Piše: Duško M. Petrović

Vreme: Danas.
Mesto: Ovde.

Lica:
Arsen Noar, čukun-čukun-čukununuk Arsenija Čarnojevića
Darinka, sestra, majka i verna ljuba
Ravijojla, sestra i ljubavnica
Mileta, brat, otac i sin
Milutin, brat i otac
dva momčića mlada, službena lica na licu mesta

1.

Livada.
Šljiva.
Svi Srbi pod jednom šljivom.
Stoje, kao da čekaju autobus.
Darinka drži Mileta ispod ruke; ispred njih je kolevka s nejakim Urošem.
Milutin, kao da je na fotografiji s početka XX veka, ukočio se, pun važnosti i samopoštovanja, stoji obučen u narodno odelo; pored njega je mrtvački sanduk.
Ravijojla se premeće s noge na nogu, proteže se i isteže; malo izaziva Milutina, malo Mileta, a malo joj je i dosadilo toliko stajanje, pa bi, kao, da sedne, a nema na šta osim na sanduk, što joj Milutin, naravno, ne dozvoljava, iako mu je baš posve milo dok očima šara po njenim raskošnim oblinama.
Mileta je ozbiljan /zaboga, pa sa ženom je!/, ali mu oko ipak povremeno pobegne na Ravijojlu; otme mu se i pogled pomešanih osećanja: malo meraka i pohote, malo zavisti prema slobodi u kojoj uživa tata mu Milutin, dobrodržeći udovac, a malo je tu i opreza pred ženom, čiji je glavni adut upravo zaplakao.
Darinka se zabavi oko deteta u kolevci, a Mileta oko Ravijojle u tesnoj suknjici. Milutin se pravi da ništa ne primećuje.
Ubrzo su opet u prvobitnom poretku.
Stoje i čekaju.
Šta?
Koga?

Mileta obliže kažiprst i podigne ruku, hoće da vidi s koje strane vetar duva. Vrti glavom, pa ponovi oblizuje prst…. Opet ništa.
Oblizao bi on svoj prst i treći put, ali ga Ravijojla preduhitri, ona mu ga obliže /svesrdno/, on joj se klimoglavinjajući zahvali /i za obradu, i za diskreciju; Darinka ništa nije videla/, pa opet podigne ruku i, konačno, ustanovi da vetar duva s istoka na zapad. To im /kao da je gluvonem/ pokaže: vetar duva s one na ovu stranu!
Pa opet: Ama, vetar duva s one na ovu stranu!
Opet su u prvobitnom poretku.
Stoje i čekaju.
Šta?
Koga?

Mileta: Pročitaj nam, tata, još samo jednom, molim te!
Milutin: C.
Mileta: Molim te, tata.
Milutin: C!
Mileta: Hoćeš da kleknem da te molim, hoćeš da se ponizim pred ovim damama ovde? Je l’ to hoćeš?
Milutin: Neću ni to.
Darinka: Pročitajte nam, tata, molim vas. Učinite to zbog nejači, zbog ovog deteta u kolevci, zbog budućnosti naše!
Zamalo da popusti tvrdokorni Milutin, ali ne, neće! Ne da se čiča.
Milutin: C!
Ravijojla: Jebote, matori je odlepio; definitivno!
Mileta: Tata je samo principjelan.
Ravijojla: Principijelan!?
Darinka: Uroš i ja vas molimo, tata.
Ravijojla: Koji lik, jebote!? Ni na nejakog Uroša ne pada! Ni na unuka, ej!
Darinka /Ravijojli/: Pokušajte da se uzdržite...
Milutin užagrio u Ravijojlu; ona brzo prihvata igru, nemo mu otvara nadu da bi tu i moglo nešto da se zgodi, jednog dana...
Darinka /Ravijojli/: ...Ako možete.
Mileta: Ja sam rekao nešto!
Ravijojla: Nisi ništa.
I dalje igra igru s čičom.
Mileta /Darinki/: Ja sam rekao nešto!
Darinka: Ona je prva počela...
Mileta: Ja sam rekao nešto!
Ravijojla: Ništa nisi rekao, ništa! A rekao bi da smeš!

Milutin iz pojasa vadi požutelu hartiju, razmotava je; svi se umirili i udidili, kao da su na nekom žestoko važnom skupu, kao da su negde gde se o životu i smrti odlučuje, gde se svete tajne tumače...
Milutin još jednom prošeta pogledom uz i niz Ravijojlu, a onda malo gleda u papir, a malo u "svetlu budućnost".

