DVA VEKA OD ROĐENJA OCA SRPSKE DRAME

JOVAN STERIJA POPOVIĆ

Život. - Jovan St. Popović rodio se u Vršcu, u Banatu, 1. januara 1806. Otac mu je bio Grk, trgovac, mati Srpkinja, kći srpskog živopisca iz XVIII veka Nikole Neškovića. Počeo se školovati u Vršcu, ali ga otac izvadi iz škole i da u trgovinu. S mukom je uspeo da produži školovanje. U Temišvaru, od 1824. do 1826, učio je gimnaziju, a 1826. produžio je u Pešti. Od 1828. do 1829. učio js prava u Kežmarku. Zatim se vratio u Vršac, i tu, u jednoj privatnoj srednjoj školi, postao profesor latinskog jezika. 1835. postao je advokat. Kada se osnovao Licej u Kragujevcu, on bude pozvan za profesora. Na kragujevačkom Liceju predavao je, od 1840. do 1842, prirodno pravo. 1842. postane načelnik ("stolonačalnik") Ministarstva prosvete. Kao vrlo aktivan i koristan prosvetni radnik on je na tom važnom mestu ostao sve do 1848. Za to vreme radio je na zasnivanju nastave u Srbiji, na osnivanju Društva srbske slovesnosti, Narodnog pozorišta i Narodnog muzeja, pisao školske udžbenike iz raznih predmeta. Iz razloga nepoznatih ostavio je 1848. Srbiju i vratio se u mesto rođenja. Nije uzeo učešća u pokretu od 1848. Kada je 1849. mađarska vojska zauzela Vršac, sklonio se u Beograd, i tu ostao do kraja bune. Potom se vratio u Vršac, gde je bolestan, u oskudici, povučen i nezadovoljan, ostao do same smrti. Umro je 26. februara 1856.

Početak književnog rada. - Još kao đak srednje škole u Vršcu Jovan St. Popović počeo je pisati. U njegovoj porodici bilo je izvesne književne tradicije, ded mu po materi, živopisac Nikola Nešković, pisao je stihove. Oduševljen romanima Milovana Vidakovića, on je, kako sam priča, dobio "glad k čitanju", čitao i danju i noću sve što mu je do ruku došlo i sam počeo pisati "neka poetična pokušenija". Kao đak u Temišvaru štampao je 1825. spev Слезы, има же Болгарiя, нецасшiе л±та 1374. сбывшееся оплакиваетX. 1825. objavio je da će dati u štampu zbirku prevedenih stihova Седмостручны цв±такX борећимX се Грцима. Knjiga nije izišla, ali je sačuvana u rukopisu. Po ocu grčkoga porekla, Jovan St. Popović se bio zagrejao za grčki ustanak, za koji u doba opštega jelenofilstva u ono doba bili su se zagrejali i veliki pesnici evropski, kao Bajron i Viktor Igo. Popović je na srpski preveo osam grčkih patriotskih pesama, među ostalim tri od revolucionarnog pesnika Rige iz Fere, i dve iz Adamantiosa Koraisa.

U tom početku svoga književnoga rada on stoji pod uticajem klasične poezije, naročito Ovidija, i ti prvi njegovi stihovi idu u psevdoklasičarsku poeziju kojoj je na čelu bio Lukijan Mušicki. Ali Vuk Karadžić privlači mladoga pisca. On 1825. piše odu u njegovu čast, oduševljava se njegovim radom, proučava narodnu poeziju i stara se da piše narodnim jezikom. Jedan Karadžićev dopisnik, Dimitrije Tirol, piše 1827. godine Karadžiću o Jovanu St. Popoviću: "On vas samo brani, vas odobrava i narodnje srpske pjesme traži, da ih čitajući nauči."

Ali u svem tom prvom periodu svoga književnoga rada, Jovan St. Popović, uvek pod tuđim uticajima, traži svoj put, i po prvim njegovim slabim i nesigurnim književnim radovima nije se mogao slutiti kakvog je pisca srpska književnost dobila u njemu.

