KNJIŽEVNIK  DEJAN MILOJEVIĆ

ODNOS PREMA ISTINI

Mi smo pre svega građani ove zemlje i sigurno nam je mnogo više stalo da živimo normalno kao građani, neopterećeni i materijalnim, a naročito političkim situacijama koje jednostavno čoveka izvode iz takta

Dejan Milojević, rođen 16. decembra 1959. g. u Beogradu. Piše aforizme, književne prikaze i kritike.
Objavio je knjige aforizama: Grešiti je patriotski (1996) i Varanje u pasijansu (2004), za koju je dobio nagradu "Radoje Domanović".
Objavljivao u novinama, časopisima, na radiju i televiziji. Zastupljen u brojnim antologijama, zbornicima, panoramama i dr. Aforizmi su mu prevođeni ne nekoliko jezika.
Živi i radi u Beogradu.

* * *

ETNA: Satirom se bavite dugi niz godina i kroz aforizme ste pokušali da otpratite sve mene, smene i promene. Kako vidite ove poslednje, oktobarske promene, da li su povećale ili je inspiracija ostala u podjednakom ritmu, kod Vas i u satiri uopšte?

Milojević: Koliko sam ja primetio kod kolega te promene uopšte nisu uticale na smanjenje inspiracije, mada su mnogi a naročito neki glasnogovornici iz vladajućih struktura i paravladajućih, znači i oni koji formalno nisu na vlasti a zapravo duvali su u njihova jedra, protiv čega nemam ništa, ali pod uslovom da se neka elementarna logika poštuje. Oni su proglašavali smrt satire, u smislu da sad više nema potrebe za satirom, jer dobili smo najbolje, da parafraziram profesora Panglosa iz Volterovog Kandida "najbolji od svih mogućih svetova"... Otprilike smo mi takvo društvo po njihovom shvatanju dobili. Međutim, to mene nije dalo zbuniti iz jednostavnog razloga što su previše isticali to dešavanje naroda, same te demonstracije i rušenje Miloševića putem, hajde da kažemo, nekog puča državnog, a zaboravljaju koji je razlog uopšte doveo do tih demonstracija: to su bili izbori 24. septembra kada je narod svojim glasovima izglasao Koštunicu za predsednika Savezne Rebuplike Jugoslavije. Taj bezobrazluk da se zaboravlja da je narod skinuo Miloševića, mene je u početku zbunio: da li je moguće da ti ljudi imaju toliko kratko pamćenje da ne pamte šta se desilo manje od dve nedelje pre toga. Onda sam shvatio da to namerno rade. Narod je toliko nezreo da je trpeo Miloševića, e onda su oni morali da budu spasitelji, kao neka anđeoska lica koja su se spustila dole, a ti anđeli su zvali u pomoć razne kriminogene elemente ne bi li srušili Miloševića. Znači, oni su zaslužni za to a narod jednostavno ne igra tu nikakvu ulogu.

Prvi znak da nešto nije u redu kod nove vlasti bili su nazivi ministarstava. Da li je to bilo tako i ranije, to mene ne interesuje. Pazite ovo: ministarstvo pravde. Zar to može da prihvati čovek koji je na primer pročitao Orvela – ministarstvo istine. Istina kao i pravda su ideali. Kao što ministarstvo istine ne može da postoji osim u ultrasatiričnoj negativnoj utopiji, tako isto i ministarstvo pravde, koje kod nas postoji! Jedini ministar pravde koga priznajem jeste Sveti Petar i niko drugi. Tako isto i ministarstvo zdravlja. To bi trebalo da se zove ministarstvo pravosuđa i ministarstvo zdravstva. Jedno je zdravlje a drugo je zdravstvo, jedno je pravda a drugo pravosuđe. I naravno da sam napisao aforizam: "Operacija uspela, zdravstvo je mrtvo."

