SATIRIČAR  DRAGAN RAJIČIĆ

ZLATNO DOBA LUDILA

Poseban problem satire je što ona kao književna forma sve više gubi na težini.
Nju svojim govorom i, uopšte, svojim javnim angažmanom
obezvređuju upravo političari iznoseći jedni o drugima razne gadosti
i to najvulgarnijim rečnikom, bilo u Skupštini ili u nekoj TV emisiji.

Dragan Rajičić, rođen 1960. godine u Kragujevcu. Satirom se bavi od svog punoletstva. Piše aforizme i satirične priče. Objavio je 1996. godine knjigu satiriričnih priča "Vođa - drugi put" i za nju dobio književnu nagradu "Radoje Domanović". Za knjigu aforizama "Svoji na svome" (2000) godine dobio je nagradu "Dragiša Kašiković". Dobitnik je "Zlatne kacige" i drugih nagrada na festivalima humora i satire u Kruševcu, osvajao je i sve nagrade na svojevremenom festivalu humora u Sarajevu, a jedini je dvostruki dobitnik nagrade "Vuko Bezarević" za satiričnu priču na konkursu koji se već dve decenije održava u Pljevljima. Objavljivao je u gotovo svim novinama i časopisima koji su imali prostor za humor i satiru, a sarađivao je i sa elektronskim medijima, Drugim programom radio Beograda i Televizijom Kragujevac. Nekoliko godina živeo je isključivo od pisanja satire. Kako - to samo on zna! Danas, međutim, radi na jednoj privatnoj benzinskoj pumpi kao točilac goriva što mu omogućava relativno podnošljiv egzistencijalni status. U kragujevačkom nedeljniku "Svetlost" već petnaestak godina svi brojevi počinju njegovom satiričnom kolumnom, a satiričnih priča i komentara je inače objavio preko hiljaljdu. U pomenutom nedeljniku više od deset godina uređuje i stranu koja se zove upravo "Satira", a na kojoj su, kako sam kaže, gostovali svi autori koji u savremenoj srpskoj satiri i aforistici imaju šta da kažu.

* * *

ETNA: Satirom se, kako rekoste, bavite još od punoletstva, a u taj period smestilo se nekoliko različitih oblika režima. Koji period je bio najproduktivniji za njen, kako mnogi kažu, svetski uzlet ili da budemo skromniji - za naš uzlet - ovoj pomalo specifičnoj literarnoj formi?

Rajičić: Naša satira, govorim o satiri koja egzistira u pisanim medijima i, posebno, naša aforistika, u Miloševićevo doba je doživela takav zamah i uzlet da se to skorije neće ponoviti, baš kao što je i on bio neponovljiv. Ono zlatno doba njegovog ludila i ludila njegovog režima bilo je zapravo ekstrainspirativno za nas satiričare i većina nas je tada i ubrala najlepše plodove svoga dara. A kad jednom dosegneš plafon, onda, dabome, počinješ polako da se spustaš ka patosu.

ETNA: Kao autor, ali i kao urednik satirične rubrike u "Svetlosti" imate uvid u ono što satira danas jeste. Kakve su Vaše ocene i procene onoga što imate prilike da  pročitate, gde je naša satira danas i kakva je njena budućnost?

Rajičić: Danas su, po mom mišljenju naša satira i aforistika u popriličnoj krizi. Razlozi za to su višestruki. Najpre, ona i dalje počiva na onim autorima kod kojih se već oseća "zamor materijala", tu ubrajam i sebe, a novih i mlađih autora koji bi jedini mogli da joj daju novi zamah jednostavno nema ili gotovo da ih nema. Zašto ih nema nisam uspeo da odgonetnem, osim ako klincima nije već muka od onih o kojima bi trebalo da pišu.