Romanopisac. - U početku svoga književnoga rada Jovan St. Popović, oduševljen Milovanom Vidakovićem, počeo je pisati romane, u kojima se ugledao na svog uzora. 1828. izišao je u Budimu njegov roman Boi na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida. Roman nije originalan, sam Popović priznaje da je radio po "slavnom G. Florijanu". To je posrbljen roman Florijana, francuskog pisca iz XVIII veka, Gonzalve de Cordoue ou Grenade reconquise. Predmet romana, ličnosti i cele strane uzimane su iz Florijana, ali je Popović u svom posrbljavanju upotrebio istoriju Jovana Rajića, uneo kosovsku priču iz letopisa XVIII veka i koristio se isto tako i narodnom tradicijom. Roman je preterane romantičnosti, naivan, nategnut, istorijski netačan i nedosledan u posrbljavanju, i nema književne vrednosti. U istom pravcu Popović je napisao još jedan istorijski roman: Dejan i Damjanka ili Padenije bosanskog kraljevstva (1830), koji je ostao u rukopisu.

Početnički period književnog rada Popovića to je lutanje, traženje puta, naivni romantični, sasvim mladićki pokušaji. Otprilike u doba oko 1830. nastaje preokret u njegovim idejama i književnom radu. On se duhovno razvio, čitanjem dobrih stranih pisaca stekao znatnu književnu kulturu, i ostavlja romantiku i prilazi posmatranju stvarnoga života i racionalnom realizmu. U jednom pismu Vuku St. Karadžiću on, 1832, povodom svoga Laže i paralaže (1830), piše: "Dakle posle dugog tumaranja i krivudanja jedva na pravac iziđo, a nadam se da neću s ovog puta svrnuti..." Štaviše, on ismejava pravac kojega se u početku držao. Njegov uzor u pisanju romana nije više Milovan Vidaković, no Lesaž, Stern i Viland. 1838. izišao je u Novom Sadu prvi deo njegovog "šaljivog romana" Roman bez romana pisanog još 1832, u kome je, kao Servantes što je nekada sa Don Kihotom od Manče udario na viteške romane, ismejavao fantastične i sentimentalne romane vrste Milovana Vidakovića, sve starinske "romandžije" kakav je i sam iz početka bio. Pri pisanju ovog antiromantičnog satiričnog romana dosta se služio nemačkim satiričarem Vilhelmom Rabenerom (1714-1771), na kojega se inače i docnije dosta ugledao, kao što je uopšte rado čitao nemačke satiričare sa kraja XVIII veka. Ali je i sam pokazao duha, oštroumlja, tačnih ideja i opštu kritičnost. Radnja je u romanu sasvim sporedna, glavne su digresije i refleksije, u kojima se pisac lako i neusiljeno podsmeva romanima po "starom kalupu" i "romandžijama" vrste Milovana Vidakovića. Delo je prvi satiričan roman u srpskoj književnosti i značajno kao prvi napad na starinsku fantastičnu romantiku i bolešljivu sеntimentalnost.

Pozorišni pisac. - I pre Jovana St. Popovića bilo je ljudi koji su pisali dramske pokušaje u srpskoj književnosti, ali sve je ostalo samo na neveštim i nesrećnim pokušajima. Prvi je Jovan St. Popović dao pravo pozorišno delo i položio temelj srpskoj drami i komediji. Njegovo osnovno shvatanje pozorišta je isto onako racionalističko kao kod Dositeja Obradovića, koji je u komediji tražio "u igri i šali prekrasne i previsoke nauke", kao kod Joakima Vujića, za koga je pozorište bilo "osobito nužna škola". Tako je i za Jovana St. Popovića "teatr škola gde se ljudi uče". On piše ili da slikanjem slavne prošlosti nacionalno okrepi i podigne Srbe, ili da ismejavajući mane i rugobe sitne sadašnjosti načini Srbe boljim i razumnijim.

