Crta ispod sveta

Zoran Stanojević
Konras, Beograd - 2004.

Treba li pisac na mitu o JA izgrađivati mit o sebi? Ili: da li je JA dovoljno mitomansko da prostom odrednicom uključi, apsorbuje MI i ONI? MI svakako sadrži JA, ali ne u dovoljnoj meri: suviše je malo i često neprepoznatljivo u masi, u masi u kojoj čak ni JA ne bi prepoznalo svoje JA, jer prepoznavanje niti je potrebno, niti je poželjno - u skladu sa načelima mase. Međutim, u masovnosti ili iz masovnosti JA, uvek štrči neki pojedinac - tako mu dođe pa samo štrči i nervira neke druge pojedince koji nisu masa, na radost nekih trećih pojedinaca koji takođe nisu masa, jer su otpali od nje, pa mogu i da se ponašaju.

Otkud ovakav uvod pitaće se možda čitaoci ovih redova, a pita se i autor koji pokušava da nađe izlaz iz lavirinta kratkih priča i da podvuče crtu. Ali, Zoran Stanojević, autor tog nesvakidašnjeg lavirinta, bio je brži i ne samo da je podvukao Crtu ispod sveta objavljivanjem istoimene zbirke priča, nego je, usput, prigrabiši pravo prvenstva otišao toliko daleko u svojstvu nošenja prvenstva, da se čovek zapita šta JA tu tražim?! Da podvučem još jednu crtu? Onda bi to bila knjiga sa dve podvučene crte i morao bi da se menja naslov, pa onda autor ne bi bio ON, nego JA, a pošto ON ne može da bude JA zbog suprotnosti polova, a čak i pod uslovom da se polovi privlače, promena bi bila drastična.

Ako se čitalac i dalje čudi, ovo je bio samo mali pokušaj da se zađe pod korice knjige Crta ispod sveta i dočara delić atmosfere već prve priče koja nosi originalan i uz to jednostavan naslov "JA?", u kojoj autor na duhovit način polemiše sam sa sobom o (ne)postojanju sopstvene ličnosti: "Šta ako baš ja nisam ja, a samo svi ostali jesu oni? U redu, mislim dakle postojim, ali ko je kog đavola taj što postoji?!"

Suptilna satira Zorana Stanojevića, sasvim autentičnog stila i rafiniranog humora, nastajala u vremenu kolektivizma i kolektivnog duha, kada je bilo uputno da svi misle kao jedan, kao ON, koji je bio u svima nama ili je barem bilo preporučljivo da to bude, ON - vođa koji je bio personifikacija cele nacije, pa je otud proizilazila neminovnost da ON u svima nama i jeste. Ali ON - Zoran Stanojević u želji i nameri da bude deo sebe, odlučio je da "odlučno stane sebi na čelo i da se povede". I tako je krenulo... Stvari su se otrgle kontroli i neko je morao da sve to pribeleži, prikupi, prokomentariše, secira, isecka na najsitnije detalje i pronikne u suštinu brljotine: "...a nije sasvim nepoznato da Čovek, ako se negde uopšte može zabrljati, ni za živu glavu neće propustiti da iskoristi tu priliku." 

Nepretencioznim poigravanjem sa svim segmentima ljudske misli i što je tragičnije - dela, Zoran Stanojević nas uvodi u jedan fantastični svet satkan od nimalo fantastičnog okruženja. Kružno kretanje kroz istoriju i nazad, najavljuje paradu grotesknih likova, koji stopljeni sa sredinom tvore sliku stvarnosti dovedenu do apsurda. Od atoma i Ahilove pete, u čiju svrhu je postojanje Ahilovo opravdano jer čuvena peta "ne bi imala na kome da stoji", do kosmosa kojem je autor odredio kraj, dao konačne dimenzije - pa je sve u kosmosu, a izvan njega ništa ne postoji, stoga je kao nužnost takvog odnosa sve moralo stati u ovaj postojeći, spoznatljiv, obogaćen ubitačnim sadržajem - ljudskom glupošću. 

Čestom upotrebom zamenica, komparacijom vremena, često u formi (pri)sećanja, gde je "žal za prošlim" pretočen u sprdnju, obrazujući paranoidni svet do nepredvidivih srazmera i još nepredvidivijih obrta. Inverznim komponovanjem detalja, sa naglašenom simbolikom, od haosa stvara HAOS. U toj haotičnosti, umetnuta rečenica, ubačena kao uzgredni komentar, čija funkcija naizgled upućuje na čitanje između redova, ali ona to nije, jer između redova se mora čitati stalno, a u konkretnim slučajevima njena uloga je više nego otrežnjujuća, kao šamar koji uspostavlja ravnotežu da se ne posrne istog trenutka: "... te životinje potom ne ubijaju da bi postale hrana nego, kao ljudi, samo zato što smetaju."

Od JA do MI, koje se prožima preko sveta, i onog što čini to šarenoliko carstvo u propadanju ili raspadanju, gde je čovek sopstvena žrtva, pritom najčešće dobrovoljna ili barem žrtveni jarac, što ne menja mnogo na stvari kada je reč o prinosima: "Sve što se štiti propada, sve što se uništava napreduje" ispisuje Zoran Stanojević na poslednjim stranicama svojih storija i podvlači crtu. Crta se u jednom trenutku, svakako, mora podvući, u ovom slučaju nakom 250 stranica ili preko 90 naslova priča koje su od 1976. do 2003. objavljivane u brojnim novinama i časopisima, što dovoljno govori o raznovrsnosti tema i ideja, a ponajviše o životnosti duha Zorana Stanojevića.

Vesna Denčić