~~~~~~~~~~~~~~~~~

NJEGOVO VELIČANSTVO AFORIZAM

piše: Radomir Životić



Aforizam (grč. aforismos) označava najkraći umetnički žanr. Mada poznat kao termin još u antičko vreme (Hipokrat, Marko Aurelije) i tada je bio retkost, on se u teorijama žanrova ili uzgredno spominje, ili određuje široko i dovodi u vezu sa sličnim kratkim proznim oblicima (poslovica, sentenca, apoftegma, dosetka...) i tako se zaobilaze njegova evolutivna samosvojnost i aktuelnost. Smatra se da mu je savremena kolevka Nemačka (16. vek), a odmah potom Francuska (17. i 18. vek, M. Montenj, poznati mislilac, kao i J. de la Bruere, P. Valeri...).

Kod nas dugo nije bilo ni uslova ni razloga za pojavu aforizma, jer su se u srpskom jeziku duboke misli o moralu i životnom iskustvu iskazivale poslovicom ili poukom (kao u bajkama i basnama). U srpskoj književnosti pojavljuje se tek šezdesetih godina 20. veka, i to najpre kao novinarski žanr. Značajniji uticaj na razvitak aforizma kao pisanog i govornog žanra svakako je imao Vlada Bulatović Vib (Korak nazad), ali su njegovu praktičnu afirmaciju potpomogli svesrdno i Dušan Radović, i Milovan Vitezović, kao i plejada mlađih stvaralaca (Zoran Rankić, Aleksandar Čotrić, Aleksandar Baljak, Ilija Marković, Radivoje Bojičić, Milovan Vržina, Radomir Racković, Miodrag Pavlović, Zoran Bogdanović, Gorna Dokna, D. Minić Karlo, Ninus Nestorović, Mitar Mitrović, Milovan Ilić Minimaks, Miljenko Žuborski, Vladimir Jovićević Jov, Vesna Denčić, Vita Teofilović...). U nedavno objavljenoj knjizi Grafiti i aforizmi 2001 (Alma, 2002, Beograd) zastupljeno je čak 458 autora. Ovaj podatak nesumnjivo govori o raširenosti, "modernosti" i aktuelnosti ovog žanra.

Šta je aforizam?


Aforizam je nesumnjivo najkraći žanr u prozi ili stihu (retko) kojim se duhovito, na umetnički način, izražava jezgrovito neka misao o životu čoveka. Dakle, bitna određenja aforizma su: jezgrovitost, misaonost, duhovitost i aktuelnost. Tematski je najčešće vezan za politiku, društvo, etiku i filozofiju, ali i za druge oblasti čovekovog stvaranja. Oni koji su razmišljali o ovom žanru - upravo su izostavljali njegovu aktuelnost. U toj aktuelnosti iskazuje se autorov odnos prema životu, pretežno kritički, prema sopstvenoj državi i svetu uopšte. Aforizam o zbivanju, na primer, u antici, bez duhovite kopče sa sadašnjošću, bezvredan je i nezanimljiv. Pošto je gotovo redovno kritički intoniran, aforizam bogato koristi aluziju, ironiju, sarkazam, kontrast, hiperbolu i alegoriju.

Teoretičari su ovom kratkom žanru poklanjali i malu pažnju. Neki su površno tvrdili da je aforizam "umetnička varijanta narodne poslovice". Poslovice su proizvod narodne mudrosti, zasnovane su na kolektivnom životnom iskustvu, a aforizam ima svog tvorca - autora. Grešili su i oni koji su ga na brzinu određivali kao "sažetu nevezanu proznu rečenicu". Aforizam ima duboku logičku zasnovanost, metaforičku i metonimijsku zgusnutost, a osim "prozne rečenice" - savremeni aforizam javlja se i u stihu (Naša fauna je puna pauna). Još u većoj zabludi bili su oni koji su izjednačavali aforizam i sentencu. Sentenca je izreka o nekoj istini, koncizno izražena misao koja se može naći na početku neke knjige ili teksta. Sentenca se često u pisanom i govornom izražavanju citira. Sentenca (Ponavljanje je majka nauke) ima čvrstu logičku stabilnost. A aforizam se zasniva na bogatoj metaforičkoj i metonimijskoj asocijativnosti, na dvosmislenosti i višesmislenosti (amfibolija), na aluzivnosti, tj. na vešto ugrađenom momentu prevarenog očekivanja - ugodnom izneveravanju očekivanja kojim se ostvaruje duhovit nagoveštaj. Sentenca je uvek otvoren, nedvosmislen sud, a pravi sud u aforizmu proizilazi tek na kraju izreke (Kod nas je toliko svetnja da čoveku / ostaje samo da se krsti), kao iznenadni logički obrt.