Istorijska drama i tragedija. - On je na drami počeo raditi vrlo mlad, još kao đak, dvadesetih godina. Kako je počeo pisati u vremenu kada je istorijsko osećanje počelo sve življe bivati, u vreme drugog izdanja istorije Jovana Rajića i drugog umnoženog izdanja narodnih pesama u zbirkama Vuka St. Karadžića, imajući inače mnogo interesa za istoriju i narodnu prošlost, bacio se na istorijsku dramu, na dramatizovanje pojedinih trenutaka iz srpske narodne istorije i pojedinih narodnih pesama. 1827. izišlo je "žalostno pozorište" Nevinosti ili Svetislav i Mileva, a 1828. "junačko pozorište" Miloš Obilić. Tako je 1830. izdao Naod Sumeon ili nestretno supružestvo, dramatizovanu poznatu narodnu pesmu. Sve su to mladićki pokušaji, vrlo romantični, vrlo sentimentalni, sa mnogo ljubavi, uzdaha i suza, sa riterskim tiradama, sa lakim efektima, sa naivnim razmišljanjima, bez znanja pozorišnog zanata i bez životnog iskustva. Docnije, Popović, sazreo i upućen u posao sam se otresao tih naivnih pokušaja i nalazio u njima sve "tragove nedozrelosti ne samo u planu nego i u dijalogu".

Kada se razvio i književno obrazovao, on je produžio pisati istorijske drame i tragedije, ali sa više smišljenosti i umešnosti. Još tridesetih godina uzeo je da piše tragediju Smrt Stefana Dečanskog, koju je neprestano ispravljao, koja se sa velikim uspehom igrala tek 1841, a štampana tek 1849. Početkom četrdesetih godina on je sa Atanasijem Nikolićem radio na stvaranju nacionalnog repertoara za srpska pozorišta koja su nicala na sve strane: Iz toga doba su njegovi dramati: Aiduci (1842), izrađeni po narodnoj pesmi; Vladislav (1842), iz bugarske i srpske istorije, stara istorijska legenda o Vladimiru i Kosari; Lahan (1842), "žalosno pozorije" sa predmetom iz bugarske istorije; i Skenderbeg. Zabeležen je još samo naslov jednog njegovog komada, Terancija, koji je propao u požaru u Novom Sadu 1849. godine. Pored toga dao je i nekoliko prigodnih patriotskih komada: Toržestvo Srbije, apoteoza obnovljene Srbije (1847), Sat Kraljevića Marka (1847), patriotska alegorija, u kojoj je poznata himna Ustaj, ustaj, Srbine! Svi ti poslovi označavaju napredak kada se uporede sa dramskim pokušajima iz doba pre 1830. Ali i tu ima mnogo romantike, mnogo sentimentalnosti, mnogo pozorišnog nameštanja i izveštačenosti, aveti, anđela, krvi, otrova, mača, primitivne psihologije, naivnih objašnjenja, mnogo tirada i lakih efekata, malo prirodnosti, malo života, malo istorijske vernosti, malo stila i malo književnosti. Ti komadi, svojom istorijskom sadržinom i patriotskom tendencijom, pismeno pisani i puni efekata, zadovoljavali su jednu potrebu ondašnje srpske pozornice i imali su velikog uspeha kod ondašnjih srpskih gledalaca, koji su malo tražili i kod kojih je najjače bilo patriotsko osećanje. Njihov uspeh ne odgovara njihovoj stvarnoj vrednosti, i da su od Jovana St. Popovića ostali samo njegovi istorijski dramati, dramatizacije istorijskih legendi i narodnih pesama, on nikako ne bi zauzeo onako visoko mesto u srpskoj književnosti kakvo danas ima.