Milutin /svečanim tonom/: Kad dune blagi, blagi, mnogo blagi vetar sa istoka...
Mileta ponavlja ono pokazivanje vetra koji duva s istoka na zapad.
Milutin: ...Kad Morava na obalu izbaci biserno zrno crno...
Ravijojla iz bujnih nedara izvadi kutijicu na lančiću što joj oko vrata visi, otvori kutijicu i svima pokaže crni biser.
Milutin: ...Kad sa dva vrana gavrana po jedno pero otpadne, pa oba ta pera u jedne ruke padnu...
Darinka zadigne suknju s jedne strane, pa izvadi pero što joj je za podvezicu zataknuto, a onda isto tako i sa druge strane izvadi drugo pero i oba trijumfalno pokaže.
Milutin: ...Kad se i poslednji ratnik iz poslednjeg rata vrati...
Mileta pokazuje da se vratio.
Ostali čekaju da im još nešto pokaže.
On opet pokazuje da se vratio.
Oni još čekaju.
A! Setio se! Skida sako - na košulji mu orden; skida košulju - na potpkošulji mu orden; skida pantalone - na gaćama mu orden; skida...
Milutin: U redu je. Verujemo ti.
Mileta se oblači.
Žene uživaju gledajući u njega, a povremeno i jedna drugu prekorno pogledaju.
Milutin: ...Kad svi Srbi pod jednu šljivu stanu...
Svi se brzo /pod šljivom/ nameste, opet kao za slikanje.
Mileta nije stigao da se do kraja obuče, ali stoji kao i ostali.
Gotovo "slikanje"; Mileta nastavlja da se oblači, one da ga merkaju i merače, a Milutin da čita.
Milutin: ...Kad svi Srbi pod jednu šljivu stanu... Pa se otrezne...
Svi pokazuju kako su trezni i razboriti.
Milutin: ...Pa se pameti dozovu...
Dozivaju se, dozivaju, pa se i dozovu.
Milutin: ...Kad se svi Srbi razoružaju...
Milutin vadi kuburu iza pasa i dostojanstveno je odlaže malo podalje od šljive.
Ravijojla iz nedara vadi mali damski pištolj, a iz gaćica veliki.
Darinka iz nedara vadi još manji damski pištolj, pištoljčić /jer su joj i nedra manja/, a iz gaća pištoljinu koja je sve začudila, a naročito Miletu.
Mileta iz gaća vadi mali, mnogo mali pištolj.
Milutin zna da Mileta nije predao sve što ima.
Mileta pokazuje da jeste.
Milutin zna da nije.
Dobro, Mileta priđe kolevci i od nejakog Uroša uzme još jedan pištolj.
Milutin zna da ima još.
Mileta popušta i iz kolevke vadi i škorpion, nekoliko noževa, mali stoni top bestrzajac, zbrojovku, desetak bombi i... Šta se to dogadja u kolevci? Mileta digne ruke, predaje se.
Mileta: Tata, Uroš ne da da ga razoružam!
Milutin: Uroše!
Dete zaplaka.
Mileta uzme i taj pištolj.
Milutin: ...Kad se svi Srbi razoružaju… Pojaviće se čovek sa zapada...
Svi gledaju na zapad.
Nema ga.
Ne dolazi.
Milutin: Neko je nešto zajeb’o.
Mileta: Nisam ja, majke mi.
Ravijojla: Uroš!
Darinka: Nije Uroš.
Milutin: Tišina! Sad ćemo sve ponovo.
Darinka: Nemojte, tata, molim vas.
Milutin: Sve ponovo! ... Kad dune blagi, blagi, mnogo blagi vetar sa istoka...
Mileta: Nemoj, tata, molim te.
Milutin: ...Kad Morava na obalu izbaci biserno zrno crno...
Ravijojla počne da ga na svoj način ubeđuje da ne čita; ubeđuje ga kao i malopre, kad su svi tražili da im čita, a onda se seti...!
Ravijojla: Znam! Predak!
Potrči da otvori mrtvački sanduk.
Milutin je odgurne.
Milutin: Apage sotono!
Milutin klekne. Prekrsti se. Celiva sanduk, pa se još jednom prekrsti. Polako otvara sanduk. Ostali prilaze. Zaviruju.
Milutin: Oprosti Vukašine, ali moram... Tako je pisano. Tako ima da bude.
Milutin iz sanduka izvadi sablju dimiskiju; ogromnu.
Ravijojla: Jebote, koje oružje!
Ravijojla prekorno gleda u Miletu.
Darinka prekorno gleda u Miletu.
A Mileta u zelenu travu.
Mileta: A možda je predak...
Milutin: Vukašin! Bog da mu dušu prosti. Vukašin.
Mileta uzima sablju od tate Milutina, gleda je s divljenjem
Mileta: A možda je predak Vukašin bio slab tehničar.

Ravijojla i Darinka mu se podsmevaju.
Mileta ostavlja sablju na gomilu, sa ostalim oružjem.
Milutin /pošto čita drugi, treći put, čita brže, ne s manje, nego bez imalo patetike; čita brzo kao da mu se žuri, a i ostali svoja pokazivanja usklade s njegovom pričom, pa sve izgleda kao ubrzani film/: Kad dune blagi, blagi, mnogo blagi vetar sa istoka... Kad Morava na obalu izbaci biserno zrno crno... Kad sa dva vrana gavrana po jedno pero otpadne, pa oba ta pera u jedne ruke padnu... Kad se i poslednji ratnik iz poslednjeg rata vrati... Kad svi Srbi pod jednu šljivu stanu... Pa se otrezne... Pa se pameti dozovu... Kad se svi Srbi razoružaju... ...Pojaviće se čovek sa zapada...
Svi gledaju na zapad: ide li iko otud, ide li iko iodkud; ide li im, hoće li im doći...?

2.

Dolazi Arsen Noar. Ruke u džepovima, zvižduće, zvera okolo, divi se prirodnim lepotama.
Srbi se namestili pod šljivu i čekaju. Vide oni njega, ali čekaju da i on njih vidi.
Video ih je.

Arsen: Bonjour.
Srbi ćute.
Arsen: Bonjour... Je cherche...
Srbi ćute.
Arsen: Excuses-moi. Je cherche les Serbes!
Ravijojla: Serrrb!? ...On je, narode, on je! ...On nas traži!
Ostali se "odmrzavaju", pa s malom, kratkom nevericom i oni počinju da se raduju.
Darinka: Došao je!
Mileta: Došao je da nas konačno...
Darinka: ...Uvede u Evropu! U svet!

Ravijojla, Mileta i Darinka igraju i pevaju pesmu O konačnom putovanju Srba u svet, raduju se što će i oni da žive "kao sav normalan svet"... Arsen peva s njima, ali na francuskom i, naravno, ne ume, pa igra nezgrapno, smešno.
Milutin ćuti i čeka da se to njihovo radovanje završi. Nepoverljiv je.
Stade pesma.
Stade igra.
Stao je i Arsen.

Mileta: Šta ti je, tata? Što se ne raduješ, što se ne veseliš...?
Ravijojla: Došlo je, konačno, i naših pet minuta!
Milutin: I ja se bojim da je samo pet.
Darinka: Tato, čovek je lepo reko da traži Srbe... Je l’ tražite Srbe? Srrr-beeee?
Arsen: Oui, oui! C' est vrais. Je cherche les Serbes!
Mileta: Eto vidiš! Traži Srbe.
Ravijojla: Eto vidiš!
Milutin: Eto vidim da ne zna srpski!
Arsen: Oh, oui. Je sais, je sais... Comment dit-on en seeeeer... seeeeer...
Milutin: Seronja! ...Nema pojma.
Ravijojla: Nije seronja. Zna!
Darinka: Dajte mu šansu, tato!
Mileta: Pusti ga da se seti!
Ravijojla: Nije seronja. Zna srpski, zna!
Mileta: Videćeš da zna!

Ravijojla počinje da ga zavodi, računa: kad je upalilo kod matorog Milutina, upaliće i kod ovog mlađahnog...