Uspeli aforizam je onaj koji sadrži umetničku originalnost. Otuda je "smišljanje" aforizama mukotrpan posao. Imitiranju u epigonstvu nema mesta. S razlogom se dobar aforizam vrednuje u novinarstvu kao uspela karikatura, ili kao pesma u književnosti.

Aforizam nas nikada ne ostavlja ravnodušnim. On nas podstiče na razmišljanje o poruci, a poruke se plasira u završinici iskaza ("Ostavite bar jednu fabriku za muzej. Neka pokolenja vide da smo i mi nekad nešto imali!" - M. Mitrović). Poenta poruke ne mora biti u formi cele rečenice, kao u ovom primeru, već se može ostvariti i samo jednom reči ("Amerika se brani u Bagdadu" - A. Čotrić). Aforizam je i smeh i suze, a ne smeh kroz suze: "Konačno smo postali deo Evrope. Ispunili smo sve uslove Amerike!" - M. Pavlović; "Imao je poslednju želju, ali je grobar bio brži." - G. Dokna.


Savremeni aforizam


Neki narodi su prosto pelcovani protiv duhovitosti. Preozbiljni su, bez smisla za smeh i šalu. Englezi se, na primer, ubiše od smeha dok gledaju kako čovek drugom podmeće nogu, te ovaj pada. Francuzi su, nasuprot, tradicionalno polagali pažnju umetnosti, cenili produhovljenost i humanost, slobodoljubivost i pravednost. Drugi su se pak ponosili silom. Stari Latini su se odlikovali mudrošću, ali su se ponašali lukavo i prevrtljivo. Nemci su, uobičajeno hladni, držali do racionalnosti, promišljenosti i filozofije. Za naš narod, Srbe, karakterističan je prkos nevoljama, slobodoljubivost i inat celom svetu. Oduške ugroženosti, u bezizlaznim situacijama, Srbi vide u aforizmu i šali, u otporu, makar samo i duhovnom. Srpski aforizam danas je zaista simbol otpora: bolni podsmeh, moralni sud o zbivanjima kod nas i u svetu, promišljanje o ljudskim vrednostima i osuda gluposti, spontana reakcija na nepravde i zla. Sociološki se, delom, pojava aforizama u našoj književnosti može i tako objasniti. Ili u širem kontekstu: kao umetnički i kulturološki fenomen uslovljen specifičnim okolnostima?!

Sklonost za aforizam kao oblik mišljenja i prosuđivanja može se objasniti i tradicijom. Neki delovi narodnih pesama, basni i kraćih narodnih umotvorina čisti su aforizmi aktuelni i danas ("Kad ustanu kuka i motika..."). U posleratnom periodu, u vreme progona i gaženja ljudskog dostojanstva, ipak su dominirali vicevi i aforizmi kao oblici logičkog i umetničkog otpora. Aforizme su objavljivali: "Ošišani jež", "Politika ekspres", "Ilustrovana politika", mnogi lokalni listovi, Radio Beograd, pa čak i "Narodna armija". Za afirmaciju aforizama kao žanra danas svakako je zaslužna "Politika" (Beograd), koja u nedeljnoj rubrici "Satirikon" redovno objavljuje aforizme. Od V. Bulatovića Viba do danas objavljene su i brojne knjige aforizama, pojedinačne i kolektivne, pa čak i leksikon "Ko je ko u našem humoru, satiri i karikaturi" ("Ošišani jež", Beograd, 1998). Dakle, omiljenost ovog žanra, stvaralački kontinuitet, tematsko i jezičko-stilsko bogatstvo, a pre svega specifičnost i originalnost - sve to toliko je vidno da se ne moramo u dokazivanju pozivati i na druge činjenice.

(...)

Naši autori su, da se poslužimo aluzijom, brzo prevazišli kvalitetom i kvantitetom belosvetske aforističare. Sad i svet ima mogućnosti da se ugleda na bolje. Nedostajaće im jedino naše bolno iskustvo kao inspiracija - da ga đavo nosi! 

__________________
Izvornik: Odlomak pogovora prof. Radomira Životića 
za knjigu Zapisi na koži, Miroslava Sredanovića,
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Srpsko Sarajevo - 2004.

- 8 -