Komedija. - Posle lutanja i pokušaja na polju istorijskog romana i drame, Jovan St. Popović prelazi na komediju, koja je odgovarala prirodi njegova duha i talenta i gde je postigao veliki uspeh. On postaje prvi pisac komedija u srpskoj književnosti. On je imao književnog obrazovanja više no ijedan pisac onoga vremena, čitao je najbolje dramatičare evropske, i za njegov književni ukus je vrlo karakteristično da je 1842. preveo na srpski Les fourbies de Scapin od Molijera. Romantičar u drami i tragediji, on je realist u komediji. On polazi od sasvim nove ideje da treba prikazivati stvarnost i slikati tipove koji se susreću u suvremenom životu, ali uvek da treba izobličavati i popravljati zlo u društvu i narodu. Prvi njegov ogled u tome pravcu bila je Laža i paralaža (1830), mala komedija karaktera, u kojoj se ismeva lažno i površno tuđinsko vaspitanje, sa mnogo lokalnog, čisto srpskog, sa lepo izraženim tipovima iz suvremenog društva, komedija koja se može uzeti kao prvo realističko delo u srpskoj književnosti.

1837. dao je Jovan St. Popović novu komediju, Tvrdicu, koja je docnije ostala poznata pod imenom glavnog junaka Kir Janja. Ovo "šaljivo pozorište" imalo je velikog uspeha, još 1838. doživelo je drugo izdanje, docnije nekoliko puta preštampavano i do danas se stalno održalo na repertoaru srpskih pozorišta. U toj komediji karaktera, gde je, kao u Molijerovom Tvrdici, ocrtana strast tvrdičenja oličena u jednom čoveku, Popović je dao svoju meru i pokazao sve svoje posmatračke i spisateljske sposobnosti. Pored izvesnih preterivanja i vulgarnosti, komedija je rađena vrlo vešto i živo, tipovi su vrlo dobro uočeni i jasno obeleženi, radnja je puna pokreta i interesa, i, što je naročito važno, komad ima sasvim srpski kolorit. Kao Laža i paralaža i Tvrdica, tako je komedija karaktera i Zla žena (1838), više lakrdija no komedija, izrađena po jednoj nemačkoj opereti, sa vulgarnostima i neprirodnostima, ali uvek sa dobro uočenim tipovima. Isto takva je komedija karaktera Pokondirena tikva (1838), sa istim manama i vrlinama prethodnoga komada.

Sve dotle Jovan St. Popović je radio komediju karaktera, crtajući pojedine tipove i izobličavajući u njima ljudske strasti kod pojedinaca, sujetu, tvrdičenje, pakost, napućenost. Ali on ide i jedan korak dalje i daje komediju naravi, komediju u kojoj su opisani ne pojedinci no pojedine društvene sredine, ne jedna strast no ljudska duša uopšte. Oštar posmatrač, trezven duh, sa retkom sposobnošću da vidi slabe i smešne strane kod ljudi, on je uspeo da vrlo lepo prikaže pojedine strane našega života. U tome pravcu najbolji su mu radovi: "pozorišni odlomci" Ženidba i udadba (1841), razrađena scena iz Romana bez romana, duhovita i neobično tačna, gotovo fotografska slika konvencionalnih i buržoaskih brakova iz računa; Beograd nekad i sad (1853), veran i prijatan prikaz patrijarhalnog naraštaja i novog naraštaja koji je ušao u zapadnu kulturu, slika verna, precizna, koja ima znatnu vrednost jednog istorijskog dokumenta. Od naročite su vrednosti Rodoljupci, delo snažno i razumno, plod njegove duhovne i književne zrelosti, gorka satira lažnog i frazeološkog patriotizma, prikaz svega onoga što se pokazalo fantastično, neozbiljno, površno i ružno u srpskom društvu prilikom pokreta od 1848. "Nastojeće pozorije, veli on u značajnom predgovoru, nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina..." Ta "privatna povesnica srpskoga pokreta" (kako je sam pisac naziva) delo je jednog pronicljivog duha, oštrog posmatrača, i racionalnog rodoljuba, i kao socijalno-politička slika celoga jednog perioda ide u najbolje radove svoje vrste u srpskoj književnosti.

