RAT, ZLOČINI I NALIČJE SRPSKOG KARAKTERA

Rat, patološka mržnja, svireposti, zločini, kao i sve one strahote koje donosi ludilo rata, predstavljali su jednu od najznačajnijih predmeta žestoke satirične kritike u posled- njoj deceniji dvadesetog veka. Naši najbolji i najubojitiji aforističari su o ovoj, često tabuisanoj i škakljivoj temi imali šta da kažu i to na način koji je koliko svež, originalan, toliko i beskompromisan.

Rat u ogledalu satiričnog aforizma

Aforizmi, baš kao i duhovite, lucidne parole na demonstra- cijama protiv diktatorskog režima, bili su najbolja odbrana od smišljenog i masovnog širenja ludila veličine, mitomanije, isključivosti i strasne mržnje. Ratna propaganda beskru- polozno je "trošila" inače plemenite emocije ljudi (sa- osećanje sa unesrećenima, osećanje nepravde, ljubav i zabrinutost za svoje bližnje) i bestidno se zaklanjala iza "uzvišenih nacionalnih interesa".

Verujem da su kratki a smislom nabijeni aforizmi, nemilosrdni kada treba razobličiti laž i glupost, mnogima sačuvali prisustvo duha i bistru glavu. Aforizam je bio pogodno sredstvo da se ukaže na apsurdnu i surovu suštinu rata, koja se skriva iza slatkorečive i patetične politikantsko-patriotske retorike.

Idem u rat.
Zbogom oče, zbogom majko, zbogom pameti!
(Ninus Nestorović)

Alhemijom cinične ratne propagande zlo postaje dobro, surovost postaje nežnost, smrt život, a ropstvo sloboda. Aforizmu uspeva ono što ne može da postigne nijedna tzv. ozbiljna, temeljna i dokumentovana analitička studija ratnohuškačkog diskursa. On je kadar, upravo zahvaljujući svojoj jezgrovitosti i efektnom duhovitom obrtu, da sa lakoćom raskrinka opskurnu veštinu beskrupuloznih političara i neodgovornih nacionalnih vođa da svoje sebične, prizemne i monstruozne ciljeve predstave kao altruističke, uzvišene i plemenite. Naglašenom ironijom, persiflažom i hiperbolom aforističar upeva da ovaj proces prikrivanja pravih namera i izvrtanja istine okrene u suprotnom smeru, te da na taj način razgoliti i učini smešnim političare, nadriintelektualce, profesionalne rodoljube i ostale tvorce militatnog diskursa.

Poslali smo decu u smrt.
Da nauče šta je život.
(Ninus Nestorović)

Morali smo ratom da rešimo
ko je miroljubiviji.
(Rastko Zakić)

Dok na frontu najviše gine običan, mlad, siromašan i neobrazovan svet, prinudno mobilisan ili zaveden parolama o "ugroženom srpstvu" i odbrani "pradedovskih ognjišta", dotle se mala ali dobro organizovana grupa kriminalaca i ratnih profitera na masovnom stradanju ne samo vojnika nego i nevinih civila enormno bogati najbrutalinijom pljačkom i krupnim malverzacijama. Da je tako bilo odvajkada svedoči i ona poznata narodna poslovica: "Nekom rat, nekom brat". Dakle, tu negde se skriva nakazan, ali pravi uzrok ratovanja, u tome je prozaični smisao "junačkih pogibija". Srpski aforističari su to dobro uočili i savršeno jasno, sarkastično i tačno iskazali.

Da nije bilo ratnih profitera,
ispalo bi da smo džabe ratovali.
(Ninus Nestorović)

Generali nisu izgubili sve teritorije.
Dobili su ogromne stanove.
(Aleksandar Čotrić)

Antiratni aforizam precizno poput skalpela zadire pravo u srž problema i ispod glazure "odbrane ugroženih nacionalnih interesa", "borbe za slobodu i dostojanstvo", otkriva nepatvorenu rugobnu suštinu: iracionalnost i niske strasti poput bolesne mržnje, žudnje za osvetom, kao i skrivene sadističke, destruktivne i autodestruktivne porive. Naglašenom ironijom on razotkriva pre svega bezumlje, glupost i apsurd rata i ratovanja.