I to nije sve! Posle oktobarskih promena odjednom se pojavilo nebrojeno frakcija udruženja "dobrovoljnih davalaca intervjua", kao što bi rekao Oskar Vajld "koji šire provincijalizam po provinciji i uči mediokritete kako da se bekelje". Toliko su se ljudi raspričali da se dešavalo da jednog istog čoveka gledaš na tri kanala u isto vreme, zahvaljujući snimcima, naravno. A to se i dan-danas događa. Pojavio se jedan veoma markantan tip i bukvalno ne bira emisiju u koju se javlja i razume se u sve i verovatno u niušta drugo. Prosto je neverovatno kako ljudi ne shvataju da konstatovanje stanja nije samo po sebi cilj, ono je početak.

Nije dovoljno konstatovati stvar, treba imati odnos prema istini. Državnik ima odnos prema istini: ako mu se ne sviđa stanje koje je zatekao on deluje da promeni to stanje na bolje. Tako isto i pisac – ono što se dešava, to je samo jedna baza od koje on ide dalje, pa raznim tehnikama i stilskim figurama proizvodi književno delo – pesmu, priču, roman itd. Ispada da treba da budemo zahvalni ovom haosu što se dešavao. Mi smo pre svega građani ove zemlje i sigurno nam je mnogo više stalo da živimo normalno kao građani, neopterećeni i materijalnim, a naročito političkim situacijama koje jednostavno čoveka izvode iz takta. Toliku količinu gluposti čovek koji ume da misli ne može da proguta tek tako.

Za jednog satiričara i uopšte umetnika ili da se ograničimo na termin pisca, to je razlog da se s jedne strane čudi, a sa druge strane da ne pristaje na to. I kako je krenulo kilavo sa logikom tako se i nastavilo.

Kao što je Aristotel rekao čovek je zoon politikon – politička životinja, što znači da je interesovanje čoveka za politička dešavanja odraz njegove odgovornosti za zajednicu. Ako ne može da menja stanje, može da se interesuje, da se zapita šta se to oko njega dešava. Ako se već zapitao to je prvi korak da dođe do nekih odgovora. Bez zapitanosti teško je doći do odgovora. Baš kao što je rekao Elijas Kaneti, "da nije činjenice da na ovoj planeti žive ljudi teško da bih se interesovao za politiku". Moji aforizmi i jesu odgovor na ono što se oko mene, jer ne živim na pustom ostrvu, nego sa ostalim ljudima, ovde i sada, a oni koji smatraju da moje kolege i ja komentarišemo odnosno izvrgavamo ruglu dnevnu politiku, kao nešto efemerno, prolazno, pa i život je prolazan, ali to ne znači da nije lep, nego baš naprotiv. Uostalom i Duško Radović je rekao "satira se ne bavi politikom, već sudbinom". A ko ne vidi relaciju između politike i sudbine njemu je džaba objašnjavati stvari.

ETNA: Između objavljivanja prve i druge knjige aforizama prošlo je osam godina. Da li je to dug period i koliko je optimalno potrebno vremena da se napiše jedna dobra knjiga aforizama?

Milojević: Zbirke aforizama se pišu na parče: pišu se aforizmi i ako aforističar ima gde onda on to objavljuje ili u štampi ili na radiju ili na internetu kao što je na primer upravo ovaj list Etna... Neko ima sporiji ritam ili jednostavno ne želi da gomila knjige, odnosno naslove, a opet ima autora koji se zalete, dožive eksploziju kao što je Rade Jovanović svojevremeno i pokojni Vladan Sokić, koji su za vrlo kratko vreme napisali nekoliko izvanrednih knjiga. Dakle, to je ipak individualno.