Rad Jovana St. Popovića na komediji je vrlo obilan. U Beogradu četrdesetih godina, jako zanet za pozorište, on je za ta pozorišta napisao ceo jedan niz malih pozorišnih komada, malih komedija, često lakrdija, ne uvek originalnih, obično dramatizovane anegdote, katkad parodije, kojima je, mahom, bio cilj zabava publike. Takvi su komadi: Prevara za prevaru (1842), Volšebni magarac (1842), Simpatija i antipatija ili čudnovata bolest (1842), Džandrljiv muž (1847). Sudbina jednog razuma je lično razračunavanje sa jednim protivnikom. Svi ti komadi, slabije vrednosti, ostali su u rukopisu i štampani su tek u poslednje vreme (1909).

Jovan St. Popović je u osnovu bio racionalist, književnost je cenio samo kao sredstvo a ne cilj, i za njega, kao za nemačkog dramatičara Iflanda, pozorište je bilo "škola praktične mudrosti". On je o pozorištu mislio isto onako kao ona ličnost u jednoj njegovoj komediji koja veli da je "teatr škola gde se ljudi uče". Svoja shvatanja drame izneo je u predgovoru Tvrdici: "Moje je namerenije pri pisanju Tvrdice bilo, uzimajući navlastito na rasuždenije malo, bolje reći nikakvo čislo komedija na našem jeziku, takovo delo napisati, koje bi čitatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no pače časove mu briga i domašnjih nezgoda puno razgalilo, a pri tom - ako uši slišati ima - i nauku živlenja pridodalo." U svojim delima on je razuman i dobronameran cenzor naravi, izobličava lične i društvene mane, hoće da moralno podigne i pojedinca i celo srpsko društvo, i pozorište za njega vazda ostaje samo zgodno oruđe moralnog i nacionalnog vaspitanja.

Ali, on se nije zaustavio samo na tome. On je u svoje komedije uneo svoj stvaran i snažan talenat. Izvesno, u njegovim komedijama ima mnogo mana. Pre svega, on je suviše moralist i predikator, i ličnosti predstavlja i intrigu vodi radi poučnoga svršetka i neizbežnoga "naravoučenija". Radnja mu je nameštena, odveć brza, nemotivisana, često i neprirodna. On nema mnogo ukusa, ima vulgarnosti, grubosti, karikatura, grubih efekata, i iz komedije često i lako silazi u lakrdiju. Najzad, on nije uvek originalan, i kod njega se mogu naći ne samo podražavanja no i pozajmice iz drugih pisaca.

Ali on ima književno obrazovanje kao niko pre njega u srpskoj književnosti, on poznaje velike uzore stranih književnosti i ima ih na umu, naročito Molijera (njegov Tvrdica podseća, po zamisli, na Molijerova Tvrdicu, kao što Pokondirena tikva je dalek odjek Molijerova Pučanina kao vlastelina). Jaka pamet, vedra glava, on ima osećanje života, na ljude gleda kritički i bez iluzija, ima posmatračke sposobnosti i redak dar da slika rečima, da živo i reljefno prikaže pojedine tipove i prilike iz srpskog života, da da punu iluziju stvarnosti. U njegovim delima se govori prirodnim jezikom, svaka ličnost se izražava svojim jezikom, i tako nam se daje prijatna, verna i zanimljiva slika srpskog društva iz doba od 1825. do 1850. god. "Sterija je odista jedan, možda nesvesni, naš poslednik Molijerov. Nije obuhvatio onako široku galeriju poroka i slabosti ljudskih kao Molijer (Sterijina je zbirka tipova mala), ali je u nas stvorio komediju karaktera i naravi, i držao je na dobroj visini. Izbor originalnih tipova, lokalna boja u slikanju, tačnost posmatranja i verno hvatanje crta iz života, docnije smelost, puna iskrenost i osećan pesimizam - to su osobine Sterijine kao pisca komedija" (Pavle Popović).*

Pesnik. - Jovan St. Popović je ne samo osnivač komedije srpske no i dobar pesnik, jedan od najboljih pesnika svoga doba, jedan od najmislenijih pesnika srpskih uopšte.

