Intervju

KNJIŽEVNIK  ZORAN STANOJEVIĆ

JEDNOSTAVNO, ALI GENIJALNO

"Pisanje je velikim delom uništavanje napisanog, a pisac koji sebe doživljava kao kršnu figuru od belog mramora teško uspeva da bilo šta baci, i zato nikada ne saznaje kako bi njegov tekst izgledao da se nije od samog početka oduševio i rekao sebi "Jo, ovo ti je mnogo dobro", da je radio dalje"

Zoran Stanojević

Zoran Stanojević (Beograd, 07.03.1942.), književnik, pre- vodilac, i dugogodišnji voditelj programa Radio Beograda ("Vreme radoznalosti", "Lovac na bisere", "Klub dva", "Hobiskop"). Živi u Beogradu i Minhenu i, kada je u zemlji, još se povremeno pojavljuje kao voditelj radijskih programa.
Objavljivao satire u mnogim listovima: "Jež" i mnoga "Ježeva" prateća izdanja, "Zum reporter", "Novosti osam", "Oko", "Politika ekspres", "Nin", "Borba", "Politika - The international weekly", "Ekspres" itd. itd.
Knjige: Lice namenjeno drugima (Matica srpska, Novi Sad, 1968); Rođak Glo (Radivoj Ćirpanov, Novi Sad, 1971; nagrada "Neven"; 2002. godine autor je dobio i Zmajevu nagradu za doprinos Književnosti za decu); Kapetan Snip (Nolit, Beograd,1973); Poznavanje pisca (BIGZ, Beograd, 1974); Najveći detektiv na svetu (BIGZ, Beograd, 1974); Psi (pesme za decu; BIGZ, Beograd,1972); Mačke (pesme za decu; BIGZ, Beograd,1972); Životinje iz divljine (pesme za decu; BIGZ, Beograd,1972); Pospani Martin (Dečje Novine, Gornji Milanovac, 1973); Kuća koja je pustila koren (Radivoj Ćirpanov, Novi Sad, 1981); Zeci, peci, pec (JEŽ, Beograd, 1982); Poznavanje svega (Nolit, Beograd, 1982); Goranov dnevnik (Dnevnik, Novi Sad, 1989); Knjiga (Vizija 011, Beograd, 1994); Beograd iz sve snage (Saga T.S.T. Beograd, 1995); Brzi vodič, Beograd (Mala velika knjiga, Novi Sad, 1999); Folirajte se… Pivo (Mono&Manana Press, Beograd, 2000); Crta ispod sveta(Konras, Beograd, 2004); Govori F.Gromki Tmurni (Draslar, Beograd, 2004);
Objavio je i više od četrdeset radio-drama od kojih je skoro polovina nagrađena na anonimnim konkursima Radio Beograda, a petnaestak ih je prevedeno, uglavnom na nemački, i emitovano u Nemačkoj, Austriji, Belgiji… Ljudi koji trepere (serija od trinaest polučasovnih epizoda - satira sa blagim ukusom naučne fantastike) koju je TV Beograd od autora otkupila 2003. godine još čeka realizaciju.
Pozorišni komadi "Rođak Glo" i "Pablo, čovek kome su se dogodile cipele".
Prevodi: Ozma od Oza, L. Frenk Baum (Nolit, Beograd); tri SF knjige: Bil, Heroj Galaksije, Hari Harison; Trampa svesti, Robert Šekli; Dela Vremena, Džon Braner; (Narodna knjiga, Beograd) i Gospodar prstenova, DŽ. R. R. Tolkin (prvo izdanje – Nolit, Beograd).

Prema nekim izvornicima autor je i slikar, ali on to nikada nije bio; njegova "Izložba ničega" bila je performans, bez ikakvih eksponata osim publike i autora, čija prisutnost ničim nije narušavala osnovnu ideju tog Dela.

* * *

ETNA: Već dugo živite i radite u Nemačkoj, a s obzirom na to da se bavite satirom moglo bi se pomisliti da je i to jedan od razloga zašto ste otišli odavde. Da li je i to bio jedan od razloga, da li ste imali problema sa objavljivanjem?

