Otkada sam pao
na zemlju
svi me gledaju 
kao da
imam rogove, 
reče anđeo.

Vladan Sokić

Dobro, u redu je što je Bog Adamu
Od rebra Evu u raju napravio,
Ali ko joj je, pomoću zmije lukave,
Jabuku između nogu stavio?

I naravno, alavi Adam,
Kad je hteo jabuku da zagrize,
Stigao je, onako naivan, da prostite,
Do same pizde!

E, tu već nije mogao ni grešni Adam da odoli,
I umesto u raju večno da uživa i Bogu da se moli,
Krenuo je putem kojim su ga povela jaja -
I tako je, prirodno, isteran iz raja.

Postupio je glupo,
misleći da će zauvek Evu samo da ljubi,
Ali stigoše deca,
A onda još i Kain Avelja ubi!

Tako je Adam shvatio kasno glavnu pouku,
Da nije smeo ni da dirne jabuku!
Sreća je krhka, kao da je od stakla,
I mala je razdaljina između raja i pakla.

I eto kako je ljudski rod zaslužio pakao,
Samo zbog toga
Što se praotac Adam
O jednu običnu jabuku spotakao!

Rastko Zakić

Mnoge sam zemlje obišao. A neke su mi se baš svidele. Iz jedne poneh zlatnu ja­buku. Da je nakalemim na mlade voćke u mom selu. Primiće se i kod nas.

Jedva sam čekao da se vratim. Zbog ja­buke, svakako, ali još više zbog priče, ka­da se uveče okupimo, o zemljama koje sam video, o ljudima koje sam upoznao.

Do sela stigoh pred mrak. Dođoše prijate­lji, rođaci, komšije. Posedasmo, za zdrav­lje se pitamo, a ja nestrpljiv. Da im pri­čam o zemljama koje sam video i jabuku zlatnu da im pokažem. 

I taman kada se spremih da započnem pri­ču, visoko, visoko iznad nas, začusmo ih. U njima ljudi. Iz zemlje u kojoj jabuku ub­rah. Moji seljani na njih već navikli - samo trepnu kad grune. Čekaju da poč­nem s pričom. A ja ćutim. Šta da im pri­čam! I čemu jabuku da im pokazujem! Tak­vih, gnjilih, i kod nas previše ima.

Đorđe Otašević

Kain je ubio Avelja.
Takav je red. 
I abecedni i azbučni.

Milan Beštić