Kao đak, "revan pitomac carice olimpske", skretao je na se pažnju svojim poetskim pokušajima, i još na đačkoj klupi nazivan je poetarum patriarcha. Prvi njegovi stihovi su često klasičarski, i ako je docnije ismejavao „odadžije", pesnike klasičnih oda, on je do same smrti ostao pod jakim uticajem klasicizma. Prve pesme su mu pisane sasvim po ugledu na Lukijana Mušickog, i oblikom, i rečnikom, i jezikom, i stihovima. Kada je 1844. uređivao srednjoškolsku nastavu u Srbiji, on joj je dao potpuno klasičarski i humanistički karakter, i na latinski i grčki jezik i književnost obratio naročitu pažnju. I u poslednjim svojim književnim radovima, pedesetih godina, on je još prevodio Horacija, upotrebljavao klasičnu metriku, i snevao da grčku prozodiju prenese u srpsku poeziju.

U mladosti je napisao izvestan broj stihova, rasejanih po raznim časopisima srpskim. Četrdesetih godina, sav zauzet radom na drami i komediji, slabo se bavio stihovima. Kao pesnik, u svoj svojoj vrednosti, pokazao se tek u poslednjim godinama života. 1854. izišla je u Novom Sadu njegova znamenita zbirka Davor, "pjesnoslovni proizvodi u izboru", pisana crkvenom azbukom, sa predgovorom u kome se osuđuje građanska azbuka i traži vraćanje crkvenoj azbuci. Nasuprot ostalim pesnicima srpskim, koji su pevali vrlo mladi, duhovno nerazvijeni, još na pragu života, Popović je sa definitivnom zbirkom stihova izišao kao zreo čovek, staložen duh, sa puno životnog iskustva. I ti njegovi refleksivni stihovi idu u najintelektualnije proizvode srpske književnosti.

U Davor pesnik malo govori o sebi. On peva opštečovečanske teme, obraćajući se više duhu i razumu no duši i mašti, sa ciljem da ubedi a ne da oduševi. Racionalist uvek, on i ovde, kao i u pozorišnim delima, hoće da pouči pojedince i da prosveti narod: "moje je lečit' rod", veli u jednoj pesmi. I čovek od istine, iskren duh, on prezire laž, samoobmanu, ličnu i nacionalnu sujetu, frazu, "krasnorječija šum", no kazuje nagu i tužnu istinu, stvari onakve kakve jesu, neulepšavanu "suščnost".

Ovaj pisac „veselih pozorija" i veliki zabavljač srpske publike nije bio veseo duh. Jednom prilikom je kazao kako je "glavna čerta moga temperamenta melanholija". U stvari, on je bio pesimist, i gotovo sva njegova zbirka je ispevana u tom duhu. Njegov pesimizam nije bio onaj pomodni romantičarski "svetski bol", jedno nakalemljeno i tuđe osećanje, razvijanje jedne konvencionalne književne teme. Život ga je načinio pesimistom, i svojim dubokim unutrašnjim životom došao je do zaključka o ništavilu sveta i o veličini bola. Nesrećan u očinskom domu, nesrećan u bračnom životu, rđavo prošavši u činovničkoj karijeri, odbačen u jedno malo mesto gde ga niko nije razumevao, u teškom dobu posle ugušene bune, u poslednjim godinama i u materijalnoj nevolji, naročito bolestan - on nije mogao gledati ružičasto na život. On je bio izgubio veru u ideje, u ljude, u život, i rad, i svuda je video: "ništa, ništa, ništa". U Davor on će dati izraza tim svojim osećanjima: u ozbiljnim, hladnim stihovima on će pevati prolaznost svega na zemlji i večitost ljudskog bola, plitkoću ljudskih strasti i dubinu ljudske nesreće, taštinu svega ljudskoga, urođenu i neizlečivu rđavštinu ljudi, prazninu reči, obmane ideja, izlišnost nade, pobedu zla nad dobrim kod čoveka, koji je sin blata, i u ljudskoj istoriji, gde mržnja i nasilje uvek imaju poslednju reč. Čovek je zla životinja koja se ne daje ukrotiti i popraviti; život je prljava reka u kojoj se čovek poji bedom i jadom. Sve je "sujeta, senka i dim". Najbolje je i ne doći na ovaj svet, koji je "dolina suza", a kada se čoveku već desi nesreća da bude rođen, najbolje je umrtviti svoja čula, ništa ne videti i ne osećati, čekati grob u koji leže sve i koji jedini daje odmor i mir. Te crne ideje, nalik na posmrtne psalme i molitve, kazivane prosto i neposredno, nisu se dopale suvremenicima koji su se okretali frenetičnom i sjajnom romantizmu, i Davor nije imalo onaj uspeh koji je po svojoj intelektualnoj dubini trebalo imati.