Satira je u novonastalim uslovima izgubila, čini mi se, onu moć prosvetljenja koju je imala pod Miloševićem. Tada smo bili motivisani i činjenicom da je i ona bila u funkciji nekih promena, ali ne ovih koje su nam zapale. Sada je i bez nas, narodu jasno da su novi hohštapleri u igri zajedno sa onim starim, te je bavljenje satirom sada pre svega u funkciji naše mentalne odbrane jer ja, recimo, njome više nemam šta i koga da podržim.
Gurati stalno vlasti prst u oko da bi ona nešto videla i verovati da će satira pokrenuti nešto na bolje u glavama onih koji nas vode je definitivno iluzija: njima više ni mi ne možemo pomoći! Ipak, bavljenje satirom ima smisla ako bar pokrene izvesne korektivne mehanizme kod onih koji vlast biraju.

ETNA: Ima li satira svoju misiju, ako izuzmemo književnu, u kojoj autori iskazuju majstorstvo u formulisanju čvrste i snažne rečenice? Da li se njena funkcija može i treba li je tražiti i u vanknjiževnom polju?

Rajičić: Poseban problem satire je što ona kao književna forma sve više gubi na težini. Nju svojim govorom i, uopšte, svojim javnim angažmanom obezvređuju upravo političari iznoseći jedni o drugima razne gadosti i to najvulgarnijim rečnikom, bilo u Skupštini ili u nekoj TV emisiji. A zadatak satiričara je, između ostalog, kako je to lepo rekao Rastko Zakić, da "nekome biranim rečima kaže da je govno!".

Pa onda, naša imaginacija sve teže uspeva da prati ujdurme, hohštapleraje i ostale državne proizvode kojima smo svakodnevno zatrpani. Mislim, šta mi sad da iskarikiramo, kad nam je sirova stvarnost već vrhunska karikatura kojoj dodatne reči nisu potrebne.

Nadalje, bavljenje satirom je ostalo i bez one draži opasnosti koja nam je u prethodnom režimu stalno stajala nad glavom. Bilo u smislu da zapadneš pod udar onog suludog zakona o informisanju, bilo da budeš optužen kao domaći izdajnik ili strani plaćenik. Mene lično taj hod na ivici žileta tada je mnogo više inspirisao od ove slobode koju danas imamo. O ovima danas, naime, možeš da napišeš šta god hoćeš i da pri tom budeš siguran da ništa neće faliti ni tebi ni njima.

Imajući sve ovo u vidu, mislim da smo aktuelnim vlastodršcima ostali veliki dužnici. Njima ništa ne manjka, ni ludilo, ni slab karakter, ali, kako već rekoh, izgleda da je zamor materijala učinio svoje. Mada, ako hoćemo pošteno, taj dug bismo mnogo bolje namirili ako bismo umesto mastiljavih pera u ruke uzeli po jednu motku koja bi prethodno bila umočena u nešto drugo.

ETNA: Ta zlatna vremena, kako rekoste, obeležilo je i neformalno okupljanje grupe autora u "Beogradski aforistički krug", koji je, kao kad kamen bacite u vodu, nastavio da širi polje delovanja. Koliko je bio inspirativan za Vas i za aforistiku uopšte?

Rajičić:  Taj krug je bio veoma zarazan, tako da je virus aforizma brzo inficirao gotovo celu Srbiju. Najveći "trovač" bio je Aleksandar Baljak koji je mogućnosti aforizma, političkog pre svega i iznad svega, doveo do neslućenih razmera. To je autor koji je domete prethodnih aforizma podigao za dva koplja uvis. Gotovo sam siguran, da nije bilo njega, savremeni srpski politički aforizam ne bi imao ugled koji ga je proslavio širom sveta. Putem koji je Baljak trasirao, onda je krenulo bar još desetak sjajnih aforističara. Vrhunske aforizme, gle koincidencije, uradili su upravo u doba kad je i ludilo prethodnog režima bilo na vrhuncu.