Ravijojla: Ajde, ajde, seti se...
Milutin: C! Nikad.
Darinka: Gospodine, kažite ko ste, odakle dolazite i zašto...
Arsen se muči.
Arsen: Ja...
Svi /osim Milutina/: Ja...ja...
Arsen: Ja...
Svi /osim Milutina/: Ja...ja...
Milutin: Ja...ja... Do jaja!
Arsen /otkačio/: Ja sam Arsen Noar, čukun, čukun, čukununuk Arsenija Čarnojevića!
Ravijojla: Drago mi je. Ja sam Ravijojla.
Mileta: Mileta.
Darinka: Darinka.
Otkačio Arsen, pa se ponosi.
Ostali radosni, nasmejani, ali, ipak, s nevericom gledaju šta će Milutin reći.
Milutin ćuti.
Arsen se okuražio.
Arsen: Ja sam Arsen Noar, čukun, čukun, čukununuk Arsenija Čarnojevića!
Milutin: Čuknut unuk!
Mileta: Nisi u pravu, tata. Čovek je sve lepo rekao.
Ravijojla: Daj, matori, ne davi.
Milutin se maša za pas i vadi onu požutelu hartiju. Ostali se, kao po nekoj nemoj komandi, opet postroje pod šljivu.
Milutin: Je l’ ja vas davim il’ će da bidne da je ovde pisano... A? ... Kako su kazivali Plotovići, kako? Je l’ ste zaboravili Plotoviće?!
Mileta: Nismo, tata.
Milutin: Pa je l’ znate kako treba da nam se obrati?
Ostali: Znamo.
Milutin: Pa je l’ se obratio tako?
Ostali: Nije.
Milutin /Arsenu/: Ajde, obraćaj se.
Arsen: Da se ovraćam? Pourqoi vratim?
Ravijojla: Neeeee!!! Ne da se vraćaš....
Mileta: Jedva si došao, pa sad da se vraćaš!?
Ravijojla: Ne da se vraćaš, nego da se obraćaš! Da nam se obratiš onako kako je pisano da će nam se obrati onaj koji dođe, pa ćemo mi da prepoznamo da si ti taj...
Darinka: Da si ti pravi i da si došao da nas, mislim...
Mileta: Da nas vodiš, kao što je tvoj pra, pra, pra, pradeda vo vremja ono vodio one Srbe, razumeš?
Milutin: C. Ništa on ne razume.
Arsen: O, nee. Ja razume. Je vous comprends. Ne, ne! Ne francusk, srbski. Ja znam šta treba reći, kazati, saopštiti, govoriti, obratiti se; ja znam.
Milutin: Ništa ti ne znaš. Ništa... Ser, ser, to znaš... Seronja! Kikirez.
Arsen se uozbiljio, namračio. Popeo se na panj.
Arsen: Braćo i sestre!
Svi se pod šljivu turiše, namestiše - opet kao za slikanje.
Arsen: Braćo i sestre! Kucnuo je čas!
Milutin: Usta ti se pozlatila!
Svi se smeše.
Raduju se, ali nemo, bez reči - da ne naljute ili, daleko bilo, prekinu govor gospodina Arsena.
Arsen: Mi smo bili Evropa pre Evrope!
Frenetičan aplauz.
Arsen ih utišava rukom.
Arsen: Pa zašto onda da ih molimo da budemo s njima!? Što, bre, da se ponižavamo? I dokle, majku mu!?
Ravijojla /tiho/: Rekao je "bre"!
Milutin: Ovo "majku mu"... To je mnogo značajnije. To će da odjekne!
Darinka: Je l’ u medije, tato?
Arsen: Nemam utisak da me slušate?
Milutin /deleći im ćuške/: Ma, kako da te ne slušamo, sokole!? Junače! Junačino! Vojvodo!
Mileta: Avangardo!

Milutin /Mileti/: Sram te bilo. Ovakvom čoveku takvu gadost da kažeš, takvu uvredu...Pu! /Arsenu/ Vi, vojvodo nastavite; mi vas slušamo... I oprostite, molim vas.
Arsen: Mi smo bili Evropa pre Evrope! Na dvoru Nemanjića...
Svi: Srbi su koristili nož i viljušku kad Evropa još nije ni znala...
Arsen: Šta da vam pričam kad sve znate.
Svi: Živeooo!
Arsen: Sve znate, braćo i sestre!
Svi: Živeoooooo!
Arsen: Polako, polako... Poslaćemo Evropi...
Mileta: Ultimatum.
Milutin: Diplomatsku notu.
Arsen: Oui! C' est tres bien. Pardon. To je dobro. To ste dobro, to ste odlično rekli. Lepo ćemo mi njima da pošaljemo diplomatsku notu i da čekamo odgovor... Kako se beže zovete vi?
Milutin: Milutin. Ja sam Milutin. Ovo mi je /pokazuje/ sin Mileta, ovo mi je snajka Darinka, ovo mi je, tj. nije meni, nego svima nama komšinica Ravijojla, kao ona čuvena vila, razumete, posestrima Kraljevića Marka, ono dete u kolevci to je moj unuk Uroš, a u onom sanduku tamo je naš pra, pra, pra, pra, praotac Vukašin...
Mileta: Vekovima ga već vučemo sa sobom...
Milutin: Naravno, kud god mi, tu i naš Vukašin; jednako s nama, barabar.
Darinka: Ne možemo da ga ostavimo dušmanima našim, kao što dušmanima našim nisu hteli da ga ostave ni oni koji su ga nosili pre nas...
Ravijojla: ... Vekovima! U svakoj seobi, u svakoj bežaniji pred mnogostruko jačim i neuporedivo bolje naoružanim neprijateljima, koji su gazili našu svetu zemlju, koji su rušili i palili naša vekovna ognjišta...
Milutin: Sedi. Četiri plus. Vidiš da možeš da naučiš kad se potrudiš.
Arsen: Ja to sve znam.
Darinka: Sve zna.
Mileta: Ih, kako on ne bi znao...
Arsen: Ja mislim da bi gospodina pra, pra, pra Vukašina trebalo sahraniti u najveće srpsko groblje. On je to zaslužio... Naj-ve-će!
Milutin: Ne može!
Arsen: Zašto?
Milutin: Trebalo bi da znaš zašto.
Arsen: Znam, naravno da znam, ali hoću da vidim znaš li ti.
Milutin: Ja da li znam?! Ja koji sam...
Mileta: Ja ne znam.
Milutin: Kako ne znaš, some!? Je l’ ti ova ovde malopre lepo rekla da su Vukašina Srbašina Srbi nosili... /Ravijojli/ Kaži kako si rekla.
Ravijojla: Vekovima! U svakoj seobi, u svakoj bežaniji pred mnogostruko jačim neprijate...
Milutin: "U svakoj bežaniji"! U bežaniji, Srbine! Pa je l’ onda lepo da ga sahranimo na naše najveće groblje, koje se zove... Kako se zove?
Darinka: Bežanijsko groblje.
Arsen: Bežao za kratkog života, bežao vekovima u ovom sanduku, u smrti predugoj, pa zar da mu i groblje bude bežanijsko!? ... Milutine, kad jednog dana stignemo u Evropu i u svet, kad i mi budemo živeli kao sav normalan svet, ti ćeš mi biti...
Milutin: Ambasador u zavičaju! Molim te, ostade mi želja pusta za starim krajem i golem žal mi navali na dušu što odoh, a kao ambasador bih mogao... u isto vreme da bidnem i u Evropu, i u Srbiju. Mal’ na jednu, mal’ na drugu stranu.
Arsen: Dogovoreno /rukuju se/... Dakle /ostalima/, biće posla, ne brinite, biće i posla, i najviših položaja za svakog!
Ravijojla /Milutinu/: Sumnjao si u njega, matori, a vidiš da je Srbin; Srbin, bre! Samo čistokrvni Srbin ovako i ovoliko voli vlast!
Arsen: Dakle, da pređemo na posao. Ko će da mi pomogne da Evropi i svetu pošaljemo diplomatsku notu?
Ostali /uglas/: Ja!
Arsen /Ravijojli/: Dakle, ti.
Ravijojla: A kako ćemo da im pošaljemo?
Arsen: Telepatski.
Darinka: A je l’ može to tako?
Mileta: Može.
Milutin /odvlači Arsena na stranu/: Zaista, kako ćete to da uradite?
Arsen: Telepatski, stvarno... Niste znali to?
Milutin: A, jesam, znao sam, kako da nisam... Čekaj, bre!
Arsen: Ozbiljno vam kažem.
Milutin: Pa da, znao sam, znao sam... Jedino tako i može, preko releja i predajnika... Samo tako. Telepatski. /ide prema ostalima/ Biće sve u redu.
Arsen /iza njega/: A je l’ ima...?
Milutin: Ima! /vadi iz džepa čuturicu i čašu i sipa rakiju/ Ima da se nazdravi, mora da ima! Uvek mora da ima! Nikad i nigde bez rakije! /popije, pa odmah sipa drugu/ Arsenije, sokole, kućo i avlijo, junački sine, izvoli.
Arsen: Živeli! /popije i vraća čašu Milutinu, koji je puni i daje sinu Mileti/ Uspećemo. Moramo da uspemo.
Mileta /prihvata čašu/: Predugo smo čekali.
Darinka: Ja ne mogu.
Ravijojla: Ne možeš da čekaš?
Darinka: Ne, nego ne mogu da pijem.
Ravijojla: Taman posla. Pa da opet recituješ u desetercu...
Arsen: Ja volim poeziju!
Darinka: Poezija je kraljica umetnosti!
Mileta: Darinka, vreme je da uspavaš dete.
Darinka nevoljno odlazi /Mileta joj rukom pokazuje da ide; tera je/, pa se Arsen odmah, rutinski, prebacuje na Ravijojlu.
Arsen: Poezija je kraljica umetnosti!
Ravijojla: Ja volim poeziju.

