ALKOHOL

Ako se dugo i redovno unosi u velikim količinama, alkohol može osobe slabi­jeg karaktera dovesti do alkoholizma. Ovde se već radi o jednom bolesnom stanju koje vodi propadanju jedinke u lošem društvu, na primer: ljudskom.

Da bi se to izbeglo, društvo treba bira­ti veoma pažljivo. Najbolje je piti isklju­či­vo sa izlečenim alkoholičarima.

Ipak, opasnost od alkohola često je pre­naglašena. Smrtnost alkoholičara je stoprocentna. To je nesumnjivo. Me­đutim, stoprocentna je i smrtnost trezvenjaka, što odpušta hipotezu da bi razloge za tu zanimljivu pojavu tre­balo, možda, potražiti u nečem dru­gom.

BEGUNAC

Lik sklon bežanju. Ova sklonost kod be­gunaca nije posledica paranoje. Njih zb­ilja proganjaju i to zato što su po­be­gli, a to je zabranjeno.

BOLEST

Neprekidno se pronalaze nove bolesti. Medicina bi ipak mogla da pripazi kuda napreduje.

C

Najkraći negativan odgovor koji još gla­si.

CILJ

Preduslov za promašaje, pogreške, lu­tanja. Nepogrešivost se najlakše pos­ti­že tako što se pre svega dobije ov­laš­ćenje, ili stekne pravo, da se cilj precizira tek posle stizanja.

ČITALAC

Već kraća analiza pojma "čitalac" do­pušta tezu da literarna vrednost knjige nije od značaja, jer ona zanima samo uzak krug ljudi (tzv. "čitaoce"). Taj krug je sve uži, i bilo bi nehumano zah­tevati da se proširi; rađaju se is­klju­čivo nepismeni, a ne bi bilo ljudski želeti da natalitet bude manji od mor­taliteta, tim pre što bi i to, posle iz­ves­nog vremena, moralo ukinuti či­ta­o­ce.

Čitaoca po definiciji nema svrhe nago­varati da čita; da to ne čini, ne bi ni bio čitalac, ali ovo bitno saznanje teš­ko prodire. Iz nejasnih razloga, kada se knjiga reklamira, pominje se ime autora, pa čak i sadržina knjige, prem­da ti po­daci mogu zanimati is­klju­čivo čitaoca, dakle, osobu koja je već to, osobu oko koje je izlišno gubiti vreme. Knjigu, kao i sve drugo, treba vešto ponuditi onima koji to neće.

ĆIRILO

Ćirilo je bio određen predmetom i Meto­dijem.

ĆUTANJE

Relativno bezopasno ako se vrši često i dugo. Skraćivanje vremena posveće­nog ovoj delatnosti opasno je za lič­nost u centru pažnje.

Na primer "minut ćutanja".

DOMORODAC

Osoba koja živi u Postojbini, pretežno od vajkada.

DURBIN

Naprava koja imaocu omogućava da vi­di mnogo više stvari do kojih mu nije sta­lo.

ĐUBRE

Mnogi ga bacaju gde god stignu, umesto na deponije, pa da se zna gde se ono na­lazi. Neki bacaju čak i milijarde ("Mili­jar­de na đubrištu", i slični napisi) što je čisto rasipanje, čak i ako se ne pominje zaga­đi­vanje.

Ima gledišta da đubre treba bacati samo na deponije, pa da se otpaci prerađuju i koriste, umesto da se uvoze iz inostran­stva iako ih ima i više nego što je neop­hodno. Dalekovidi, međutim, pitaju šta bi se desilo da su svi otpaci, iz veka u vek, prerađivani u nešto drugo? Po nji­ma, čak ni ostaci ne bi ostali da se tako radilo. Šta bi bilo od Arheologije da su prethod­na Čovečanstva uništavala svoje otpatke, pre toga brižljivo prikupljene na lako pristupačnim mestima? Sa sta­no­višta daleke budućnosti i najbedniji ot­pa­dak trag je određene civilizacije, jednak tragovima pećinskog čoveka koje se da­nas brižljivo sakupljaju do poslednjeg ot­patka, i izlažu se u mermerom oblo­že­nim muzejima. Status đubreta je, dakle, priv­remen. Koja hiljada godina i ono pos­taje prava dragocenost. A jasno je da ostaje samo ono đubre koje bacaju ne­dis­ciplinovani, izvan za to određenih mes­ta, pa ne može biti uništeno ili pre­rađeno. Ukratko, malo je slučajeva pla­niranih arheoloških slojeva. Oni mo­raju biti spontani, a da se to postigne - đubre treba bacati gde god se ukaže prilika.

Ova dva stava vešto su pomirena. Vis­pre­nom promenom naziva đubre je uki­nu­to, a pojavile su se sekundarne si­ro­vi­ne. Problem zagađivanja ovim je rešen, a arheologija budućnosti ipak može čeka­ti još neko vreme.

DŽELAT

U starim vremenima postojala su sasvim određena lica na poslu dželata. Razume se, takav je isprva imao godinama da radi kao spoljni saradnik, pa tek ako se po­ka­že izuzetno dobro, a sve dotle plaćen po glavi stanovnika. Doduše, za raščet­vo­ravanje sa prethodnim žigo­sa­njem i bičevanjem na točku lepu je svotu mogao da uzme (s tim što je te druš­tvene oba­veze imala platiti porodica raš­čerečenog i uopšte tretmanu podvrg­nu­tog), ali šta mu je to vredelo, siromašku, kad ne ide staž, nema osiguranja, nema ničeg.

A biti dželat, kad se zrelo razmisli, nije neki siguran posao. Većinom čoveka mrze i rade mu o glavi bez obzira na sva njegova zalaganja, i što se trudi da u svom poslu bude prilježan, i da osvetla obraz, i opravda ukazano mu poverenje, pa čak i prekovremeno spreman da radi ne bi li povećao produkciju, i rešio što više predmeta, i izbegao nagomilavanje posla, i beležio ogromne uspehe na polju delatnosti. Verovatno stoga i nije preži- veo nijedan dželat iz tih vremena. (Videti pod "Vek, Srednji"). A trudili su se, još kako. Bile su to prave porodice dželata, i to se zvanje prenosilo sa oca na sina, izuzev kada je sin bio ćerka pa se moralo pobočke u porodicu, ka stričevićima. Ali, to su bile ljudine. Takav je još u trećoj godini morao da vežba, pa mu iznesu nekog feudalca koji se mnogo zamerio vladaru, ili neku drugu oblast delanja, a mališan se zalaže, malom sekiricom, pa onda otac dođe i pomazi ga po kovrdža­ma, pa kaže: "Fino je, sine, idi sad da učiš gde zeka pije vodu a tata će da posvršava šta je ostalo". Ali, svejdno, šta god dželat radio - njega niko ne voli, nego svi tvrde da prilikom mučenja pod­vrgava građanstvo i torturi, i posle pri­menjuju na njega čak i sam ostracizam, što je izazvalo tugu kod dotičnih i odre­đenu sklonost izumiranja koja se neko vreme prenosila s kolena na koleno, a potom ni tako.

Zoran Stanojević