No, kako već rekoh, posle 5. otobra u kvalitativnom smislu došlo je do pada naše aforistike. O razlozima za to sam upravo govorio, ali kako sam ovih dana imao prilike da vidim dva nova rukopisa aforizama, stekao sam utisak da će i ta stvar krenuti na bolje. Onima koji nas danas vode, ipak nećemo ostati dužni!

ETNA: Kragujevac, grad u kojem Vi živite i radite, iznedrio je izvestan broj kvalitetnih autora. Iako većina pripada Beogradskom krugu, može li se govo- riti o "krugu unutar kruga" ima li raz- like između njih?

Rajičić:  Kragujevac ima nekoliko odlič- nih autora koji već u dvodecenijskom kontinuitetu pišu satiru. Neki od njih su i saradnici ETNE - Raša Papeš, Zoran Spasojević, Iva Mažuranić, a tu su još i Aleksandar Matijašević, Vladimir Jagličić i komšija nam iz susedne Rače Kraguje- vačke, Radmilo Mićković. Ako se Beog- radski krug vezuje samo za aforizam, mi se možemo pohvaliti time da negujemo gotovo sve književne forme: Jagličić je izvanredan i kao pesnik i kao prozaista, Spasojević radi dramske varijacije, a mi ostali pišemo satirične priče i aforizme.

ETNA: Pomenuti autori, i ne samo oni, svoje satire objavljivali su i objavljuju u "Svetlosti", koja otvoreno i veoma kri- tički piše o svemu što se događa u zemlji. Da li je bilo cenzure, zabrana i sličnih problema sa kojima su se svo- jevremeno susretale pojedine redakci- je?

Rajičić:  Punih 14 godina u "Svetlosti", kragujevačkom nedeljniku, imam kolumnu "Treća strana". Tu sam ostvario apsolutnu slobodu za svoj rad jer mi glavni urednik, g. Miroslav Jovanović koji takođe traje jako dugo na toj funkciji, nikada nije pomerio nijednu zapetu. Sama novina je vrlo kritički orijentisana prema našoj stvarnosti, a ja posebno, kao njen satiričar, bio sam, razume se, uvek naspram vlasti. I one Miloševićeve, totalno sumanute, i ove najnovije koju predvodi lažni legalista, a kritikovao sam i pokojnog Đinđića kad mi se činilo da to zaslužuje. Ja sam, računam, i tada samo pošteno radio svoj posao, a kad su nam skotovi ubili premijera pošteno sam ga i oplakao jer mi je bilo jasno da, bez obzira na sve njegove greške, sa njim odlazi i naša poslednja nada da će se ovde nešto unormaliti.

Za sve to vreme novina je prolazila kroz razne teškoće. Od policijskog izbacivanja novinara iz sopstvenih prostorija (nekoliko godina radili smo u jednoj privatnoj kući koja je bila uzeta u zakup), pa do podnošenja tužbi po onom sumanutom Šešeljevom zakonu o informisanju.

Novina koja je sve to izdržala ne menjajući uređivačku politiku ni pod kakvim pritiscima, danas je, međutim, dospela u jako tešku finansijsku situaciju i njena budućnost je vrlo neizvesna.

Ja lično, ne računajući bliske susrete sa saradnicima državne bezbednosti koji su me ostavili na miru tek kad su shvatili da sam ja, ono što govorim u kafani, već objavio u novinama, ponajveće neprijatnosti imao sam ne kad sam ismejavao diktatora sa Dedinja, nego kad sam, onako kolateralno, to počeo da radim i sa "najvećim opozicionarom", Vukom Draškovićem. Bilo je to neposredno pred pad Miloševića i kad je Vuk u tom trenutku praktično sve činio da nam njegovu vladavinu produži. Moguće je da je on imao opravdanje za tako neuračunljivo ponašanje, jer je svojevremeno bio udaren onim kamionom s peskom u glavu. E, tada su ovdašnji čuvari njegovog lika i dela na mene digli veliku hajku, da bi ga, nešto kasnije, kad je na izborima dobio nogu, napustili svi do jednog.