To je bio oslobodilački rat.
Oslobađale su se najniže ljudske strasti.
(Aleksandar Baljak)

Oni su prvi počeli,
a posle je zadovoljstvo bilo obostrano.
(Milivoje Radovanović)

Opet se koljemo.
Ne možemo da živimo od uspomena.
(Rade Jovanović)

Genocid se ne može predvideti.
To je stvar nadahnuća.
(Tomislav Marković)

Satira je bila možda najprimerenije i ujedno najubitačnije oružje u borbi protiv ondašnjeg dominantnog suludog militantnog diskursa, protiv kičerskog, tobož uzvišenog patriotsko-ratničkog folklorizma prisutnog u najmasovnijim i najuticajnijim medijima, a pre svega na moćnoj Državnoj televiziji Srbije. U ovoj borbi protiv orvelovskog jezika miloševićevske, propagandističke i ratnohuškačke RTS, od srpskih satiričara posebno su se istakli delotvornom i ubojitom duhovitošću aforističari tzv. Beogradskog kruga. Oni su tananom ironijom, ali i žestokim sarkazmom pokazali koliko su opasne te zavodljive i otrovno ulagivačke, slatorečive TV fraze i otrcane sintagme kojima se "dragim gledaocima" svakodnevno ispira mozak i puni virusima zla i ludila.

Lepo prolećno vreme
izmamilo je dosta snajperista.
(Iva Mažuranić)

Zbog mnogobrojnih zahteva gledalaca,
rat je nastavljen.
(Slobodan Simić)

Ratni zločini i zločinci

Godinama je, kao zloslutna predigra, trajao period politički brižljivo programiranog i medijima podržanog nacionalističkog zanosa, pijanstva i masovnog ludila. On se logično nastavio i dostigao svoj vrhunac u zlo doba ratnog pomračenja uma, bestijalnog orgijanja i divljanja, kada se mnogim učesnicima u ovim svirepim orgijama činilo da su svemoćni, da je rat prava muška avantura i sjajna prilka da se namire stari računi, a da kazne za zločine nema, niti će je biti.

U ratu smo mi bili pijani, oni drogirani.
Bio je to čist rokenrol!
(Slobodan Simić)

A onda je došlo sumorno vreme trežnjenja i mamurluka, vreme da se ispostave računi za sva zločinjenja, kao i za zločin nečinjenja. Uz velike otpore i teškoće, krenuo je neumitan, ali spor i bolan proces osvešćenja i otrežnjenja. Postalo je neophodno da se kao narod suočimo sami sa sobom, bez kvaziistorijske šminke i mitske idealizacije.

Posebno delikatna i mučna tema koja se odmah posle svih suludih ratova nametnula jesu ratni zločini, krivica i kajanje. Dugo, isuviše dugo su ratni zločini (ubistva zarobljenih vojnika, masakr civila, silovanja i mučenja), učinjeni tobož u ime srpskog naroda grubo, bili nevešto i cinično negirani, apsolutno poricani i potiskivani iz svesti.

Nije bilo ratnih zarobljenika.
Ustvari, bilo ih je, pa ih nije bilo.
(Ninus Nestorović)

O toj tabuisanoj temi se godina nije smelo javno ni govoriti, a da se odmah ne dobije etiketa "izdajnika", "izroda" ili "stranog plaćenika". Kasnije su se, posle promene autoritarne vlasti, pod pritiskom surovnih činjenica i kritičke javnosti, u početku stidljivo, a kasnije sve otvorenije počeli priznavati sopstveni zločini, ali su se gotovo odmah relativizovali i pravdali frazama "bio je rat", "svi su činili zločine", "oni su prvi počeli", "i mi smo žrtve" itd.

Kad nekoga ubijemo,
neupućeni odmah pomisle da je u pitanju zločin.
(Aleksandar Baljak)

Uprkos svim ovim pokušajima racionalizacije, konačno je došlo vreme da plate ceh svi oni koji su planirali i podsticali oružane obračune, svi koji su slepo izvršavali sulude naredbe, kao i oni koji su širili međuetničku netrpeljivost i mržnju.
 