To što sam ja imao toliku pauzu to je zahvaljujući tome što nisam želeo da moja knjiga bude "sponzoruša". Nemam ništa protiv sponzorisanja knjiga, ali mislim da je to jedan od problema ne ovog društva nego uopšte našeg izdavaštva koje preko ucene autora pokušavaju da reše neke svoje finansijske probleme. Mislim da to nije fer, a naročito je to uvredljivo za nekog satiričara koji se po prirodi stvari buni protiv nelogičnosti i protiv nepravdi u nekom društvu. Znači, nemam ništa protiv da neko finansira moju knjigu ako treba da se pripomogne npr. u detaljima, da se da papir i šta već treba, ipak je knjiga kolektivno delo u fizičkom smislu, ali da se zacepaju neke nenormalne cene to jednostavno ne ide. Da bi to ipak imalo privid nekog legitimiteta a i da bi autor imao neku motivaciju da i dalje tako radi, onda se tu stvaraju razne grupice koje imaju neke zajedničke dilove sa izdavačima i onda, naravno, treba malo i pogurati tu knjigu koja je finansirana iz džepa autora ili pak nekih njegovih poslovnih saradnika ili već na koji način dolazi do tog novca, pa može eventualno da padne i neka nagradica... To nije problem samo kod satiričara, to je problem kod svih. Dakle, bolje da stavi katanac u bravu i prestane da se bavi izdavaštvom, jer sve to pomalo liči na prostituisanje. Na kraju krajeva u prvoj knjizi imam aforizam: "Mogao bih i ja da živim od svog rada, ali to bi bilo prostituisanje". Taj aforizam iako osvetljava način delovanja u mnogim oblastima, pa između ostalog i u književnosti, a pretpostavljam i u drugim vrstama umetnosti, uopšte nije omiljen, prošao je potpuno nezapaženo a mislim da on na pravi način objašnjava svu tu pojavu oko izdavanja knjiga.

ETNA: Poslenjih godina bilo je dosta bura oko nagrada, iz raznih oblasti, ali i oko nagrade "Radoje Domanović" koju ste Vi dobili. Da li smatrate da joj je bio poljuljan ugled i kakvo je stanje sada?

Milojević: Ja mislim pre svega da dobijanje bilo kakve književne nagrade i uopšte umetničke nagrade bilo koje vrste, za glumu, slikarstvo i dr. svaki laureat ako je pravi i zasluženi dobitnik on oseća u sebi da je prvi među jednakima. I kao u svakom delovanju, to se naročito vidi na primeru sporta, potrebne su zvezde. To znači da, kao što je Endi Vorhol rekao, da će u budućnosti svako da bude slavan barem petnaest minuta, eto dobijanjem nagrada, nekom piscu, odnosno nekoj knjizi, pre svega knjiga je dobila a ne pisac s tim što je on njen autor pa to ide u paketu, na neki način ta knjiga izlazi na svetlo dana i reprezentuje ono što je urađeno. Ja ne vidim razloga da se neko ljuti na mene što sam dobio tu nagradu, nisam ja nju uzeo nego mi je dao žiri. Kao što se ne bih apsolutno ljutio da je recimo dobio Božo Marić ove godine ili Dragan Šušić. To su knjige koje su bile u konkurenciji, možda još neka, nisam bio u žiriju pa da znam baš sve, ali ja jednostavno ne smatram se ništa boljim aforističarem pošto sam dobio tu nagradu i da je nisam dobio isto bi bilo. Na kraju krajeva, na promociji svoje knjige citirao sam Sola Beloua i njegov komentar kad su mu javili da je dobio Nobelovu nagradu: kaže, "drago mi je što sam je dobio, mogao sam da živim i bez nje".

Eventualne nepravde što se tiče nagrada su moguće, ali mislim da je ove godine žiri bio prvi put kompetentan i dodelio jednu nagradu za satiričnu knjigu, a ne razne oblasti satire: poezija, priča, esej i dr. dakle za knjigu. Sa druge strane nepravde su deo života i pisca nagone da reaguje, one bi čak trebalo da draže, da pozitivno utiču na književnu kondiciju i da nema književnih nepravdi valjalao bi ih izmisliti. Pravi pisac je uvek na dobitku i kad je dobio nagradu i kad je izgubio.

