuma kuma svoga da Kurdu za sultana postavi, što ovaj i prihvati. Iznenadi se i sam Kurda, čudom se čudeći, ali, kako je iznad svega volio Sumu, prihvati se ovog posla, pa poče i on u svom sultanatu reda da pravi.

Ne znajući okle da počne odluči da uz njega budu svi oni, koji vole Sumu (Suma se bijaše ugojila, ali lukave paše u sultanatu u nakvoj pijanki proturiše Kurdi kroz uši istinu da oni više vole veću Sumu, što ovome bi vrlo milo, jer i on sam je Sumu volio sve više i više, kako je ona rasla i gojila se).

Upita, doduše, jedan paša, koga je narod mnogo volio zbog dobrote njegove i čestitosti, kada se u sultanatu o važnijem stvarima pričalo: "upita li ko raju šta misli, plaše li se Alaha..."; Kurda oćuta, škrgutnu zubima u sebi jer je znao da ovaj paša Sumu ne voli. Pade taj paša u veliku nemilost, raja podvi rep, ućuta, gledajući kako sultanat dalje propada, kako pjani Kurda begeniše samo one, koji Sumu begenišu. Hrabriji govorahu da opet treba vas dunjaluk zatresti, samom glavnom muftiji "Košutici" otići, reći mu sve po redu i potanko i o Kurdi i o Sumi priču ispričati... Stariji i mudriji govorahu samo "zemlja tvrda, a nebo visoko" valja đecu raniti, a bogami Kurda i oni oko njega milosti nemaju - Suma im je svu pamet popila (a nisu je, bogami, mnogo ni imali).

Nasta muk u sultanatu, raja podvi rep, silan strah zavlada, Kurdi niko na oči ne smijaše izaći. Sultanatom je vladala Suma, gojeći se i rastući toliko da su se mudriji pitali hoće li išta đeci preteći, hoće li išta ostati od onih, koji Sumu mnogo voliše, stalno veću i veću.
"Zemlja tvrda, a nebo visoko", dobri, predobri "Košutica-muftija" silnim poslovima zauzet dunjaluk da utvrdi i od dušmana zaštiti, vazda u nakvoj priči sa muftijama drugijeh dunjaluka. Kum, koji muftiji dobrome pomagaše, o svome se jadu zabavi, Alah sami na dunjaluk se okomio pa nikako kišu da pusti da zemlja u dunjaluku rodi, kako je nekada rađala, zaboravi svoju kumu Sumu-hanumu, koja sa svojim Kurdom vladaše sultanatom, koji i dalje u silnom strahu propadaše. Osili se fukara u sultanatu, nasta nakvo "pošljednje vreme".

Raja ćuti i svemogućem se Alahu moli da kišu na dunjaluk pušti da silna voda poteče i odnese Kurdu i Sumu, kao što je vazda svaki belaj odnosila, pa i onaj, kome se kraj vidio nije.

Alah na nebu, a kum na zemlji, a uz kuma, zna se, ide i kuma "Suma-hanuma" i pjani Kurda, nekada "deveto smetalo", a sada silni sultan, uvažavan i poštovan, zahvaljujući svemoćnoj Sumi.

*
* *

Dunu nakav vjetar, ugasi se voštanica, presta čukunđed da priča. Zaludu sam se mučio da ponovo zapalim plamičak, vjetar se bijaše zainatio, odustao sam.

Noćas mi se javi u snu, silno sam se poplašio, htedoh ga upitati šta bi dalje sa Kurdom i Sumom, ali od silna straha ne nađoh riječi ni u snu. Nasmija se čukunđed i ljutito poče treptati očima (đed pokojni mi je pričao da je treptao samo kada je jako ljut). "Bježi dalje rđo, k'o da nisi od moje fele, što brukaš te brkove, jado, počele i žene brkove da nose, obrkatio, a dršće od stra"...

Probudio sam se sav u znoju i u prvoj zori po zadušnicama ljeta gospodnjeg 2001-og ovu priču zapisao.

Duško Radočaj