Naši aforističari, što im može služiti na čast, uvek su bili među prvima koji su smelo, otvoreno, bespoštedno i sarkastično progovorili o sramnim zločinima učinjenim u ime srpskog nacionalizma. Iskopavanje leševa iz masovnih grobnica, kopanje po nedavnoj, bolnoj prošlosti, kao i kopanje po sopstvenoj savesti, nije ni malo prijatan ni lak posao, te ga je, razumljivo, teško podneti bez makar gorkog sarkazma i samoironije. O ovoj bolnoj temi Aleksandar Baljak, Rade Jovanović, Mažuranić i drugi imaju pregršt sjajnih, antologijskih aforizama:

Osim genocida,
na našim prostorima nije bilo većih incidenata.
(Aleksandar Baljak)

Ako su naši heroji počinili i neke zločine,
učinili su to u žaru borbe.
(Iva Mažuranić)

Ratni zločinci u Srbiji nemaju pravo glasa.
Jedva smo im dozvolili i da se kandiduju.
(Rade Jovanović)

Patriotizam i naš mentalitet

Kraj osamdesetih i dobar deo devedesetih godina dvadesetog veka bio je period nacionalnog romantizma, nacionalističke zaslepljenosti i narcističke zaokupljenosti svojom ulepšanom slikom. Srbi su masovno samozaljubljeno obožavali i slavili sami sebe kao hrabar, junački, pošten, pravedan, častan, istinoljubiv, slobodoljubiv i neporočan narod, koji se uvek borio isključivo za svete i uzvišene ideale. Teško da je tada, osim satiričara, neko smeo da kaže ma koju lošu reč o našem junačkom mentalitetu i patriotizmu, ili, što je još gore da mu se podsmehne.

Patriotizam, istinsko rodoljublje natopljeno je prevashodno pozitivnim emocijama ljubavi, nežnosti, brige i odgovornosti za otadžbinu i njenu dobrobit. Časni i pošteni ljudi nemaju potrebe da se udaraju u grudi i da se razmeću svojom ljubavlju prema otadžbini i da se hvale svojom spremnošću da joj pomognu. Njihov patriotizam je, kao i svaka istinska ljubav, tih, intiman, nenametljiv. Ali za razliku od njih osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, shvatajući patriotizam kao unosan biznis, javili su se Srbi po zanimanju. Zahvaljujući njima kod nas u Srbiji pojam patriotizma i patriote se do te mere izmenio, izlizao i izopačio da je poštenog čoveka bilo sramota da kaže za sebe da je patriota. Reč "rodoljub" postala je oznaka za mentalno skučenog, intelektualno ograničenog i uskogrudog čoveka koji mrzi sve one koji nisu pripadnici njegovog plemena. Ili kako dobro kaže Rastko Zakić: Rodoljub je čovekoljubac u granicama. Patriotizam je postao amblem, zaštitni znak i lozinka političke podobnosti i ujedno sigurno pribežište mnoštva nitkova, hulja i probisveta. Da nisam patriota, od mene ne bi bilo ništa (Ilija Marković). Od izvornog, antičkog značenja sugrađanina i patriae amans (rodoljuba), čoveka koji voli svoj zavičaj, reč patriota je dobila krajnje sumnjivo, karikaturalno značenje.

Toliko sam veliki patriota
da me je sramota što sam živ.
(Milivoje Radovanović)

Poginuo je za otadžbinu nekoliko puta.
Od toga danas živi.
(Rade Dangubić)

Kakav si mi ti patriota
kad te nema na listi ratnih zločinaca?!
(Aleksandar Baljak)

Patriotizam je za neke unosno zanimanje, profesija, a za mnoge druge to je zloćudna strast, nešto poput droge ili kocke.

U momentu vršenja ratnog zločina nije bio uračunjiv.
Imao je napad patriotizma!
(Zoran T. Popović)

Ništa ne radim.
Odao sam se patriotizmu.
(Milivoje Radovanović)

Srpski aforističari izvrgli su efektnoj poruzi arhitekte rata i demistifikovali njihovu ratnu propagandu, nacionalističko ludilo i bezumnost rata. Ali, valja naglasiti, naši aforističari nisu se zadovoljili samo kritikom i osudom rata i razobličavanjem marketinškog dizajniranja rata. Oštro oko satiričara prodiralo je ispod vidljive površine svima vidljivog nerazumnog nasilničkog i okrutnog ponašanja, tragajući za njegovim pravim, dubljim ali skrivenim uzrocima. Osim nesumnjivih socijalnih činilaca (krah socijalizma i komunističke ideologije, nerazvijena privreda, nezaposlenost itd.), masovna provala iracionalne mržnje ima i svoje duboke psihološke korene u mentalitetu homo balcanicusa.