Arsen i Ravijojla šapuću. Smeju se. Počinju lepu ljubavnu igru, ples s mnogo ljubavi, erotike...
Darinka, noseći kolevku, gleda za njima, spremna da svakog trena odustane od svoje obaveze i priključi im se. Mileta joj strogo naredjuje da ide.
Darinka odlazi na jednu, a Milutin i Mileta na drugu stranu.

Milutin /Mileti/: More... A?
Mileta: Aaa.
Milutin: Šta misliš?
Mileta: Jebem li ga...
Milutin: More, da ne ispadne da će ovaj da ’be i njih i nas?

Arsen i Ravijojla zaneseni plesom, ljubavnom igrom.
Milutin i Mileta, s rukama na leđima, prave krugove po livadi: zamaknu desno, pa se pojave iza Arsena i Ravijojle, pa zamaknu levo, pa se pojave ispred njih, i tako stalno u krug - jednako pričajući, jednako "velike probleme rešavajući", dok ovih dvoje igraju, igraju, igraju.
Kad tako jednom zamaknu na neku stranu, Darinka spusti kolevku pored sanduka, pa se pridruži Arsenu i Ravijojli; igraju utroje.
Otac i sin, Milutin i Mileta, se i dalje vrte u krug, drže ruke na leđima i jednako mudruju...
I taman da se desi seks u troje, kad - zaplaka dete.
Mudraci zastanu.
Igrači zastanu.
Ravijojla padne i ostane da leži. Darinka padne, ali ne ostaje da leži, nego kao vojnik puzi prema sinu, koji se sada samo povremeno glasne - tek toliko da mudri Srbi za tren zastanu, pa kako se plač detinji prekine oni nastave da mudruju i da kruže.
Arsen seo, namestio se u pozu za meditacije, pa uzeo da se telepati, tj. šalje telepatsku poruku Evropi i svetu.

Kad Darinka stiže do nejakog Uroša, Uroš udari u plač, tj. Darinka dobi priliku da izigrava pažljivu, brižnu majku. Mileta, kad ču glasan plač detinji, shvati da je sa ženom i detetom mu sve u redu.
Milutin se smirio, vidi da Arsen šalje Evropi i svetu diplomatsku notu, i to po njegovom predlogu, a za sve ostalo ga baš briga.
Arsen prišao Ravijojli pa se zajedno telepate, tj. telo na telo, pa udri!

3.

Mileta i Milutin stali jedan pored drugog i bulje - prvi u iscrpljenu Ravijojlu, a drugi u utelepaćenog Arsena - iza leđa ih kuckaju, po ramenima, dva momčića mlada /ima u svakom po stotinu kila/; em veliki, em jaki momci u maskirnim uniformama.
Kucnuti se okreću.

Mileta: Izvolite, gospodo.
Milutin: Stop! /momci su u stavu "mirno"/ Mileta, crni sine! /i Mileta se ukoči/ Odakle dolazite, momci? /momci pokažu/... S istoka, znači!? Ma, jeste li vi normalni, bre!? Ma, jeste li vi normalni!? Ma, jeste li, bre!?
Momci nemo pokazuju da oni ništa ne znaju, da su došli, jer su ih poslali da nekog traže, da kopaju, da riju, izviđaju, špijaju….
Milutin: Idite vi, momci, kući. Nije ovo za vas. Ovo su ozbiljne stvari...
Momci se malo bune, ali kad im Milutin zapreti oružjem na gomili, odlaze.
Milutin i Mileta stanu pod srpsku šljivu. Biće da je to i mesto za svako ozbiljno razmišljanje (ili ritualno dumanje).

4.

Ravijojla ode na potok da se zapere, a Darinka, kao, bdi nad detetom, a ubi je ljubomora.
Mileta i Milutin su pod šljivom.
Arsen prekida meditaciju i prilazi im.