Stanojević: Ja živim u Beogradu, samo što, iz porodičnih razloga, veoma često stanujem u Minhenu. U Nemačkoj sam od 1994, a za to vreme objavio sam kod nas šest knjiga i bar isto toliko drama, pisao serije satiričnih priča za "Politiku", "Ekspres", Radio Beograd... Dakle - nikuda nisam otišao.

Problema sa objavljivanjem nije bilo. Hoću da kažem, niko me nije progonio. Zašto ja ne spadam u žrtve - to nikad nisam uspeo sebi da objasnim. Stvarno ne znam šta je sa ovim svetom. Što je najtužnije, ne progone me ni kad nisam u zemlji; ni u inostranstvu nemaju razumevanja. U inostranstvu nemam kome da se žalim u vezi sa tim; za njih, ja sam strani državljanin, i moje potrebe ih se ne moraju ticati; natalitet nije baš sasvim otišao dovraga, još napolju imaju koga da progone ako im je do toga. Ali kod nas sam se u vezi sa tim obraćao Nadležnima još pre dobrih četrvrt veka. Objavio sam u "Ježu" molbu "Tlačite me! Fali mi za biografiju!" Potom sam, čekajući da po mene dođu, objavio i "U Spasiteljevim sam godinama, a još me nisu raspeli. Šta se čeka?" I opet ništa, umesto da se svi trude da me desetkuju. Šta god ja radio, nikako da postanem disident. Valjda zato što nikad nisam uspeo sebi da objasnim šta se kod nas zapravo dešava, a bez jasne predstave o tome nisam imao u odnosu na šta da budem disident.

ETNA: Kažu da je naša satira najbolja zato što se nalazimo na izvoru gluposti. Vi ste se malo odmakli od tog izvora, iako se i dalje istom vodom napajate, ali se barem ugao posmatranja promenio. Kako to utiče na pisanje, da li je teže ili lakše?

Stanojević: Mi i izvor gluposti? Ne, ne. Znam da mi ovo nije patriotski jer uvek smo ulagali napore da ne zaostanemo za svetom, ali ne može se sa najrazvijenijima. Jednostavno, imaju ljudi ogromna sredstva, pa su im i rezultati gigantski. "Promenjeni ugao posmatranja" nije neophodan. Svakome je jasno da u novinama mora biti i fragmenata koji nisu posledica tupavosti redakcije nego događanja u svetu o kome se piše. A u tom svetu se, samo u trenutku u kome ovo kucam, dešava bar četiri kretenizma na nivou do koga mi nikad nećemo uspeti da se vinemo, i, ako ne bude i gore, tako će biti uvek.

Što se pisanja tiče jeste teže jer mi nedostaje uvid u opšte tzv. stanje duha. Srećom, ponovo ga steknem kad god dođem. Primer: pre nekoliko godina, kada je kod nas bilo četrdeset dva stepena u hladu, shvatio sam kakvo je opšte stanje duha čim mi je jedna rođaka, oprezno se osvrćući, rekla "Ma ima i svih 45 stepeni, samo neće da nam kažu." Oko te veličanstvene tvrdnje da mogu da nam ne kažu ono što se može videti na svakom termometru napisao sam priču "Slika o nama"; imate je u mojoj knjizi "Crta ispod sveta".

ETNA: Vaše satire, izuzetno duhovito intonirane, obuhvataju veliki dijapazon likova i pojava u društvu, a sazdane su najčešće kao da se podsmevate na sopstveni račun. Da li je to bezbolniji ili možda bolji, efektniji način da se istaknu negativnosti?

Stanojević
: Mnogi moji tekstovi napisani su u prvom licu jednine, ali, za mene, to je jedan od načina da kreiram nekoga ko nije ja. No, Vama ne moram da objašnjavam da ja naratora i piščevo ja ne moraju biti ista ličnost. Ima i kada jesu, naravno, i smeh je tada sasvim istinski smeh na svoj račun, ali to bi trebalo da bude nešto sasvim prirodno. Svesnost o svome ja, veli mudrost Istoka, najveća je smetnja pri obavljanju ma kog posla... Hese nas u "Stepskom vuku" uči da čovek sebe ne treba da shvata previše ozbiljno, Orvel piše da ne veruje autobiografijama u kojima nema ničeg neugodnog jer "ljudski život, gledan iznutra, mora izgledati kao serija poraza", a Borhes jednu priču završava rečima "Svet, nažalost, jeste stvaran; ja, nažalost, jesam Borhes".