Mitomanija, narcizam malih razlika i autodestuktivnost

Među aforističarima ima dosta zbilja sjajnih literarnih karakterologa koji su psihološki pronicljivo i precizno uočili niz negativnih osobina našeg mentaliteta koje mi nerado vidimo kod sebe, ali ih zato rado pripisujemo drugima, svojim vekovnim neprijateljima. Posebno je izrazita crta mitomanije, a to je sklonost da se izgradi i održava ulepšana, idealizovana slika o sopstvenom narodu kao ratničkom i izabranom, kojem svi zavide. Ovakva ulepšana slika o sebi često je u grubom i oštrom neskladu sa realnošću. Ali, s obzirom gde živimo, što je najgore, tako i ne mora da bude, mnogi mitomani u ovoj zemlji dospevaju na visoke položaje.

Ludaci kod nas ništa ne umišljaju.
Oni su stvarno predsednici, ministri, generali...
(Aleksandar Čotrić)

Jedna od upadljivih crta našeg mentaliteta o kojoj su pisali naši etnopsiholozi, a posebno Dvorniković, jeste ono što Frojd naziva narcizmom malih razlika, a to je fenomen preuveličavanja sitnih razlika između bliskih naroda, kako bi se produbila i pojačala postojeća mržnja i netrpeljivost. Dvorniković dobro zapaža da je uvek nekako "naročito zaoštrena mržnja prema srodnom, sličnom i familijarnom. Žaoka borbe zadobija pojačanu oštrinu kada se radi o razlikovanju bliskog i srodnog, ali po ideji tim oštrije odeljenog. (...) Prema najbližim nijansama granice i suprotnosti još se jače iscrtavaju i produbljuju. Mržnja između sekti jedne te iste religije žešća je nego između posve raznovrsnih religija. Građanski ratovi između partija iste nacije i države strašniji su i svirepiji nego li ratovi između raznih država i naroda". Što su stvarne razlike između pojedinih naroda manje to su one fiktivne razlike veće. Na "narcizmu malih razlika" može se vrlo uspešno ostvariti strategija političke manipulacije koju dobro izražava ono poznato političko geslo Divide et impera!, a koje je nanelo toliko zla u istoriji upravo našim balkanskim narodima.

Klaćemo se međusobno.
Nemamo nikog bližeg.
(Rade Jovanović)

Mene i mog komšiju samo smrt može da rastavi.
Zato sam ga i ubio.
(Aleksandar Čotrić)

Autodestruktivnost

O naličju našeg nacionalnog karaktera, ružnoj strani koju odbijamo da vidimo i priznamo, nepotkupljivo i smelo su pisali naši najbolji aforističari. Ukazujući na mračni aspekt našeg mentalitet, aforističar je postao neka vrsta kolektivnog psihoteraputa koji, zarad otrežnjenja i ozdravljenja, neumoljivo razobličava sve one pogubne crte svog naroda. U naše najbolje aforističare-terapeute nesumnjivo spadaju Rade Jovanović, Ilija Marković, Iva Mažuranić, Slobodan Simić i Aleksandar Čotrić, koji nepogrešivo i precizno zapažaju i, ujedno, nemilosrdno žigošu mnoge od naših najvećih mana kao što su inat, zavist, sujeta, i posebno, samodestruktivnost, predani rad u korist svoje štete. Kako su to mnogi primetili, nama Srbima drugi neprijatelj ne treba, dovoljni smo sami sebi.

Hoćeš li od dva zla manje?
Dajte Srbima da prvi biraju.
(Rade Jovanović)

Nije bilo lutanja.
Mi smo od početka krenuli pogrešnim putem.
(Aleksandar Čotrić)

Čim se oslobode jarma,
Srbi legnu na rudu.
(Ilija Marković)

Svaki narod ima pravo na samoopredeljenje
do samouništenja.
(Slobodan Simić)

Ovo samodestruktivno ponašanje, naročito u vremenu krize, oružanih obračuna i krvavih ratova, zadobija čudovišne razmere i prerasta u apsolutno iracionalno, samoubilačko i nekrofilsko ponašanje.