Arsen: Poruka je poslata. Ako ne odgovore, poslaćemo im novu, ali oštriju. Svaka diplomatska nota mora biti oštrija od prethodne... Znate, jednom će morati da nas shvate ozbiljno.
Mileta: Sviđa mi se kako govoriš.
Milutin: "Svaka mora biti oštrija od prethodne"!
Mileta: Vidi se da čovek zna.
Milutin: Ume!
Arsen /penje se na panj/: Braćo Srbi! /prilaze i ženske/ I sestre Srpkinje!
Darinka /Ravijojli/: Brat sestri najbolje smesti.
Ravijojla: Umri!
Pitanje je trena kad će da zavarniči između njih dve.
Darinka: Mileta.
Arsen čeka da se ženske smire.
Mileta: Nastavite, srediću ja to posle.
Arsen: Ne, moramo prvo da otklonimo nesuglasice, pa tek onda da pređemo na ozbiljan politički rad!
Milutin: Usta ti se pozlatila! /Mileti/ Stidim se što sam sumnjao u njega.
Arsen /Ravijojli/ Ti sedi ovde i misli pozitivno. /Darinki/ A ti idi tamo i isto sedi i isto misli pozitivno.
Arsen vodi jednu na jednu, a drugu na drugu stranu. Namešta ih... Pokazuje im pozu Rodenovog mislioca.
Mileta /Milutinu/: Ti si do sad, a ja sumnjam sada.
Milutin: Ne razumem.
Mileta: Rekao im je da misle... Žene da misle!?
Milutin: Nije, sine, opasno to što ovaj čovek veruje da one mogu da misle, biće opasno ako one stvarno počnu da misle!
Mileta: Taman posla! …Ćaleee! Neće valjda!?
Milutin: Smiri se; idemo da spiemo.
Mileta: A oni?
Milutin: Neće dugo, ne boj se. Ajde. /Arsenu/ Arsenije, ako li da odmorimo, pa ćemo sutra te političke teme da razbiramo…
Arsen: Ma, naravno.
Milutin: Znaš, jutro…
Arsen: …Jutro je mudrije od večeri.
Milutin /Mileti/: Sve zna. Sve!

Milutin se namešta da legne tako da mu je sanduk Vukašinov pod glavom, a Mileta tako da glavu stavi na ono odbačeno oružje.
Arsen šeta, gleda, merka gde će da zakonači.
Milutin se pomoli Bogu i legne.
Mileta se ne moli.

5.

Dolaze dva momčića mlada, ali sada u nekim drukčijim uniformama, pa Arsen beži u mrak.
Ustaje Mileta noseći neko oružje u rukama.
Momci se izvinjavaju i povlače.
Mileta ostavi oružje i ide da ponovo legne.
Milutin leži tako da mu je Mileta iza leđa i ništa od svega toga nije video, ali on istovremeno odlično zna kakav mu je sin...

Milutin: Mileta, sine, pomoli se Bogu i zamoli ga da ti oprosti što si dirao oružje.
Mileta: Hoću, tata.
Mileta se ne moli Bogu, nego se odmah namešta da legne.
Milutin: Pomoli se Bogu, Mileta.
Mileta: Hoću, tata.
Arsen, videvši da je potera za njim otišla, prikrada se do Darinke.
Videvši to, Ravijojla se primakne i legne pored Milete.
Milutin, kojem se sve to događa iza leđa, samo se malo promeškolji.
Milutin: Opet si zakasnio, Mileta.
Mileta: Nisam, tata.
Milutin: Jesi, jesi… Pored koga đavo legne, Bog mu više ne pada na pamet.

Spustila se noć.
Izašao mesec.
Milutin spava, a na dva mesta se ne spava. Naprotiv.
Anđeli tiho pevaju pesmu O Nebeskoj Srbiji i o Srbima kao narodu koji sve što poželi mora prvo dugo, dugo sanja i koji se uvek budi - ili prerano, ili prekasno.

6.

Mrak.
Srbija je u potpunom mraku.
Sviće.
Polako, baš polako sviće.
Milutin se proteže, vakat mu je da ustane - da ga sunce ne zatekne.
Iza njegovih leđa, pored Milete leži žena njegova, Darinka; Ravijojla je na vreme prešla na rezervni položaj.
Svanulo je.
S potoka, gde je išao da se umije, dolazi Arsen i odmah na panj.

Arsen: Pesnik je probuđeni deo naroda!
Svi se trgnu. Ustaju. Trče na potok i vraćaju se umiveni. Zatežu po sebi pantalone i košulje, suknje i bluze ... Staju pod šljivu.
Arsen: Pesnik je probuđeni deo naroda! Srećan je narod koji sluša svoje pesnike! Nema veće sreće nego kad se pesničke vizije ostvare, a moja vizija da jednom stignemo...
Milutin: Ipak je on seronja.
Ravijojla: Nije.
Milutin: Seronja!
Darinka: Nije.
Mileta: Otkud ti znaš!?
Milutin: Seronja!
Darinka: Nije on, tato; to se moj Uroš ukakio.
Darinka uzme kolevku i nosi je na potok.
Uskoro se čuje kako dete plače.
Milutin /zaključio/: Znači jeste Uroš. Izvinite, gospon Arsenije.
Arsen: Ništa, ništa... Dakle /silazi s panja/, još nisam dobio nikakav odgovor iz sveta. Šta da radimo? Da ponovimo poruku...
Ravijojla: Jao, to ćemo!
Arsen: Ili da...
Mileta: ...Zaratimo... Da zaratimo!
Milutin: S kim?
Mileta: S bilo kim.
Milutin: A što da ratujemo?
Mileta: Da svet dođe da nas miri!
Arsen: C' est tres bien! Ovaj, to će da upali. Sigurno! Svet će doći da nas miri, pa kad nas izmiri onda nas povede sa sobom...
Ravijojla: Da nas povede u svet! Da i mi živimo...
Svi: ...Kao sav normalan svet!
Milutin: Ja neću.
Mileta: Šta nećeš, tata.
Milutin: Neću da idem. Koj ću andrak tamo!?
Arsen: Pa, da živimo...
Mileta i Razvijojla, a dotrčava /noseći kolevku/ i Darinka, pa uglas: ...Kao sav normalan svet!
Milutin: Neću.
Darinka: Zašto, tato? Zašto?
Milutin: Mileta, dođi ovamo.
Milutin i Mileta se izdvajaju.
Milutin: Mileta, sine. A šta ćemo ako ne budu hteli da nas prime, ako nas /mlatara rukom/...
Mileta: Ekskomuniciraju?
Milutin: To.
Mileta: Ne verujem. Trebamo im.
Milutin: Što im trebamo!? Zato što smo lepi i pametni... Nije, nego!
Mileta: Ma, primiće nas...
Milutin: Njega će da prime, on je otud i doš‘o. I više je njihov, nego naš...

Šapuću, domundjavaju se.
Ostali, dok čekaju da se otac i sin dogovore, polako shvataju da ne mogu tako bez veze da stoje, pa se prihvataju nekog posla, u stilu: "ajd nešto da se raducka, ovo će potrajati".
Darinka se maje oko kolevke.
Ravijojla oko sebe.
Arsen oko obe.