Ali mene do podsmeha sebi nisu doveli velikani duha nego alkohol. Čovek koji pije oseća se ujutru kao Gregor Samsa, a u tom stanju mi je bilo lako da napišem "Došao sam k sebi i primetio da ni tu nemam šta da tražim", ili "Najodvratnije je piti juče, a baš to mi se svakodnevno dešava", ili "Ljudi su gnjide; čovek to zna po samom sebi". Iako već mnogo godina ne pijem, ta korisna spremnost na podsmeh sebi je ostala. Da, korisna. Jer pisanje je velikim delom uništavanje napisanog, a pisac koji sebe doživljava kao kršnu figuru od belog mramora teško uspeva da bilo šta baci, i zato nikada ne saznaje kako bi njegov tekst izgledao da se nije od samog početka oduševio i rekao sebi "Jo, ovo ti je mnogo dobro", da je radio dalje.

U voditeljskom poslu to je još korisnije, a ja sam i profesionalni talk master, moderator, voditelj, kako na kom jeziku. Hiljade sati sam proveo vodeći tzv. "žive" programe, a tu se dešava svašta, i samo trenutno reagovanje može da spase emisiju. Od voditelja se očekuje da ima nerve flegmatičnog kamena koji je još i pod anestezijom, ali van toga se od njega ne traži mnogo; sasvim je dovoljno da bude spreman na Nemoguće. Negde sam već pomenuo mogućnost da u studio, u toku emisije, utrči ljubičasti slon u plamenu, i to slon koji usput unjkavo recituje "Eneidu" na portugalskom. Osobama kojima se već ovog časa ne nameću jednostavna rešenja za takav slučaj bolje je da izbegavaju da vode program; voditelj nema prava da se zbuni. Morate, govoreći i dalje o onome o čemu je dotle bilo reči, da - koristeći rečenice sa dvostrukim značenjima - uklopite u emisiju i tu svakidašnju pojavu iz Prirode i Društva. Uz to morate priručnim aparatom za gašenje požara da ugasite slona, da mu popravite izgovor, da kako god znate dozovete simultanog prevodioca za portugalski, a onda možete, i dalje sve vreme mirno i opušteno, da pitate slona zašto je govorio unjkavo, zašto "Eneida", zašto baš na portugalskom...

Naravno, sve to bi se moglo preživeti i primenom samoubistva, ali voditelju taj izlaz nije dat. Samoubistva u toku emisije spadaju u teže povrede radne obaveze, te ih voditelj sme vršiti isključivo u slobodnom vremenu, a potom ima da se odmori da bi sutra mogao da vodi sledeću emisiju. Zato sam najčešće počinjao surovom šalom na sopstveni račun. Dešavalo se da improvizujem nešto toplo i duboko ljudski, o sopstvenoj smrti. Na primer o tome kako ja umirem, ali pošto su sve kolege na mom pogrebu, a pre toga su se iznurili kao članovi mog Odbora na sahranu, direktan prenos pogreba moram da vršim lično. I tako, ležim ja na katafalku, za njim strojevim korakom ide glavni urednik i, na somotskom jastučetu, nosi moje najveće društveno priznanje - propusnicu za ulaz u zgrade RTB - a ja o svemu tome izlažem materiju... Ili počnem emisiju izjavom da, tačno da slomijem kičmu, mene će na mojih šest emisija nedeljno dovlačiti u gipsanom koritu vezanom za kanap, i uspravljaće ga ispred mikrofona da bih mogao mirno i opušteno da radim. Jer voditelj mora da se pojavi na programu čak i ako je usput slomio kičmu, a obična smrt se doživljava kao izgovor. Posle emisije i može, ali umreti pre emisije je veoma neprofesionalno. Ako se baš mora, onda to treba obaviti bar dva sata ranije, s tim da se dojavi Redakciji da bi se blagovremeno odredila zamena... Posle takvih uvoda dešavalo se da se javi neko od sujevernijih slušalaca i zahteva da se, u borbi protiv uroka, pomerim s mesta. No, zašto sve to? Pre svega, uglavnom sam se i inače ponedeljkom osećao kao podgrejani četvrtak iz prošle sedmice, ali bitno je da su posle takvih uvoda i gosti i slušaoci skloni da oproste čoveku koji može tako da govori o sebi. A skoro uvek ima šta da se oprosti jer, šta god rekli - nekome ste se zamerili. Ponekad, dovoljno je da kažete nešto neoprezno o najobičnijim glistama i već vam se javlja neko iz Udruženja za primenu i razvoj glista sa primedbom da o pomenutima niste pričali sa odgovarajućim poštovanjem, a to za emisiju koju vodite nije dobro.