ETNA: Naslovi Vaših knjiga su veoma efektni. Bila sam prisutna na Sajmu kada je jedan momak kupio Vašu knjigu samo zbog naslova (stekao se utisak da nije ni znao o kakvoj je knjizi reč). Sa druge strane Milo Dor je svoju antologiju naslovio po Vašem aforizmu, što je takođe bilo efektno. Postoji li recept za dobar naslov?

Milojević: Bio sam ja sa kolegom i prijateljem Mocom Mihajlovićem kad se to isto desilo sa jednom ženom, čak nije ni uzela knjigu u ruke, nego je jednostavno šetala, nije ni prišla štandu i rekla je: jao, Varanje u pasijansu, ha, ha, ha i pokaza nekoj prijateljici. Zaista efektan naslov. Šta da kažem, birao sam naslov, pa mi se učinilo da oslikava razlog zašto sam ja uopšte počeo da se bavim pisanjem, naročito aforizmima.

Da, Milo Dor je, nažalost nedavno je umro, dakle on je naslovio antologiju srpskih aforizama o ratu, po mom aforizmu "Grešiti je ljudski. I patriotski." Pošto mi je knjiga već bila na putu, onda sam razmišljao o naslovima. Evo, anegdote radi da kažem kakav je bio radni naslov knjige, koji je dugo figurirao kao predlog: "Lajka se vraća kući". Onda mi je moj drugar Sima sugerisao da to nije dovoljno jasno, da nije na prvu loptu i da moram da objašnjavam naslov, a ja sam jednostavno hteo da kažem da su Lajku poslali u nebo, a da je ništa nisu pitali. Kao što su nas proglasili za nebeski narod bez konsultacije sa nama. Lajka se kao što znamo vratila mrtva, kao što se mnogi nisu vratili sa neba i dalje su gore, a neki su bogami tresnuli o ledinu. Tako da očigledno imam sreće sa naslovima – imam sreće što imam talenta.

ETNA: Nekoliko godina pišete i na radiju objavljujete književne kritike. Kakva je razlika između novinske i radio kritike?

Milojević: Šest godina sam ih ob- javljivao na radiju, ali sam prestao poslednjih meseci iz jednostavnog razloga da ne bi došlo do nekog zasićenja.

Radijska kritika je dosta drugačija od novinske i mora da bude druga- čija. Troje nas je krenulo da radi tu rubriku "Radio satiranje". Odmah posle prve tri emisije svako je imao jednu, ja sam imao jednu, neću da kažem koji su ostali autori, iako su oni pismeni, jednostavno su shvatili da ne umeju da pišu za radio, iako su, kako rekoh pismeni i talento- vani. Ja umem da pišem za radio zato što sam dugo radio na radiju i bio saradnik, imao sam svoje rub- rike, svoje emisije, a delimično i za- to što se bavim kratkom književ- nom formom. Ali to nije presudno, jer kad pišeš kritiku ne možeš da se izražavaš kratko. Ja mogu da na- pišem književnu kritiku na pet kucanih strana, što naravno neću da radim. Da pišem za novine imao bih određen prostor i morao bih da se uklopim, tako isto i na radiju. Osim toga na radiju mora da se bude jasan i što je najvažnije zanimljiv. Ekskatedra komentari pisca ne zanimaju, a u novinama je to lakše. Ako nekog ne interesuje neka suvoparna književna kritika, ništa strano, pored toga su ukrštene reči ili horoskop, a na radiju je to drugačije: slušalac može da promeni radio stanicu, što ni meni ni mom uredniku nije u interesu i normalno je da on traži čoveka koji ume da odgovori zadatku. Što znači sa jedne strane to treba da bude književna kritika ali i da zadovolji standarde koje radio zahteva.