Ravijojla: Je l', bre, Arsene... Šta ti je trebalo da se onoliko foliraš s onim frrrrncuskim rrrrrečima?
Darinka: Što!? Meni je to baš lepo. Otmeno.
Arsen /Ravijojli/: Eto zato. Za opseniti...
Ravijojla: A čime ćeš sad da ih opseniš?
Darinka /Arsenu/: Aaaaa, zato si ti nabacio tu knjižurdaču...
Arsen "krije" knjigu iza leđa i "mazi" Darinku.
Ravijojla mu otme knjigu.
Čita.
Ravijojla: "Rečnik stranih reči..." /lista/ "Vehementan... imanentan... koherentan... transparentan..."
Darinka: Tan, tan, tan kao pa-me-tan… Tan-tan-tan, pa-me-tan... Jaao, što ćeš da budeš paaaametan!
Arsen: Naročito ako me još i oni provale /pokazuje na Miletu i Milutina/... Lako mi je za vas...

Arsen ih "dira" /malo jednu, malo drugu/ u stilu oni su sad tim, ekipa; kresali se, pa tako...
Milutin i Mileta, na drugoj strani, nastavljaju svoju priču.

Mileta: Ma, primiće nas, tata.
Milutin: Hoće, hoće. Njega i njih dve će da prime, a...
Mileta: A tebe i mene neće!?
Milutin: Ja ne idem, a ti još nisi spreman!
Mileta: Ne razumem.

Milutin mu rukama pokaže da je Arsen kresnuo ove dve, a Miletu nije!
Mileta se buni. Ne veruje.
Milutin zna da je to tako.
Mileta se ljuti.
Milutin zna da ovaj može da se ljuti kako god i dokle god hoće – ali, ta stvar stoji tako.
 
Mileta: Tata!
Milutin: Mileta, sine. Izgleda da je to uslov.
Mileta: Zar nas samo probušene hoće!?
Milutin: Sve mi se čini da je tako.
Mileta: Neću. Ne dam! /Čuva dupe, brani ga rukom/
Milutin /ozbiljno, s ponosom/: Sine, ponosim se tobom!

Mileta se uozbiljio. Umudrio. Provažnio.
Milutin se značajno nakašljava i vodi Miletu prema ostalima - sad će oni /njih dvojica!/ da im saopšte šta su dokonali.
Ostali se pripremaju da čuju tu važnu odluku, tu preporuku, tu mudrost preduboku ili nešto tome slično.

Mileta: Tata i ja smo...
Milutin: Pusti mene, sine.
Mileta: Izvoli, tata.
Milutin: Daklem, ovako...
Arsen: Oprostite, gospodine Milutine, samo trenutak... Sačekajte malo, sad ću da se vratim.

Arsen ode prema potoku; možda i dalje.
Milutin i Mileta su spremni da ga sačekaju, jer baš imaju šta da mu kažu.
Darinka i Ravijojla ćute.

7.

Nema ga. Ne vraća se.
Još ga nema.

Ravijojla: Je l’ to neka nova igra?
Mileta: Igranka je...
Milutin mu ne da da govori.
Milutin: Budi na visini zadatka, sine.
Mileta: Hoću, tata.
Darinka: Je l’ to zato što sam ja...
Mileta: O tome ćemo...
Milutin mu ne da da govori.
Milutin: Budi na visini zadatka, sine.
Mileta: Hoću, tata.
Ravijojla: Je l’ to neka nova igra, pitam?
Mileta joj upadljivo ne odgovara.
Milutin se i time ponosi. Nije njegov sin tako popustljiv; junačina je on, muškarčina...
Darinka: Hoće li neko da nam objasni šta se ovde događa.
Milutin: Sve što je trebalo - već se dogodilo.
Ravijojla: To je neka konspiracija?
Ćute.
Ravijojla: To je neka konspiracija?
Ćute.
Ravijojla: Je l’ to je neka konspiracija, pitam?
Ćute.
Ravijojla: Ma, ko vam, bre, jebe mater!

Ravijojla kupi svoje prnje, a Darinka, kad shvati da to ona hoće da ode od njih, požuri da joj pomogne da se što pre spakuje. More, da se ne predomsli, pa da ostane...
Neće se predomisliti.
Odlazi sigurno.
Pođe na istu stranu na koju je malopre otišao Arsen Noar, a onda odluči da ode na suprotnu.
Baš ode.

Mileta: Ravijojla!
Uspaničen je Mileta. Shvatio je da će zauvek ostati bez nje. Najradije bi potrčao za njom, a sramota ga pred ocem, pred ženom, pred sinom...
Mileta: Ravijojla! Ravo moja! Ravoooo!
Milutin: Kuravooo!
Mileta samo odmahne rukom i potrči za Ravijojlom, jednako je dozivajući.
Mileta: Ravoooo!
Milutin: Kuravooooo!
Mileta: Ravooooooooo!
Milutin: Kuraaaavoooooooo!

8.

Darinka je zatečena. Ne, nije ona tek sada saznala da je njen Mileta uvek više voleo drugu nego nju - zatečena je svojom mirnoćom, hladnokrvnošću.

Darinka: Ubiću ga.
Milutin: Ne budali.
Darinka govori mirno, kao da mu kaže da će da umesi hleb, pa da posle ručaju.
Darinka: Moram da ga ubijem.
Milutin: Misli na dete, ženo.
Darinka: Ne, ne, moram da ga koknem.
Darinka uzme kolevku, stane pred svekra i zagleda mu se u oči...
Darinka: Tato.
Milutin: Kaži.
Darinka: Tato, molim vas da mi čuvate Uroša.

Milutin primi kolevku. Tužno. A s ponosom.
Darinka ode.
Nije smela da se okrene, da joj srce ne popusti, da se ne vrati.

9.

Milutin između sanduka i kolevke. Sedi.
Malo gleda u pretka, malo u potomka.

Milutin: Ti, Vukašine, /pomiluje sanduk/ znaš, ali ti, Uroše, /pomiluje kolevku/ ne znaš... A trebalo bi...
Srbi su jedan, kako da kažem, velik i pametan, ali strašno nesrećan narod... Nesrećan u pičk... Izvinjavam se, izvinjavam, ali... Niko, bre, neće da bude Srbin. Niko!
Srbin lako pristane da bude Kanađanin, da bude Amerikanac, Francuz, pa i Nemac čak, što, šta mu fali… Srbin lako bude i Australijanac... More, i kengur će da bude, i kengur, i koala; sve će Srbin da bude samo da ga taj maler ne zadesi, samo da ga ta ljuta nesreća ne strefi da večno, večno ostane Srbin!