Opšti pogled. - Sa Jovanom St. Popovićem u srpskoj književnosti desio se čudan slučaj. Racionalist i pesimist nije se mogao dopasti fantastičnim i optimističnim naraštajima romantičarskim koji su posle njega došli. U doba kad se voleo gest, fraza, poklič, krajnji nacionalizam, nije se mogao voleti taj pesnik od diskretnih i sumornih ideja i neposrednog i hladnog izražavanja, koji je pre bio sklon pesimizmu, kozmopolitizmu i rezigniranom konzervatizmu. Naročito, nije mu se zaboravljalo što se 1854. usudio štampati knjigu crkvenim pravopisom, što nije pisao čistim narodnim jezikom i bio protiv Vuka Karadžića. Popović je tako šezdesetih godina izgubio od velikog književnog glasa koji je za života uživao, čitaoci su ga napuštali, a kritičari odricali ili, što je još gore, zaboravljali. On je ostajao kao pisac nekoliko komedija, koje su davali diletanti i putničke pozorišne družine. Gotovo književno sahranjen, on je vaskrsao kod današnjih naraštaja. Vreme je kazalo svoju presudnu reč u njegovu korist. Od kraja devedesetih godina, sa promenom književnog ukusa, a naročito sa promenom ideja, i duhovi i čitaoci počeli su se vraćati Jovanu St. Popoviću. Novi istoričari književnosti ukazali su ne samo na istorijski značaj njegovih drama i komedija i utvrdili mu stari gaas "oca srpske drame" no istakli u njemu najboljeg komediografa srpskog koga ni danas još niko nije pretekao, "prvog našeg modernog literata u pravom smislu te reči". To je u isti mah jedan od književno najobrazovanijih i najumnijih ljudi koji su na srpskom jeziku pisali, (najraniji) realist u srpskoj književnosti, najbolji pesnik takozvane objektivne poezije, i najbolji predstavnik intelektualne poezije uopšte.

Jovan Skerlić

* Jovan St. Popović je jedan od retkih starijih srpskih pisaca koji su se igrali i čitali van užeg kruga srpskog. 1857. igrana je u Zagrebu Opančarica po modi ili Opapučeni opanak, a to je bila Pokondirena tikva udešena prema zagrebačkim lokalnim prilikama. Na bugarski je preveden Tvrdica, i u zasebnoj knjizi izišao u Vidinu. Sava I. Dobroplodni preveo je na bugarski, 1860. Beograd nekad i sad i Lahana. 1863. predstavljan je u Segedinu mađarski prevod Smrti Stefana Dečanskog.

_______________
Izvornik: Predgovor Jovana Skrelića za knjigu
Pokondirena tikva i druge komedije, Jovan Sterija Popović;
"Politika", "Narodna knjiga", Beograd - 2005.