Video sam da je Đorđe Otašević u drugi tom Enciklopedije aforizama stavio mojih pet prikaza/kritika, kao što ih ima i na internetu, i mogu reći da mi se čak više sviđa kad je to na papiru, tako da ću sigurno objaviti zbirku tih književnih prikaza. Počeo da pišem te prikaze – dugo se to u meni taložilo, razmišljao sam da za ono što hoću da kažem i o književnosti i uopšte o svetu, aforizam je pomalo skučen, jer neke stvari sam morao da kažem vrlo jasno i na neki način didaktički. A pošto ne pišem takve aforizme, nikako mi se to nije uklapalo. Pokušao sam sa poezijom koja donekle trpi didaktiku, ali neke svoje stavove, svoje male mudrolije nisam mogao samo preko aforizama i da ne bih sve gurao u aforizam onda sam počeo da se bavim književnim prikazima – tako da su meni druge knjige inicijalna kapisla za neke moje misli. Na kraju krajeva, to je savetovao i Oskar Vajld kad je rekao da je književna kritika jedini civilizovani oblik autobiografije, pričajući o drugim knjigama mi zapravo govorimo o sebi.

ETNA: Iako niste na internetu, pa čak ni kompjuter ne posedujete, vaši prilozi ipak stižu i objavljuju se. Da li smatrate da je za svakog autora bitno da bude prisutan i na internetu?

Milojević: Da, mislim da je bitno biti na internetu. Ja se, naravno, ne opterećujem time jer sam čovek koji radi po potrebi. Kad mi neko nešto zatraži, kao npr. Đorđe Otašević da napišem prikaze za nekoliko knjiga koje je on, tj. "Alma" objavila, ja sam to uradio. Da mi on nije tražio, nikad ne bih uradio. Isto tako, znajući da sam pomalo inertan, ja jednostavno mogu uopšte da ne pišem, nemam neku potrebu, da me nešto grize, tera. Jeste da povremeno i pišem, u principu pišem ali jednostavno tako što uzmem olovku i papir i pišem, ne opterećujem se time što sam objavio dve knjige pa sad moram da pišem. Mogu da pišem, mogu da ne pišem. E onda znajući kakav sam, sam sebi nametnem neku obavezu bez koje bih mogao, ali kad sam je već prihvatio, kao kolegijalan čovek odgovorim tim obavezama nekim mojim drugarima, kao na primer i to kad sam nakon treće emisije morao sam da pišem te književne prikaze jer sam prihvatio i jednostavno sam pisao. A da nisam imao tu obavezu da pišem, ja bih onda pisao jednom mesečno prikaz za neku knjigu i onda bih četiri puta manje prikaza napisao.

Pročitao sam u nekom pogovoru za knjigu Hermana Hesea da je on napisao 1500 književnih prikaza, odnosno prikaza za 1500 knjiga, i onda pomislim ako je on mogao 1500 valjda ja mogu 150. Izgurao sam tu cifru i sa svoje strane sam zadovoljio neke svoje ambicije. Naravno, nisu tu bile samo knjige, bili su i časopisi, koji su vrlo važni – nekoliko satiričnih, bilo je tu i nekih političkih komentara, da ne bude ono "kuća gori a baba se češlja". Mada nemam ništa protiv, ja sam pristalica larpurlatizma – umetnost radi umetnosti. Iako je satira angažovana književnost, mada ne volim taj termin, koji potiče od Sartrovog termina "angažovani intelektualac", ili tendenciozna, ne volim ni taj izraz, ali jednostavno dotiče se društva, što je vrlo bitno za ono što ja radim. Ako sam govorio o satiričnim knjigama, a kasnije sam prešao i na nesatirične, onda normalno da ja pričam i o društvu. Prvo ono što autor određene knjige govori, zatim ono kako ja vidim to što je on uradio u odnosu ona ono što se dešava oko nas. Jednostavno govorim o svojim impresijama o određenoj knjizi. Mislim da je to bilo korisno, pre svega zato što je bilo emitovano na izuzetno slušanim radio stanicama, kao što je to bio Radio Index neposredno pre pomenutih oktobarskih promena, dakle, preko milion ljudi je slušalo to... i s jedne strane ne tražim da mi neko bude zahvalan, ali ipak masa ljudi zaboravlja da sam govorio o njihovim knjigama, kao što sam napadao mnoge knjige autora koji su poznati a imaju jako loše knjige.

