Na mestu zločina

Tomislav Marković
Šumadijske metafore, Mladenovac - 2005.

Nakon što je grafite isterao na ulice, Tomislav Marković, ni kriv ni dužan, obreo se na mestu zločina. Ali, nažalost, to nije usud samo ovog mladog autora, nego i njegovih brojnih sunarodnika različitih generacija, koji svoje najbolje i naj- produktivije godine protraćiše na pokušaje da od života u paklu iskorače ma gde bilo, samo da se udahne nešto drugačiji vazduh, da se oseti neki drugi ritam življenja, pa makar koliko da ih želja mine. Ukoliko je suditi prema na- slovu Markovićeve poslednje zbirke aforizama "Na mestu zločina" nije teško ni izvesti zaključak o prirodi uspeha. Međutim, i pored toga ova knjiga nije satkana od jeda i gorčine kako bi se dalo pretpostaviti, jer njegov je duh daleko snažniji da bi se zadovoljio jeftinim poigravanjima i podsmehom. On je provokativniji, prodorniji, pogađa u centar, razotkriva srž i suštinu sunovrata, sa čijih razvalina bolno odjekuju zvona crkvena - zvoneći za parastos.

Zašto bismo živeli kao stoka
kad možemo da se ubijamo kao ljudi.

Lucidne opservacije Tomislava Markovića privukle su pažnju već u prvoj knjizi "Grafite na ulicu!" (1995), da bi potom, stasavajući, brusio svoj stil, tražeći onu spasonosnu formulu kojom je morao opravdati visok kriterijum koji je sam sebi kao zadatak postavio, pa se otud od nove zbirke nije moglo, niti smelo očekivati ništa manje. Svestan toga Marković je izvorni mladalački bunt pretočio u rafiniraniju formu podjednako kratku i - prostrelnu.

Goli smo kao pištolj,
kako i priliči jednom ratničkom narodu.

Lupa pod koju satiričar podastire sve naše (ne)prilike ne izobličava viđeno u meri koja podrazumeva takvo posmatranje, naročito ne zbog toga što je izobličenost prisutna već pri posmatranju golim okom, zdravim razumom i logikom koja loše premise nikakvom alhemijom ne može proizvesti u valjane sudove. Stoga autor poštujući principe logike i ne nudi zaključke, njegova misija završava se već na početku "putokaza". Svet u koji nas uvodi na momente je vrcav i duhovit, a opet tako bolan i jezivo apsurdan.

Bavim se kriminalom da me ne bi uhapsili bez razloga.

Patrola je bila prinuđena da pozove pojačanje.
Zatekla je žrtvu na mestu zločina.

Stilska poigravanja koja klize po širokoj skali, u kombinaciji sa obiljem tema, otvara spektar mogućnosti značenja i tumačenja. Veštim komponovanjem različitih intonacija autor je izbegao zasićenje: onog trenutka kada se učini da mrak ne može biti gušći i crnji, menja ton te pojedine replike izgledaju sasvim pitko i pitomo:

Bio sam obična pijandura dok lekarskom dijagnozom
nisam unapređen u alkoholičara.

Kad dete počne da masturbira, izbacite ga iz kuće.
Naučilo je da brine o sebi.

Bračnu svađu sam rešio džentlmenski.
Izazvao sam ženu na dvoboj.

I za kraj, možda je interesantno pomenuti i to da se Toma Marković, kao budući teolog, sasvim dobro "nosi" sa svim ljudskim grehovima. Da li je to (On) nagoveštaj da će i crkva budućnosti umeti da se približi i otvoreno, bez uterivanja straha u kosti, pokuša da spasi "grešne duše".

Vesna Denčić