ETNA: U Vašem opusu, pored ostalih ili da kažemo uobičajenih satiričnih formi, je i roman, a to je već retkost u ovom žanru ili barem kada je reč o domaćim satiričarima. Kako to tumačite?

Stanojević: Na roman piscu ode mnogo vremena u kome se, bar na tom tekstu, ništa ne zarađuje, a i pisac treba da živi, mada je sve više ljudi - i to, nažalost, upravo ljudi od kojih prihodi pisaca zavise - koji smatraju da to nije od nekog značaja, da je dovoljno da žive oni. Kao čitalac, teško podnosim odlaganje kraja, na šta se svodi mnoštvo romana autora plaćenih u skladu sa brojem tabaka. Kada je reč o satiri više volim kratke forme, ukratko izloženu ideju, nešto što može da se pročita brzo. Zašto sam onda napisao roman? Jednostavno, F.G.Tmurni je junak o kome sam počeo da objavljujem još 1966. godine, u emisijama Radio Beograda. Desetak godina kasnije počeo je da se pojavljuje u "Ježu" (kao roman u nastavcima), a u pojedinačnim pričama javljao se povremeno u "Borbi", "Novostima osam", "Zum reporteru" i drugde. Tog junaka poznajem tako dobro da mi u nekim trenucima izgleda življi od stvarnih ljudi. U jednom od tih nekih trenutaka zahtevao je od mene da bude ukoričen, i ja sam mu tu želju ispunio knjigom "Govori F.Gromki-Tmurni"... Ali satire ima i u mojim romanima za mlađe čitaoce ("Najveći detektiv na svetu", detektivski roman koji je i parodija i sasvim istinski detektivski roman; "Kuća koja je pustila koren", roman iz beogradskog života; "Goranov dnevnik"... tu je i mini-roman "Kapetan Snip", u kome na čoveka koji ne može da ode nailazi najveći govornik na svetu, ali govornik koji nikad nije održao govor jer su se okupljene mase uvek razilazile kad on naiđe... I zatim, razume se, govornik drži govore o spasavanju umesto da spase nevoljnika... ).

Šta je bilo bilo je,
tim pre što se ni to nije dogodilo na taj način.

Sve je toliko zanimljivo
da je i to postalo monotono.

Stanja naravno nema, ali se čine veliki napori da se ono prevaziđe.

Ništa se ne dešava, ali mi dobro znamo da
(je to organizovano i da) se time upravlja iz jednog centra.

Uvek sam verovao da napredujemo,
ali nikad nisam uspeo da shvatim kuda smo kog đavola krenuli.

Recite mi najzad istinu,
svečano obećavam da se neću smejati.

On je čovek kakvih malo ima,
i to je jedino što nas može spasti.

Ma ima izlaza, samo, gadljiv svet,
niko neće napolje sa te strane.

Sve je prolazno, ali teško je to dočekati..

Menjam stan za neki bliže groblju.
Hoću da se privikavam postepeno.

Odlučno sam napisao "Mada", ali mi urednik reče da o tome možda ipak treba opreznije..

Ma nek idu ljudi dovraga,
važno je da se nivo humanosti sve više diže.

Kada nam je konačno rečeno sve,
otkrili smo da znamo manje nego ikad.

Zoran Stanojević

ETNA: Autor ste velikog broja radio-drama koje su nagrađene, prevedene i emitovane u Nemač- koj, Austriji i Belgiji, kakav je bio prijem?

Stanojević: Sve moje drame su satirične ili humorne. Jesu emitova- ne u inostranstvu, ali nagrađivane su samo kod nas, na anonimnim konkursima Radio Beograda i dru- gih stanica nekadašnje Jugoslavije.