ETNA: Postoji li zdrava kritika?

Milojević: Meni je neprijatno da u ovom intervjuu govorim o tome, ali da se nadovežem na prethodno, a kada budem objavio knjigu moći će da se vidi šta mislim o tome. Ipak, moram da napomenem da nisam napadao nikog lično. Jednostavno ako neko ima lošu knjigu, a nađe recenzete koji su poznata imena i koji hvale tu knjigu, onda to treba napasti, s tim što ne napadam autora. Mogu da razumem ako autor nema dovoljno talenta, ali recenzenti su krivi za te hvalospeve. Oni odgovaraju za kvalitet knjige. Ako je loša knjiga ugledala svetlost dana to znači da su recenzenti korumpirani na bilo koji način. Ne mora da znači da su dobili novac: najverovatnije to ide po sistemu, kako je Brana Crnčević rekao "prijateljstvo, zanat najstariji".

To je kao kad neko priređuje zajedničku izložbu slika. Ima neko ko bira te slike, onda on preuzima ulogu recenzenta. U Bibliji piše "Ne sudi", ali prosuđivanje ipak mora da postoji. Problem je što mnogi kritičari na bilo koji način naplaćuju taj svoj rad. Znam da ima autora koji naplaćuju i 500 evra po recenziji. Sad ispada da smo mi budale što radimo besplatno, ali razlika je u tome što smo mi izabrali da budemo budale, a druga je stvar kad tebe neko pravi budalom. A ja kad hoću da budem baš blesav, kao što kaže pesma Bijelog dugmeta, onda se i ne ljutim kad mi neko to kaže, jer sam to i želeo. I neka naplaćuju, nema problema, ali onda se ponovo vraćam na onaj aforizam "mogao bih i ja da živim od svog rada, ali bi to bilo prostituisanje". Nije slučajno što je Brana Crnčević rekao "prijateljstvo, zanat najstariji", mada mi mislimo da je nešto drugo najstariji zanat, ali otprilike nije to daleko jedno od drugog. S tim da se ne pomisli da ja imam nešto protiv prijateljstva, naprotiv!

ETNA: Postoje li univerzalne vrednosti ili je to promenljiva kategorija u zavisnosti od toga ko je u poziciji da u skladu sa nekim interesima određuje šta jeste a šta nije dobro/vredno?

Milojević: Problem kod vrednovanja aforizama i uopšte književnosti jeste u proglašavanju sopstvenog ukusa u kriterijum. Naravno da svako ima neke svoje afinitete pa i kritičari. Ali nemojmo zaboraviti da kao što pesnici mnogo lepše i slojevitije objasne nekog svog kolegu pesnika, tako i mi aforističari možemo bolje da shvatimo naše kolege. Odličan primer ste Vi, Aca Baljak, Vita Teofilović i na kraju krajeva i ja. Nema nas puno koji to radimo. Ne može niko bolje shvatiti zbirku aforizama od nas. Mi jednostavno nemamo nikakve potrebe za "ja tebe serdare, ti mene vojvodo", mi vrlo dobro znamo ko smo i šta smo i tu nema mnogo dileme. A da li se nekom sviđa ovo ili ono, neka se sviđa, sve je to u redu, ali to publika treba tako da reaguje, a ljudi od pera, odnosno koji pretenduju da budu neki orijentiri oni ne smeju svoj ukus da nameću kao kriterijum, to je greška. Izreka kaže o ukusima se ne raspravlja, jeste, ali neukus govori sam za sebe. Kad bi tako bilo svuda, onda nijedan kritičar ne bi smeo da napiše pozitivnu recenziju za slabu knjigu. Oni to rade, zašto to rade drugo je pitanje.

