Sa plakata me je izazovna devojka, os­kudno obučena, pozivala da posetim prvi srpski peep-show. Nekoliko krpica koje je imala na sebi nije uspevalo da zadrži nje­ne obline. Za samo dva dinara ubačena u prorez mogao sam pet mi­nuta da parim oči. Pa zar tome neko može da odoli! Zaslon u kabini se ot­vorio i preda mnom se ukazao prizor iz snova. Kakvo meso, čoveče! Devojka sa plakata, sada pot­puno gola, sedela je na podu s prekrš­tenim nogama. Ono što sam video pre­vazišlo je i moja najsme­lija očekivanja. Devojka je u ruci imala nož. I njime je, nećete mi verovati, sekla komade prave šnicle. Stavljala ih je polako u usta, is­kusno, vešto, kao neko ko to radi svaki dan. A tek krompirići! Prženi, rumeni. Pa grašak. Činilo mi se da u ustima osećam neke davno zaboravljene ukuse. Uzbuđe­nje je postajalo neizdrživo. Lice sam pri­ljubio uz staklo, gurao ga rukama, lizao, nju­šio. Morao sam da se samozadovoljim, odmah, iako sam znao da i ona mene vi­di. Izvukao sam iz pantalona komadić ba­jatog hleba i požudno počeo da ga grickam. Zaslon je pao i kabina je og­rez­la u mrak.

Vrtelo mi se u glavi, ulica se ljuljala. Znao sam, osećao sam da sam postao zavisnik od ove izluđujuće zabave, spre­man na sve ne bih li i sledećeg meseca uspeo da uštedim dva dinara. A ko ne bi! Prijatelj mi je pričao da je gledao devojku kako jede pečeno prase. Kune se da je to neuporedivo uzbudljivije od šnicle sa prženim krompirićima i graš­kom. Možda se i meni posreći da to doživim. Samo, šta ono beše pečeno prase?

Đorđe Otašević

Kontrola kvaliteta kobasica utvrdila je da je reč o nemetalima.

Milan Beštić

U očevoj ruci vitak nož, blistav i oštar. Tanke listiće šunke odseca, deci svojoj daje, mesom da se oslade, stomačiće prazne da napune. Deca jedu, mljacka­ju, u hranitelja, u zaštitnika zahvalno gledaju. O, kako je on dobar otac, kako je on brižan otac. Na dimu je šunku osušio, na kamenu nož naoštrio, šunku tanko isekao, decu svoju nahranio.

U očevoj ruci vitka sekira, blistava i sjajna. U šumu gustu odlazi, vižljasto drvo odseca, sinu protezu da napravi, odsečenu nogu, na dimu osušenu, drvo da mu zameni. I gde sada naći reči očevu dobrotu da opišu!

Đorđe Otašević

SREĆA

Dan mu je počeo loše. Bolje reći ka­ta­strofalno. Za doručkom mu je kriška hleba (is)pala na patos i, kao što to obično biva, namazanom stranom se za­lepila za linoleum. Mada se trudio da skine prljavštinu sa što manje štete, više od pola margarina je morao da ba­ci. Pojeo je gotovo suvo parče hleba. Razumljivo je što je na posao otišao po­tišten.

Vraćajući se kući, kupio je u pekari sto grama praznog bureka. Morao je odmah da ga pojede. Tek što je zagrizao, pri­metio je u bureku ogromnu buba-šva­bu. Zastao je neodlučan. Ako pokaže pe­ka­ru buba-švabu, moraće da mu plati još dvadeset para jer je burek s mesom skuplji. A toliki luksuz sebi nije mogao da priušti. Okrenuo se prema zidu i brzo progutao ostatak bureka. Pekar ništa nije primetio. Čak ga je i ljubazno poz­dravio pri odlasku. Išao je prema kući ve­selo zviždućući. Sreća je, zaista, pro­men­ljiva.

Đorđe Otašević