Srbin koji je uspeo u životu nije više Srbin. U stvari, jeste on i Srbin, ali tek onako, uzgred ili kad to više ne može da se izbegne, kad se baš mora, kad je naređenje odozgo, kad je bilo kako, svakako, samo da ni slučajno, slučajno ne ispadne da je on samoinicijativno Srbin; da je on to od svoje volje i od svoga osećanja, daleko bilo... Srbin koji je uspeo u životu je, pre svega, političar, biznismen, posrednik, predstavnik, uglednik, a u ljutoj, najljućoj samoodbrani može da bude i Srbin, ali samo malkice, mrvičak čak. Samo mrvičak!

Prolazi, kriomice, Arsen Noar. Vidi se da je potera za njim.

Milutin: Srbin koji je dobio na lutriji, političkoj ili privrednoj, svejedno, pa se nekako dočepao belog sveta, Srbin je samo o slavama, svadbama i saranama... Srbin je samo kad nakratko dođe iz tog belog sveta u zavičaj, a inače je on: građanin sveta, mondijalista /!/, globalista, svetski čovek, čoveče...!

Srbin koji je mlad i jak, pa još pametan i talentovan, neće da bude Srbin, jer mu stariji Srbi ništa ne nude i ne daju, ništa od onog što im obećaju, a ti stariji su i ostarili trudeći se da sve i svašta budu, i svakako i za svačiji interes, samo da nikad i nigde ne budu ono što jedino jesu - Srbi.

Protrčaše i ona dva momčića mlada; sad su pa u nekim trećim uniformama. Npr. bolničarske uniforme sa plavim šlemovima... Traže Arsena. Vide i čuju šta Milutin radi, ali - ko ga šiša; imaju oni svoja posla. Odoše.

Milutin: I, na kraju, rane moje - na srcu /pomiluje sanduk/ i na duši /pomiluje kolevku/ - Srbin koji nigde ništa nema, a takvih je najviše... neće da bude Srbin /!/, jer neće da mu srpstvo i srbovanje… bude jedino imanje!

/plače/ Lako je biti prorok među Srbima... Među Srbima i međ Srbijama... Treba samo da vidiš šta bi bilo najgore po Srbe i odmah kažeš da će se to, baš to dogoditi... Nema šanse da promašiš. Pogađaš bolje nego Plotovići; Plotovići koji su prorekli da će svi Srbi stati pod jednu šljivu... A...evo, vidite koliko nas je...

/pribira se/ Ti, Uroše, ne znaš... Možda ni ja ne znam sve... Ali, jedno sigurno znamo i ti ja... Kad dođe vreme, kad dođe sudnji čas, nama će naš predak, naš Vukašin Srbašin, kazati šta nam je i kako činiti!
Milutin pričao, pričao, pa sad i zapeva na istu temu.
Dok Milutin peva O Srbima i o Srbijama, spušta se noć, polako.
Kad Milutin završi pesmu, Srbija je opet u mraku, mrklom.

10.

Svanulo je.
Svanulo je ovo jutro, ovo današnje.
Posle 20 dugih, dugih godina, pod srpskom šljivom nikog nema.
Ni Milete, ni pretka, ni potomka.
Samo šljiva i livada.
Otud, od potoka dolazi Milutin.
Vuče pretkov sanduk za sobom; sanduk ima točkiće, pa ga Milutin vuče kao što deca vuku automobilčić na uzici.
Star je Milutin, ne može da nosi onoliku sandučinu.
Ni Darinka, koja dolazi sa druge strane livade, ne nosi, nego i ona vuče za sobom na uzici, ali jedan specijalni mrtvački sanduk, sanduk za dvoje!
Sanduk na sprat, dva mrtvačka sanduka jedna na drugom; spojena.
Naravno, i na Darinki se vidi vreme koje je prošlo.

Milutin: Vidim da si ih stigla.
Darinka: Jesam. Posle punih dvadeset godina! Nisam se smirila dok ih nisam na kamaru u’vatila! He-he /pokazuje na sanduk-e/. Meni je govorio da će biti moj, moj i samo moj "dok nas smrt ne rastavi", a od ove rospije ga ni smrt nije mogla razdvojiti! /pokaže donji sanduk/ Ona, Ravijojla i na njoj /pokaže gornji/ Mileta moj!
Milutin: Uroš je u Nemačkoj. Evo, baš juče sam dobio pismo.
Milutin joj daje pismo.
Darinka čita i plače.
Milutin: Kaže da se oženio.
Darinka pokazuje kako je u pismu upravo to pročitala, pa još jače udari u plač.
Milutin: Piše i da će doći.
Darinka pokazuje kako je u pismu upravo to pročitala, pa još jače udari u plač.
Milutin: Ima i sina.
Darinka pokazuje kako je u pismu upravo to pročitala, pa još jače udari u plač.
Milutin: Vukašina! Uroš ima sina Vukašina! Vukašina Srbašina!
"E, jebi ga" - ču se kao iz sanduka.
Darinka se smrtno uplaši i poskoči.
Milutin ne veruje da je čuo što je čuo.
"E, jebi ga" - ču se opet.
Milutin: Progovorio si, Vukašine, progovorio!
Darinka je "umrla". Smrzla se od straha.
Milutin: Raduj se, snajka! Raduj! Progovorio je naš predak Vukašin!
Darinka bi volela da nije.
Milutin: Sad ćemo da ga pitamo šta nam je činiti... Vukašine, o, Vukašine!
Tišina, grobna tišina.

Darinka se seti da još drži pismo od sina, od nejakog Uroša, pa malo strahuje od Vukašina, a malo plače nad pismom.

Milutin /smirenije, ozbiljnije/: Vukašine, Srbine.
Osluškuje.
Prisloni uvo na sanduk.
Ne, ništa se ne čuje.
Darinka /ohrabrena/: Dobro je.
Milutin: Šta je dobro.
Darinka: Dobro je što se ne javlja.
Milutin: Nije dobro. Pisano je da će se javiti i da će nam kazati /vadi iza pojasa neke papirčine/, i da će nam pokazati kuda da idemo... Razumeš.
Darinka: Ne razumem, ali - dobro je.
Milutin: Nije dobro... /u sanduk/ Vukašine... Vuleee... Vuuuullee.
Darinka: Nema od toga ništa... Pre će ova zmija pod Miletom prosiktati.
Milutin /sam sa sobom/: Da l' je moguće, majke mu ga, da sam toliko čekao i čekao i toliko želeo i želeo da mi se javi, da mi se učinilo i da sam ga čuo?! Vukašina.
Darinka: Nije ti se učinilo. I ja sam ga čula.
Milutin: Onda je, znači, progovorio.
Darinka: Jeste.
Milutin: A ako jeste, onda znači da stanemo i da čekamo.