ETNA: Nedavno je Radivoje Bojičić objavio roman Rialiti šou, u kojem parodira danas veoma popularne žive emisije, koje su poprilično brutalne i ponižavajuće, a evo najavljuje se i Veliki brat. Da li je opasno pod plaštom zabave poturati orvelovštinu?

Milojević: Kad smo već pomenuli Orvela, prvo "veliki brat te posmatra" je bio lajt motiv knjige 1984, odjednom pojavljuje se kao stvarnost. To samo govori o tome da su satiričari veliki vizionari. Kad smo mi pisali aforizme na temu demonstracija i prebijanja građana, mnogi su govorili da toga nema, da je to glupost. Kad odjednom to se dešavalo. Nama se desila i ta nevolja da su naši najcrnji aforizmi pretvoreni u stvarnost. Evo sad vidimo i to da "veliki brat te posmatra" odjednom postaje hit, da to gledaju, rekoše, koliko sam ja shvatio, više ljudi nego što ima stanovnika na kugli zemaljskoj. To je baš zanimljiv podatak i verovatno dokaz da život postoji i na drugim planetama i galaksijama.

Mislim da nije opasno, naprotiv dobro je da svaka glupost i budalaština napreduje, jer paradoks i apsurd – paradoks u literarnom smislu a apsurd u logičkom – nastupa tako kad ide preterano u jednom pravcu, stvar se dovede do besmisla, tako će i to da postane besmisleno. Ljudi će se zasititi toga. Nisu ljudi toliko glupi kao što mnogi marketinški geniji smatraju. To što se javljaju u takve emisije, koje su u osnovi surove, kao što je ona emisija "Najslabija karika", to je vrlo ponižavajuće za ljude, ali gledaoci već reaguju: hajde da vidimo te mazohiste... pošto čovek nije mazohista on će da shvati... kažem, ja navijam za to neka ide što više u tom pravcu i jednostavno jednom će doći do katarze i zasićenja. Veliki sam optimista po tom pitanju.

Slično je i sa turbo folkom. Evo, svi smo svedoci turbo folk ekspanzije, odnosno svedoci su oni koji prate to, pošto ja to ne pratim ne znam tačno ko se čime bavi jer ne slušam te stvari, inače nemam ništa protiv. Smatram da će turbo folk nestati onog trenutka kada nestanu njegovi protivnici. Mnogi su iz neke poze protiv turbo folka, a faktički ne znaju šta ta reč znači. Šta je turbo folk? To je jednostavno zabava mase, neka se masa zabavlja. Ne vidim nikakav problem u tome da se ljudi zabavljaju uz pesme koje se njima dopadaju.

Ima jedan sloj ljudi koji sebe smatra elitom i šeta po novinama i televizijama i drži ljudima lekcije. Čovek maltene treba da polaže neki prijemni ispit da bi se tretirao kao ravnopravan građanin ove zemlje. I stalno naglašavaju: mi obrazovani, kulturni, emancipovani, s jedne strane a ostali svi koji ne pripadaju tom sloju. Mislim da su ljudi pobrkali kulturu sa bon-tonom. To što neko ume da veže kravatu na pravi način i da drži escajg, tako isto i Kinezi umeju da drže one štapiće, što ja ne znam i kad se nađem u njihovom restoranu jedem viljuškom, dakle, bon-ton je bon-ton a kultura je mnogo širi pojam. Njihov glavni moto je "mi idemo samo na premijere" i zaista čitajući novine odmah vidiš: neka modna revija kad tamo akademik sa suprugom, to slikaju i još daje neke izjave. Prosto ne može da se zamisli bilo kakvo društveno dešavanje koje ima status prejere a da oni nisu tu. Mislim da je turbo folk odgovor na tu izveštačenost. Dakle, borba protiv turbo folka dobiće se kada njegovi protivnici budu poraženi, kada nestane razlog za njegovo postojanje. Umesto da promovišu vrednosti koje su zasnovane na nekoj tradiciji, svetskoj tradiciji, oni se večito bore protiv nečega što u osnovi nikakve veze sa njima nema. Oni koji idu na koncerte Cece Veličković oni sigurno nisu konzumenti njihovih visokoumnim pisanija ili bilo čega. Čemu zgražavanja nad turbo folkom? Neko smatra da je to odraz bolesti nacije, ali to jednostavno nije. Tako su napadali i pesmu "Mali mrav" i gle čuda, Duško Radović je stao u odbranu te pesme. Mi smo svedoci danas da filmovi koji su bili prokaženi kao antiintelektualni, danas su kultni filmovi: "Laf u srcu", "Tesna koža", "Žikina dinastija" to se gleda i sad se vidi da su te komedije ustvari vrlo dobre komedije. Uostalom, ne bi vrhunski glumci ni glumili u njima, oni znaju koji je scenario dobar a koji nije. Ali mi večito zarad neke intelektualne poze rušimo sve što je zdravo u duhu naroda.