Prijem je i u inostranstvu bio dobar. Posebno je laskavo u Nemačkoj primljena "Der Hebel, das Rad, das Feuer" ("Poluga, točak, vatra"), drama o praistorijskom pronalaza- ču. On izlazi pred Neolitsku komisiju za patente, izlaže osobine pronala- zaka - poluge, točka i vatre, dakle pronalazaka bez kojih ne bi bilo civilizacije - a zatim komisija donosi odluku da se svi ti pronalasci odbi- jaju, i to obrazlaže savršeno logič- no, tako da se slušalac mora složiti da je to što se u obrazloženju kaže - bar sa stanovištva komisije - savršeno tačno...

Navešću po sećanju primer iz te drame. Jedan član komisije kaže: "Pronalazač tvrdi da se polugom može prevrtati kamenje, a kome je stalo još i da prevrće kamenje kad je odozdo samo kojekakva gadarija. On nam tvrdi - lakše ćemo da kotrljamo kamenje na druga mesta. Ali kome je, pored tolikih drugih poslova, još i do kotrljanja kame- nja, i to kamenja za koje nam je ionako svejedno na kom mestu se nalazi. Točak? Koliko ja vidim to je običan kamen. Bar kod nas u Mlađem kamenom dobu ima kamenja koliko hoćeš, a on došao da mu patentiramo kamen, možete misliti, i to još kamen sa rupom; nije se potrudio čak ni da nađe ceo kamen..."

Najlaskavije o toj drami je ono što je Christianne Haas napisala u časopisu FUNK-Korrespondenz. To je dug tekst, sve vreme veoma pohvalan, navešću samo veoma kratak odlomak: "...einfach, aber genial" ("...jednostavno ali genijalno") ... Hmm... Eto, već i taj fragment je dovoljan da onaj deo mene koji je sklon podsmehu sebi počne da se mršti, ali tako je rečeno, a činjenice su činjenice čak i kada je o meni reč.

ETNA: Da li je performans "Izložba ničega" bio parodija na savremenu umetnost, u kojoj na primer jedna tačka ili linija na belom platnu treba da fascinira posetioce, ili Vam je prosto bila namera da se zabavite posmatrajući reakcije posetilaca i novinara?

Stanojević: U osnovi, da, parodija kojom sam hteo da zabavim i samog sebe. Bela tačka na crnom platnu, crna tačka na belom, neoprana kada izložena kao umetničko delo, izvrnuti klozet, beli šah... Mnogo puta sam sa prijateljima pričao o tome; jednom sam rekao da bih mogao da napravim Izložbu ničega, i potom su me nagovorili da to učinim... Bilo je to 1984. ili 1985. godine, u Nušićevoj ulici u Beogradu. Ne mogu da se setim da li su prostorije pripadale Klubu međunarodnog prijateljstva, ili je tu tada bio AFK (Akademski filmski klub), ali Izložbe ničega se sećam, i verujem da ću ovde uspeti da je donekle ponovim. Inače, štampan je i katalog; događaj se u celini zvao "10 plus 10"; a, jezikom semiologije rečeno, označeno prvog znaka "deset" je bilo deset umetnika sa raznim zanimljivim aranžmanima, dok sam označeno onog drugog 10 bio ja. U katalogu je štampano nekoliko uvodnih rečenica Izložbe ničega, koliko mi je palo na um kada je o katalogu bilo reči, sve ostalo je bilo improvizacija...

Prazna prostorija, ja, i šezdesetak posetilaca kojima sam odmah dao pravo i dužnost da me prekidaju jer će mi to biti od pomoći da što svestranije osvetlim prirodu Ničega u delima koja sam izložio... Nažalost, tih upadica je bilo veoma malo. Pokušaću to da rekonstruišem; neka ovo bude prvo mesto na kome - ne računajući desetak redaka u katalogu izložbe - postoji bar deo teksta Izložbe ničega:

JA: Pred vama je mnoštvo mojih ostvarenja iz raznih oblasti umetnosti. Budući da negujem univerzalnost, tu ima vajarskih dela, slika, muzičkih kompozicija, i tako dalje. Pre svega, vajarska dela koja se nalaze pred vama-
NEKO: Ja imam utisak da tu ničega nema.
JA: Ničega upravo ima. Rupa nije nova stvar u skulpturama, lično sam za Henrija Mura proizvodio rupe koje je on ugrađivao u svoje skulpture. Loša osobina njegovih dela - uzmimo samo kao primer njegov odlučni Oblik s rupom No 14a, ili legendarni Oblik s rupom No 21 (Op No 17) - je u tome što se ona mogu krasti. Neko može da provuče ruku kroz rupu u obliku s rupom i da odnese i oblik i rupu. Cilj mi je bio da kreiram umetničko delo kome ni lopovi ni vandali ne mogu ništa. Zato sam - a toga se niko pre mene nije setio - zato sam dimenzije rupe proširio do spoljnih ivica skulpture i time dobio rupe u prečišćenom stanju, rupe čije se ivice poklapaju sa spoljnim ivicama objekata u kojima se nalaze, i tako sam dosegao Imaterijalno. Dobio sam prečišćenu, apsolutnu rupu, Oblik s rupom koji se sastoji samo od rupe, čime je konačno postignuto ono što se traži od Umetnosti - postignuto je apsolutno jedinstvo sadržine i forme. Pred vama i oko vas nalazi se sedam prečišćenih oblika s rupom raznih veličina kojima je zajedničko to što nisu vidljive, ali svako može da pipne gde god hoće i uveriće se da je tu praznina, dakle suštinski deo rupe.

Pored jedinstva sadržine i forme ova moja dela omogućavaju posetiocima da se i sami u njima nalaze, što se nekolicini upravo događa… oni su takoreći deo umetničkog dela, što je još jedan od ciljeva savremene umetnosti.

Pred vama su i moje slike. Gospodin sa šeširom koji se oslonio se o zid ustvari se oslonio o jednu od mojih slika ničega… Ne, ne morate se bojati, boje nema. Boja nije korišćena, a ni platno, usled čega nije bio potreban ram… Vredi pomenuti da za ova moja likovna dela postoji jedan precedent u književnosti: slika opisana u Balzakovoj priči "Nepoznato remek-delo". U toj priči jedan izuzetan slikar radio je veoma dugo u bezbroj verzija, i tako je na kraju dobio potpuno belu sliku na kojoj je samo on nešto mogao da vidi. Taj slikar, koji se ubio kada je shvatio da je savršenstvo ukinulo njegovo delo, godinama je slikao ka Ničemu; ja sam do te tačke stigao mnogo brže slikajući upravo Ništa i koristeći za to odgovarajući materijal - nema platna, nema boje, nema okvira; idealna slika ničega ima se sastojati od ničega, što je ponovo jedinstvo sadržine i forme.

Šta čujete sada? Ništa? No, to je samo dokaz da imate odličan sluh! Vi ovoga časa upravo čujete Ništa. Naravno, ni to delo nije nastalo odjednom. U periodu učenja sakupljao sam tišine, prirodne i od ljudi stvorene: tišine pre muzike, tišine pre udara groma (dobijene tako što sam sa snimaka udara groma izbacivao udare groma)… Dalje, imao sam one napete tišine pre trenutka u kome zazvoni telefon, tišine pre zvonjenja na vratima, kao i mnoge zoološke, ljubavlju prema prirodi ispunjene, tišine pre rike lava ili nilskog konja… Jasno, sve su to bile bedne kompilacije, ali odnekud se moralo početi. Dugo sam lutao i nikada ne bih došao na pravu ideju da nije bilo velikih prethodnika, ali njih jeste bilo. Srećom po mene i Umetnost u celini besmrtni Šubert je, pre no što je umro, komponovao "Nedovršenu simfoniju". Setivši se toga došao sam na ideju da njegovo muzičko delo do apsolutnog maksimuma razvijem i usavršim… Šta ste rekli? Ne, ovo što slušate nije završetak Šubertovog dela "Nedovršena simfonija". Ovo je potpuno samostalno muzičko delo "Nezapočeta simfonija", čime su Šubertove namere dovedene do apsolutnog savršenstva…

… Eto, tako je to izgledalo. Bilo je toga još, ali za intervju je ovo dovoljno. Na kraju sam rekao da ćemo jednom ipak morati da odemo, ali da će Izložba ničega postojati i bez mene, što je prirodno; umetnost treba da traje i kada umetnik ode; ni Rembrant ne stoji stalno pred svojim platnima, a ona postoje i bez njega.

