KNJIŽEVNIK  VITOMIR TEOFILOVIĆ

OD PROKLAMACIJE DO BRENDA

"Ako je do 2000. godine vredeo svaki kritički usmereni i moralno angažovani aforizam, danas vrede samo aforizmi koji prevashodno imaju intelektualnu i umetničku vrednost."

Vitomir Teofilović, dipl. filolog (svetska književnost), piše aforizme, pesme, priče, eseje, književne prikaze… Objavio je knjige aforizama "Dole crni petak" (1978), "Primeri optimizma" (1989) i "Državni cirkus" (1989), zbirku pesama "Sunce iznutra" (1991) i knjigu eseja "Hiperborejci na Sumatri" (2002), čiju prvu polovinu čine tekstovi o Milošu Crnjanskom, a drugu eseji o našim i stranim književnim i filozofskim temama. Priredio je antologiju "Vrag i šala" (pola stoleća srpskog aforizma: 1950-2000), koja je doživela dva izdanja kod nas, a u prevodu Jovana Gagića 2002. izašla je i u Moskvi, pod nazivom "Čert i šutka". Zastupljen je u više zbornika i antologija aforizama i kratkih priča kod nas i u svetu; prevođen na više jezika. Osim pisanjem, bavio se i organizacijom kulturnog života - priredio je više od petsto književnih večeri, tribina, okruglih stolova, izložbi…

* * *

ETNA: Vaša intelektualno-umetnička znatiželja je široka i razuđena. Da li je taj raspon tema plod životnog iskustva i sticaja okolnosti ili je to Vaša odlika od mladosti?

Teofilović: Pripadam generaciji 1968, generaciji bunta i žestokog političkog angažmana. Kao saradnik lista "Student" ja sam do te godine pisao pesme, eseje i književne prikaze. Tek otkrivanjem tamne strane politike počeo sam da pišem aforizme. Naime, do 1968. podrazumevao sam, poput većine, da mediji izveštavaju manje-više istinito. Zgranuti krajnje zlonamernim i neistinitim izveštajima o našim zahtevima i saopštenjima, u nama se rodila energija pobune protiv vladajuće elite i njene pritvorne ideologije (jedno se govori, drugo radi), i mnogi od nas su tada za čitav život prožeti gorčinom i potrebom da nešto menjamo u društvu. Iz današnje perspektive uviđam(o) da smo u toj pobuni bili naivni - mi smo verovali u tadašnji sistem vrednosti i komunističku ideologiju, smatrajući jedino da je vlast moralno posrnula, da se pred izazovom privilegija i korupcije izvitoperila.

ETNA: Slobodni duh 1968, i pored žestokih otpora vlasti, nije se dao obuzdati - tadašnji studentski i omladinski listovi zračili su moralnom energijom i duhom kulture - "Student", "Vidici", "Susret", "Pogledi"… Efekti možda nisu bili ni duboki ni široki, jer malotiražna studentsko-omladinska štampa je praktično držana u getu, ali aforizam je uspeo da osvoji veliki prostor i postane vrlo uticajan. Zašto baš aforizam?

Teofilović: Titova vlast je bila vrlo stroga prema političkoj kritici i ništa se nije moglo kritikovati člancima, komentarima, pričama… Ipak, kao diktatura bila je daleko manje tvrda u odnosu na diktature naše istočne "braće". Kod nas se uvek moglo što-šta reći kroz neadresovnu dosetku, aluziju, vic… Zato je kod nas mogao da se rodi i procveta satirični aforizam, ono što nije moglo da se pojavi na Istoku. Razume se, plodno tle za aforizam pružala je i naša usmena tradicija, pre svega narodne izreke, koje imaju ugledno mesto i u svetskoj usmenoj baštini.

Mene lično toliko je impresionirao aforizam kao sredstvo političke borbe da me je prožeo za čitav život, a više od decenije odvojio me od svih drugih književnih žanrova kojima sam se bavio - eseji i poezija bili su odloženi za neko buduće, srećnije vreme!

ETNA: Ta pobuna duha ostavila je vredan kulturni i sociološki trag i u našoj sredini. Koje su sličnosti i razlike između studentskih protesta 1968. i 1992-2000?