Mi Srbi imamo, ako bog da, nameru da ginemo još godinama.
Samo da nas zdravlje posluži!
(Rade Jovanović)

Svi su napustili Srbe.
Jedino nam je smrt osvedočeni prijatelj.
(Ilija Marković)

Glas druge Srbije

Aforističari zastupljeni u ovoj knjizi, ali i još neki drugi kojih ovde nema, ubrajaju se u najbolje predstavnike one misleće, istinski slobodarske, kritički nastrojene, odvažne i, na žalost, manjinske Srbije u poslednjoj deceniji drugog milenijuma. Po prirodi svog posla, srpski aforističari kao vrsni satiričari ne samo da nisu dopustili da, kao neke druge njihove kolege po peru, podlegnu epidemiji nacionalizma, slepe mržnje i tobožnjeg patriotizma, već su imali dovoljno pronicljivosti, dara i kuraži da razotkriju pravo, rugobno, ludačko i zastrašujuće lice "nacionalne politike" koja nas je sve zajedno vodila u sunovrat.

Nismo ginuli uzalud.
Naši susedi su se radovali.
(Aleksandar Baljak)

Ceo svet zna za Jugoslaviju.
Rat je bio dobar marketinški potez.
(Slobodan Simić)

Jer suština posla i pozvanja satiričara je da obeleži, raskrinka, ismeje i detronizuje lažne vrednosti, kao i da demistifikuje tobož uzvišeni smisao razbojništva, ubijanja nedužnih i masovnog postradanja. Po svojoj suštini satira je subverzivna jer nemilosrdno i neumorno razara iluzije, demaskira glupost, nadmenost, laž, zlo i licemerje. Kroz ironiju i samoironiju naših najboljih satiričnih aforizama probijaju gorčina, sarkazam i pesimizam.

Lepa reč i gvozdena vrata otvara.
Uzmimo, na primer, reč tromblon!
(Rade Jovanović)

Dobri aforističari ne misle da aforizam treba da služi uveseljavanju i jevtinoj zabavi ljudi. Ako neko pomisli da aforizmi često i nisu baš smešni, u pravu je. Parafrazirajući Iliju Markovića, mogu da konstatujem: Najbolji aforizmi nisu smešni. Oni su, naprotiv, gorko ironični i otrovno sarkastični.

Još uvek su nam sveže uspomene na životarenje u jednom košmarnom dobu krajnje bede, patološke mržnje, suludih ratova i kičerske pink-kulture. Neki se još nisu probudili iz mitomanskih snova i bunila. Zato nam dobri satirični aformizmi dođu kao melem na ranu, katarza za dušu i prosvetljenje za duh. Umesto "dekontaminacije" i "denacifikacije", svima koji "ništa nisu znali" i "ništa nisu radili" svih onih mračnih godina, kao primerenu "kazneno-popravnu meru" i ujedno kao pravi lek za apatiju i razbijanje mamurluka srdačno bih preporučio dnevnu "dozu" od tri do četiri ciničnih i crnohumornih aforizama, poput ovih:

Odluka je doneta demokratski i jednoglasno.
Pali!
(Slobodan Simić)

Sve smo ih streljali.
To će im biti velika škola za ubuduće.
(Aleksandar Čotrić)

I ja bih osudio gnusni pokolj civila,
ali ne želim da se svrstam ni na čiju stranu.
(Vladan Sokić)

Valjan aforizam nije jevtina zabava nego je hrabar umetnički i moralni čin, usmeren na uklanjanje onoga što je nedostojno, rđavo, bezumno i sramno u društvu ali i u samom pojedincu. Dobar satirični aforizam kod nas se pokazao i kao efikasno sredstvo odbrane od ludosti, primitivizma i bahatosti, što je sažeto i tačno izrazio naš aforističar: Aforizam je srpska borilačka veština (Miša Vojisavljević). Gorka ironija i oštra satira bode i boli, ali i leči. Ovu istinu najbolje potvrđuju oni naši najbolji, antologijski aforizmi:

Sve se moglo rešiti mirnim putem,
uz podršku artiljerije.
(Slobodan Simić)

Seli smo da razgovaramo o miru,
a onda je i nama i njima stiglo pojačanje...
(Ninus Nestorović)

Ova knjiga antiratnih aforizama, koju je znalački priredio Slobodan Simić, ostaće kao spomenik lucidnosti, umetničke verbalne virtuoznosti i hrabrosti srpskih satiričara, ali ujedno i kao moćna reč protesta protiv bezumlja i opomena svima koji bi hteli da nasiljem rešavaju nesporazume i sukobe.

Žarko Trebješanin

_______________
Izvornik: Predgovor Žarka Trebješanina za knjigu
Srpsko tajno oružje - antiratni aforizmi i karikature,
Slobodan Simić i Nikola Otaš; "Aurora", Vranje - 2005.