ETNA: Objavili ste nekoliko zbirki pesama za decu, za koje mnogi autori tvrde da je mnogo teže pisati, zato što su obavezujuće, utiču na formiranje ličnosti itd. Kako Vi na to gledate: kao na obavezu ili kao na izlet u neki lepši, bajkovitiji svet?

Stanojević: Obaveze, koje sam nametnuo sam sebi, svode se na moju ličnu poetiku za decu: ponuditi deci neke svetove koji nisu mračni, jer stvarnost im je za to dovoljna, i pisati tako da knjige rastu sa čitaocem, da i kasnije može da otkrije nešto što dok je bio veoma mlad nije mogao, dakle da mu u petnaestoj godini - mada na drugi način - iste knjige budu zanimljive koliko su mu bile zanimljive u sedmoj. Zbirke koje pominjete sve su o životinjama, pisane su po narudžbini, a namenjene su mlađoj deci... Umesto da pričam o tim zbirkama, evo šta je tamo rečeno o stidljivoj životinji Okapiju, i o crnom panteru:
"...Zato kad se jednom nađeš u Africi / pa ne vidiš ništa slično ovoj slici / ne češkaj se po tropskoj kapi / Znaj, to što ne vidiš - To je okapi." I: "Crni panter iz Indije / sav zlokoban i pun moći / kao žutooki komad / preostao od neke noći"...

Nekoliko mojih pesama za decu koje se mogu naći u antologijama, kao i knjiga "Zeci Peci pec", veoma su satirične u odnosu na onaj deo dečje poezije u kome "radnja" pesme zavisi isključivo od rime.

ETNA: Kada sam prijatelju, koji je pet puta pročitao knjigu "Gospodar prstenova", pomenula da pripremam pitanja za intervju sa Vama, evo šta mi je u mailu napisao: "Pitaj ga kako je neko ko je preveo veliku, ama veeeeliiiku knjigu, uspeo da ostane i u satiričnoj formi."?

Stanojević: ETNA postoji u sajberspejsu. Definišimo, u skladu sa tim, ljudski mozak kao biokompjuter sa samoprogramiranjem i višestrukom namenom, i onda će biti jasno šta sam uradio: jednostavno sam uključio podprogram za prevođenje, odvojen od programa za pisanje, te rad na prevodu nije ometao satiru.

ETNA: Pisali ste i aforizme, ali začudo niste objavili zbirku aforizama. Postoji li razlog ili se prosto namestio gospodin slučaj?

Stanojević: Gospodin slučaj. Praktično sve moje knjige su od mene naručene (većinom u varijanti "Piši šta hoćeš, samo nek je za nas") ali nikome nije palo na um da kaže nešto kao: "Slušaj, bi li ti možda skupio aforizama koliko za jednu knjigu"... Uz to, kad god mi je knjiga aforizama padala na um, pitao sam se da li ću kroz dvadesetak godina i ja sam znati na šta se oni odnose. Ali, moji aforizmi koje objavljujete uz ovaj intervju štampani su pre oko četvrt veka, a čini mi se da nisu, da tako kažem, prošli. Dakle, sada bi se moglo desiti, ako mi to neko predloži, da nagovorim sebe da pročešljam jednu veliku gomilu isečaka iz "Ježa", "Novosti osam", "Politike ekspres", "Zum reportera" i "Politika the international weekly", i da nešto napravim od svega toga. Mada nisam siguran jer sada radim na dve od tri knjige koje sam sebi obećao; jedna se bavi paralelnim istorijama sveta a druga sadrži potpuno ispravnu ali sasvim šašavu Dramaturgiju.

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno.

Stanojević: U suštini ne volim nikakve poruke ali, kad već želite, poruka bi bila - uzalud se trudimo. Za ljude kojima nije do preterivanja u vidu veoma velikih ušiju i uvećanog nosa najuspešnija karikatura je upravo ono što se karikira. Najsavršenija parodija novina su one same; svaki list, od prvog do poslednjeg reda, prefinjena je i apsolutna autosatira; ponekad s mukom ubedim sebe da to što čitam nije humoristički nego običan dnevni list.

Razgovor vodila:
Vesna Denčić

Karikatura - Tošo Borković

- 8 -