Teofilović: Sličnost je u širini i moralnoj čistoti pobune - mladi nisu opterećeni strahom od gubitka posla i privilegija koje imaju stariji; naprotiv, žele društvo bez straha i privilegija. Razlika je u ideološkoj ravni - studenti 1968. bili su mahom levičarski obojeni; studenti 1992-2000. su, kratko rečeno, liberalno orijentisani, slobodari u najširem smislu te reči. Otuda je i velika razlika u načinu protesta - mi iz 68. smo bili gotovo rigidno ozbiljni, u znaku parola i proklamacija ("Pređite sa reči na dela!"); današnji studenti su izvan ideoloških stega, u znaku slobode kao igre duha - stvaralaštva i zabave…

ETNA: Uporedo sa osvajanjem slobode, čini nam se da je i aforizam dobijao na intelektualnoj i umetničkoj vrednosti. Od aktuelne satirične žaoke postepeno je postao i jezički i logički koherentna književna forma, sa daleko širim rasponom i značenja i stilskih sredstava. Naš savremeni aforizam ima svoju specifičnu poetiku i već decenijama predstavlja svetsku vrednost… Može li se o našem aforizmu govoriti kao o srpskom brendu? 

Teofilović: Kako da ne! Ako su se na nemačkom jezičkom području u toku samo jedne decenije, bez naše inicijative i imalo truda, pojavile tri (!) antologije srpskog savremenog aforizma, što ne bi, uz nešto malo naše inicijative i truda, da ne kažem marketinga, to moglo da bude i na drugim jezicima?! Osim sjajnih antologija i zbornika, mogle bi se prevesti i plasirati i knjige naših najboljih aforističara - to bi mogla da bude naša trajna stavka na svetskoj književnoj sceni. Uostalom, i moja antologija izašla je na ruskom gotovo slučajno, prevashodno zaslugom i entuzijazmom samog prevodioca a ne inicijativom kulturnih ustanova i krugova… Sam aforizam, dakle, mogao bi da bude naš izvanredan brend, ali on bi mogao da bude sjajan brend i "u paketu" sa nekim drugim našim umetničkim adutima. Podsećam da su retki konkursi karikatura u svetu gde naši umetnici ne osvoje neku od najviših nagrada. A poslednjih godina kod nas se pišu i sve bolje kratke satirične priče… Eto izvanrednog potencijalnog prepleta raznih naših kratkih formi.

ETNA: Zbirka eseja "Hiperborejci na Sumatri" otvara ciklus "Velika mala forma" ("Drame i romani u tri reči") sa tri eseja o aforizmu, otvarajući vrata jedne gotovo tajne biblioteke, biblioteke aforizama naših najeminentnijih autora. Tu je predstavljen čitav niz (oko dvadeset pet) knjiga… Sem Vas i profesora Ratka Božovića, koji je u svoje tri knjige predstavio dvadeset jednog aforističara, niko se ne bavi sistematski proučavanjem našeg aforizma. Zašto?

Teofilović: Sami ste, ne slučajno, upotrebili u okviru pitanja zanimljiv izraz "tajna biblioteka". Aforizmi su kod naših izdavača i knjižara još uvek, uprkos svojoj nespornoj vrednosti i svetskim priznanjima, književno pastorče. Razloga za to ima više. Neki su sadržani u široj, svetskoj tradiciji. Još je Aristotel ustoličio književnu hijerarhiju po kojoj su tragedije i drame iznad komedija. A potonja tradicija, izuzimajući poeziju, ustoličila je i dužinu kao merilo vrednosti - nije li roman književna kruna, vrhunska forma? Kad se povežu te dve tradicije, uz površan doživljaj aforizma kao dosetke, gotovo usputne opaske ili vica, lakše razumevamo nezavidan položaj knjiga aforizama. One su retko u knjižarama, skrajnute u nekom kutku, i zaista su kao neka imaginarna ili tajna i skrivena biblioteka. Zato je važno da književni teoretičari i kritičari ukazuju na višeslojnost, na veliko književno i misaono bogatstvo tog naoko maleckog žanra, za koji je još Galen rekao da se u njegovoj maloj formi krije velika snaga, a filozof Foht, u svom čuvenom eseju "Unutarnja struktura aforizma", ustvrdio da je aforizam idealna sinteza književnosti i filozofije. Pisci i tumači aforizama znaju da vredan aforizam krije veliko životno iskustvo i da se često poput dragog kamenja, brusi mesecima, čak i godinama!