Milutin staje pod šljivu.
Darinka staje pod šljivu.
Stoje i ćute.
Čekaju.
Svekar i snaja.

Milutin: Progovoriće on opet, pa će nam i kazati i pokazati...

Stoje i ćute.
Čekaju.
Ne može se dugo stajati i samo čekati.
A svekar i snaja.
Pogleduju u sanduke.
Pogleduju jedno u drugo.
Svekar i snaja.
Imaju sanduke, a nemaju kolevku; nema li im budućnosti...?

Darinka: Sanduci…
Milutin: A nigde kolevke.
Darinka: Ni jedne.
Milutin: Ni jedne jedine.

Počinju da se zagledaju ozbiljnije, merkaju.
Da neće možda i biti nešto.
Neće valjda.
Milutin užagrio očima u snajku.
I ona u njega.

Darinka: Greh je.
Milutin: Jeste. Greh je.
Greh je; nego šta, nego greh!
Ma, i nije.
Nije greh kad su viši interesi u pitanju.
Darinka: A da li je greh kad su viši interesi u pitanju?
Milutin: Da viši?! Najviši!
Darinka: Najviši interesi!
Milutin: Nacionalni interesi!
Darinka: Opstanak nacije!
Milutin: U pitanju je opstanak nacije!
Darinka: E, ako je tako...

Milutin iza pojasa vadi učkur i počne da ga razvezuje, razvezuje, razvezuje…

11.

Taman da se dodirnu, a uveliko već drhte od uzbuđenja, od s mukom kontrolisane strasti, kad - opet se ču ono "E, jebi ga", ukoče se, osluškuju i - pojavi se Uroš.
Velik, kršan momak, a sto odsto liči na oca, na Miletu, samo što ima brkove.

Milutin: Koji si ti, bre?
Uroš: Uroš.
Darinka: Uroš! Dete majkino!
Grli ga i ljubi. Zagleda. Obožava.
Pojavljuje se i žena Uroševa, Švabica, tegli u rukama kolevku i otpuhuje.
Milutin: A to ko ti je?
Uroš: Žena... Moja supruga Gertruda. Pisao sam ti, deda.
Milutin: Jesi.
Darinka preuzima kolevku.
Milutin: A već ste i dete skuckali.
Milutin se upoznaje s Gertrudom.
Gertruda: Gertruda.
Milutin: Milutin... Ama, vidiš li ti ovo, Darinka?
Darinka: Vidim.
Milutin: Ova Uroševa Gertruda ista ona Ravi...
Darinka: Pa, jes, mnogo liči na nju.
Milutin: Ama, ne da liči, nego pljunuta!
Darinka: Ama, baš!
Milutin: Lepa ti je žena.
Gertruda: Hvala, hvala.
Milutin: …I svekrva će baš da je voli; ima da je obožava!
Darinka spusti kolevku, pa opet prigrli sina.
Darinka: Isti otac! Isti, isti! Samo što ima brkove. Isti otac!
Milutin se opet namešta pod šljivu.
Milutin: Sad nas je više! Biće nam lakše da čekamo.
Darinka vodi Uroša pod šljivu.
Uroš ide, ali ne želi to i ne voli to što se majka udidila, što se deda ukočio...
Darinka: Znaš sine, Plotovići su prorekli da će svi Srbi stati pod jednu šljivu i da će onda...
Milutin: Stanite vas dvoje ovde, kolevku stavite ispred sebe...
Sve strašno podseća na početak ove priče, samo što sada imaju jedan mrtvački sanduk više, i to dupljak..
Gertruda: Je l’ to neka srbska igra?
Uroš: Nije. /majci/ I dokle ćemo ovako da stojimo, da čekamo, a ne znamo šta čekamo...
Milutin: Znamo. Čekamo da Vukašin progovori.
Uroš: Kako da progovori, pa dete tek mesec dana ima...!?
Milutin: Ne taj Vukašin, ovaj /pokaže na sanduk/.
Gertruda: Je l’ to neka srbska igra?
Uroš: Nije!... Deda, sve znam. Moram da ti kažem. Ja sam i došao samo da bih prekinuo to srpsko čekanje na... na...
Gertruda: Je l’ to neka srbska igra?
Uroš: Nije, bre, pizda ti materina!
Darinka i Milutin se raduju.
On!
On je pravi!
On će da ih vodi!
Milutin: On je!
Darinka: On je!
Milutin: On je pravi!
Darinka: A i došao je sa zapada!
Milutin i Darinka se pozdravljaju kao košarkaši...
Milutin /Urošu/: Za tobom - i u vatru i u vodu!
Darinka: Uroše, snago naša!
Milutin: Uroše, Srbine! Sokole! Junače! Vojvodo!
Uroš /Gertrudi/: Nije, bre, pizda ti materina!
Milutin: Uroše, kućo i avlijo! Junački sine, izvoli - povedi nas!
Darinka: Konačno ćemo i mi da živimo...
Milutin i Darinka: ...Kao sav normalan svet!
Gertruda: No, to jeste srbska društvena igra.
Uroš: Jeste. /penje se na panj/ ...Braćo i sestre!
Milutin i Darinka: Živeoooooo!

Radosni, srećni, kupe prnje i kreću u svet.
Uroš napred, Gertruda za njim /nosi kolevku/, pa Milutin s kovčegom na uzici, pa Darinka s dupljakom na drugoj uzici.
Gertruda se okreće, zastaje, čudi se sanduku za dvoje.

Gertruda /Urošu/: No, što to? To nigde nema.
Uroš: Nema... Znaš, ćale je bio strašan švaler!

Dotrčava Arsen Noar.
Svi stanu.
Arsen je očigledno u onih dvadesetak godina bio još neki put s Darinkom.

Darinka: Ideš polako, znači da te ne jure više?
Arsen: Ne. Pustili su me.
Darinka: Pustili te iz ludnice!?
Arsen: Pustili.
Darinka: Izlečen?
Arsen: Ne. Neizlečiv!
Milutin: Znao sam. Odma’ sam rek’o!
Darinka zagrli Arsena.
Gertruda /Urošu/: I tvoja mama strašan švaler... No, Uroš, zašto ima tako malo Srbi, a tako puno jebe!?

12.

Livada.
Šljiva.
Nema Srba.
Opet dotrčavaju dva momčića mlada (u ko zna kakvoj sad uniformi), ali sada ne traže ni odbeglog ludaka, ni odbeglog junaka, ni odbeglog ko zna kog...
Momci: Eee, konačno smo je našli!
Momci iščupaju šljivu i odnesu je.
Zauvek.