ETNA: Pomenuli smo i poeziju kao deo Vašeg stvaralačkog opusa, kada i koliko pišete?

Milojević: Nervira me kad neko uzdiže pesnike daleko iznad na primer satiričara. Obično kažem "pa dobro ljudi postoje i satirične pesme, šta ćemo sa njima?" Ispada da je satira stvaralaštvo nižeg reda. E onda sam ja jednostavno napravio spoj, kao što je rekao Mića Danojlić, politički aforizam, naglašavam, politički aforizam, idealan spoj poezije i filozofije... hoćete da vam dokažem da sam ja pesnik, evo pesama. Objavio sam tu i tamo nekoliko pesama, koje sam napisao više iz protesta nego iz neke naročite unutrašnje potrebe. Naravno bilo je i toga, ali hteo sam da kažem da sam to što sam sad, da sam to bio i pre nego što sam napisao te pesme. Čovek nije samo ono što jeste, već i ono što će tek biti. Ali ovde kod nas postoji neko večito nepoverenje prema potencijalu ljudi. Nikad ne znaš kom ćeš Mikelanđelu da staneš na žulj, a nas su nažuljali, naročito u početku. S tim što ja kao amater... na neki način ponosim se time što sam amater. Ko je profesionalac u književnosti? Haksli je rekao da umetnik ne bi nikad trebalo da zarađuje hleb svojom umetnošću, nego da radi nešto sasvim suprotno od toga. Pa je predlagao da recimo kompozitor bude oficir, a pisac da bude drvoseča. Ja sam po zanimanju poštar i mislim da sa te strane zadovoljavam taj uslov, a gle čuda i Duško Radović je rekao da satiričar mora da ima i neko drugo zaposlenje, ne zanimanje, nego zaposlenje. To treba da bude hobi. Ljudi pogrešno tumače hobi, misle da je hobi nešto neobavezno, tek onako usputno. Međutim, imaš čoveka koji iz hobija gaji ruže, on se trudi iz sve snage da napravi vrt najbolji na svetu maltene. Ima visoke uzore. Čovek u svakom hobiju ima visoke uzore. Hobi nije opravdanje za neuspeh, nego naprotiv, motivacija. Tako isto moje kolege i ja, imamo odgovornost ne prema samom sebi nego prema onom čime se bavimo, da zadovoljimo neki kvalitet, da to zaista vredi.

Osim toga treba jasno i glasno da se kaže: satira, a naročito aforistika donosi vrlo malo popularnosti, a nimalo slave. Novca pogotovo! Što se toga tiče obično smo u minusu kad izračunamo koliko knjiga i časopisa kupujemo. To znači da ako je već tako, onda hajde barem da zadovoljimo sebe time što znamo da smo uradili koliko smo mogli i ako je to dobro nama je puno srce.

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno.

Milojević: Ja sam po zanimanju poštar i smatram da se poruke šalju poštom, ali pošto  internet i jeste sredstvo komunikacije, kolegama da kažem: Samo napred, ostali stoj!

Razgovor vodila:
Vesna Denčić