ETNA: Dok ste pripremali antologiju "Vrag i šala" morali ste da pročitate mnogo knjiga, da proučite istorijat ove književne forme od pamtiveka do danas, kao i da na našoj sceni procenite i ocenite više generacija pisaca. Da li je moguća neka gene- racijska tipologija i hijerarhija?

Teofilović: Generacija iz šezdesetih, sedamdesetih i ranih osamdesetih godina, dakle za Titova života i prvih godina nakon njegove smrti, nije su- mnjala u vladajuću ideologiju i njene vrednosti, i kritikovala je samo tako- zvane nedoslednosti vlasti, njenu moralnu degradaciju i pritvornost (dvojni moral). Tokom osamdesetih godina javlja se potreba i za preis- pitivanje same ideologije, ne samo lika i dela samih protagonista vlasti.

Devedesete godine su žestok obra- čun i sa samom ideologijom i bespu- ćem u koje je odvela društvo. A godine nakon 5. oktobra 2000. karakteriše i preispitivanje svake ideologije i političke prakse, svest da i najzdravija društvena struktura nije dovoljna brana bezakonju i nemoralu.

Naznačena evolucija podrazumeva i odgovarajući odnos prema krivcima ili "predmetu" - adresatu satirične žaoke aforizma.

Za Titova života nije bilo adresata - satira se odnosila na svakoga i nikoga, pa je i sam Tito umeo katkad da kaže "Eto, boga ti, šta se sve tamo-amo događa!" kao da za društvene pojave ni najmanje nije kriv. Tokom osamdesetih aluzija je već imala diskretnu, a katkad i konkretnu adresu, zbog čega je dolazilo i do zabrane knjiga. U devedesetim godinama aforističari su žestoko prozivali polititičare, uključujući i šefa države, ali vlast se na lukav način branila od uticaja kritike - nije zabranjivala ni knjige ni novine i druge medije, ali je pod kontrolom držala državnu radio-televiziju i druge visokotiražne medije. Naoko su "cvetali svi cvetovi", ali samo u malim staklenicima, da ne kažemo u informativnom getu. Nakon 2000. i satirična štampa je slobodna, ali je i dalje pastorče i u medijima i kod izdavača.

Što se intelektualno-umetničke vrednosti aforizma tiče, i ona se menjala kroz vreme. Uvek smo imali vrsne aforističare i ne možemo lako reći da su sadašnji kao pisci iznad svojih prethodnika. VIB i Duško Radović ostaće trajne vrednosti bez obzira na društvenopolitičke i stilskoumetničke promene. No mora se reći da je razvojem društva i osvajanjem prostora slobode rasla i umetnička zahtevnost.

U šezdesetim i sedamdesetim godinama dovoljno je bilo i na umetnički skroman način uputiti satiričnu aluziju, demaskirati demagogiju ili neku drugu političku pritvornost ili ujdurmu. Već u osamdesetim, aforizam se, i ostale satirične forme koje su tada počele da cvetaju - epigrami, satirične priče i pesme… - račvao na dva nivoa - većina je bila omeđena kritičkim nabojem i bez dublje literarne vrednosti; manji broj opstao je i u umetničkom smislu. Slična dihotomija važi i za potonja vremena, ali složenost vremena doprinosila je i složenosti iskaza i značenjskoj slojevitosti aforizama. U devedesetim godinama svako pero je bilo ubojito, ali ne i umetnički validno. Za aforizam i satiru uopšte nije bitna samo oštrina stava, važan je i ugao gledanja, potencijal tačke gledišta, kao i umetnička forma iskaza, estetska vrednost aforizma.

Iz navedenog sledi da su aforizmi nakon 5. oktobra 2000. pod najtežom lupom - lako je kritikovati, ali s kojeg političkog i intelektualnog stanovišta a da to ne bude, čega mnogo ima, korak unazad, ka čvrstoj ruci ili dirigovanoj politici, s jedne strane, ili prizivu anarhije, "ukidanju" svih vrednosti i autoriteta, s druge strane? I na koji način? Primitivno parolaški, tonom osude i osvete, ili humanističkim tonom priziva alternative i umetničkom suptilnošću? Ne može se jedna loša praksa ispraviti drugom lošom praksom, ne bi smeo Murta da zameni Kurtu, inače ćemo se vrteti u krugu umesto da idemo napred… Ukratko, ono što važi za umetnost u celini, važi i za aforizam. Svako značajno umetničko delo vredi i po oštrini problema sa kojima se u svom vremenu suočilo, ali još više po načinu kako je to učinilo - da li je proširilo vidike ljudskosti i da li je uspelo da u nama produbi i profini estetski doživljaj sveta, da nam doživljaj sveta i čoveka u njemu učini dubljim, dalekosežnijim i lepšim no što je bilo pre njega. Drugim rečima, ako je do 2000. godine vredeo svaki kritički usmereni i moralno angažovani aforizam, danas vrede samo aforizmi koji prevashodno imaju intelektualnu i umetničku vrednost. Adresat više nema status cilja, sveden je na povod i sredstvo višeg cilja i smisla. Dotad su satiričari imali samo jednu adresu i metu, otad stotine meta.

ETNA: Svoj doprinos satiri, naročito aforistici, dali ste ne samo kao pisac nego i kao organizator mnogih književnih večeri i manifestacija, od kojih su najpoznatije Novogodišnji satirikon na Kolarčevoj zadužbini i Satira-FEST. Međutim, i sa jednom i drugom manifestacijom periodično se javljaju problemi. Zbog čega?

Teofilović: Opet je reč o famoznom pastorčetu! Ministarstvo kulture "nije imalo sredstava" za Satira-FEST prošle godine. Znamo da smo kao društvo u besparici, ali kad je reč o tako malim sredstvima - ispod cene najjeftinije pozorišne predstave, recimo, očigledno je reč i o niskom zvaničnom rejtingu same manifestacije, odnosno o njenom tretmanu kao jednog od nekoliko stotina podnetih zahteva-projekata. Slično je i sa Kolarcem. Tu, doduše, nije bilo prekida u već lepoj, dvadesetogodišnjoj tradiciji, ali nemam kao selektor mogućnost da uključim izvanredne pisce iz unutrašnjosti - "nema novca za prenoćište", tako da Novogodišnji satirikon nije smotra najboljih satiričara godine već jedna lepa beogradska smotra. A sa sredstvima manjim od troškova koncerta jednog gostujućeg muzičara imali bismo reprezentativnu manifestaciju.

ETNA: Šta pripremate od svojih rukopisa i imate li neki novi projekat za našu aforistiku - navikli smo da od Vas očekujemo nešto za "zajedničku stvar"?

Teofilović: Organizovao sam preko 500 književnih večeri, promocija, tribina, likovnih izložbi… Deo toga uradio sam u okviru zaposlenja, deo iz želje koju nosim iz mladosti da pomognem onima koji su na društvenoj ili kulturnoj margini a ne bi trebalo tu da budu. Smatram da sam dovoljno uradio "za zajedničku stvar", a i nastupila su vremena kada svako može i sam za sebe puno da učini, pa ću se uglavnom posvetiti samom sebi, odnosno pisaću više. Nakon zbirke aforizama koja će, nadam se, uskoro izaći, posvetiću se nekim drugim žanrovima, pre svega esejistici.

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno.

Teofilović: Dve stvari mi se čine najbitnijim u ovom trenutku. Jedna je u vezi sa našom društvenopolitičkom zbiljom - žalosno je koliko tapkamo u mestu ili napredujemo puževskim korakom. Trebalo bi svi koji smo svesni savremenog ritma života i civilizacijskih vrednosti demokratije da doprinesemo tempu našeg kretanja - snage inercije koje nas sputavaju su ogromne.

Druga stvar tiče se savremenih medija i njihove imperijalnosti - milioni naših sugrađana, fascinirani satelitskom televizijom i drugim masovnim medijima, praktično su se odrekli svog ličnog života, seleći se neprestano sa jednog kanala na drugi. Pasiva je zaposela svu aktivu, život se pretvorio u životarenje. Ljudi masovno gube svoj identitet, nestaju u bezličnoj masi gledalaca tuđih i to stilizovanih života. "Trčeći za drugima, većina nikad i ne stigne do sebe" - pokušao sam i sebe i druge da opomenem jednim svojim oporim aforizmom.

Koristimo blagodeti savremene tehnike i medija, pogledajmo vesti, vredan film, koncert, utakmicu, ali ne robujmo tuđim šemama i životima; radimo i nešto svoje, čitajmo, putujmo, razmišljajmo svojom glavom… Budimo subjekti a ne objekti života koji nam je dat na raspolaganje!

Razgovor vodila:
Vesna Denčić