ETNA: U svetlu navedenog, da li je bilo autocenzure?

Rajičić: Što se tiče autocenzure, kao autor koji je bio i ostao istinski odan novini za koju piše, a koja mu je najviše pomogla da razvije svoj talenat, imao sam je samo onda, uglavnom u vreme onog već pomenutog sumanutog zakona o informisanju, kada mi se činilo da bih "prekomernom" upotrebom svog dara i autorske slobode, novini mogao da donesem više štete nego koristi. Tada sam zaista merio svaku svoju reč i sa žaljenjem konstatovao da one najbolje nisu za upotrebu. Ustvari, ja sam i postao satiričar onda kada nisam ništa napisao. Bilo je to u srednjoj školi na jednom pismenom zadatku iz srpskohrvatskog jezika. Tema "I tako Tito posta legenda...", predao sam prazan zadatak bez ijednog slova. Šta je, dakle, od mene moglo drugo i da postane, kad ni Tita nisam uspeo da zavolim!

ETNA: Zahvaljujući Internetu naša reč može da se "čuje" dalje i mnoge medijske kuće imaju svoje sajtove. Šta se dogodilo sa interent izdanjem "Svetlosti" - kao da je krenula retrogrardnim tokom?

Rajičić: "Svetlost" je među prvima krenula sa svojim internet izdanjem u kome su i aforizmi sa strane koju uređujem imali rezervisano mesto. Internet izdanje je pokrenuo i godinama radio novinar Ljubiša Obradović, sadašnji glavni urednik TV Kragujevac. Pre nego što nas je napustio, prestao je i sa radom na internet prezentaciji jer se, po sopstvenim rečima zamorio od tog posla koji mu inače nije povećavao platu.

Kada ćemo se ponovo pojaviti na internetu, u ovom trenutku ne znam, ali bi za naše aforizme bilo dobro da se to desi što pre. Mislim, ako ovako jadni i nikakvi mi ne možemo da vidimo sveta, neka, posredstvom interneta, to bar oni učine!

ETNA: Kako objašnjavate situaciju u kojoj sa jedne strane postoji ogromna mogućnost predstavljanja preko interneta, a sa druge strane, u elektronskim i ostalim medijima satira je na margini?

Rajičić: Izuzimajući Etnu, više gotovo da i nema medija koji plasira pravu satiru. Medijski prostor, govorim opet o pisanim medijima, čak nam je još više redukovan i u odnosu na onaj koji smo imali pod Miloševićem. Biće da satira definitivno nije konjukturna literatura i, u principu, onima koji je objavljuju može da donese više štete nego vajde. Zato i oni koji, navodno, objavljuju satiru, sve više razvodnjavaju stvar, prebacujući je sa terena politike na teren seksa, sporta i razonode. Lično mi je urednik iz jedne novine dao sugestiju da pišem "što veselije"!
Šta će čovek kad zna šta mu gazde vole!

ETNA: Da li je i nedostaktak medijskog prostora jedan od razloga zašto se autori sve više okreću knjizi, da li im je lakše da na taj način plasiraju svoje misli?

Rajičić: Prosto je neverovatno kolika je disproporcija kod nekih "autora" između njihove želje da dođu do knjige i njihovog dara za pisanje. U svom posedu imam bar dvadeset knjiga, uglavnom aforizama, iz kojih nisam uspeo da nađem nijedan koji bih objavio u novini koju uređujem. Ta skribomanija, naravno, kompromituje dobar aforizam. Ono najbolje što je naša aforistika dala u poslednjih desetak godina, opet pre svega zaslugom Aleksandra Baljka, objavljeno je u izdanju "Gutenbergove galaksije", u biblioteci "Stradija". Onaj ko želi ozbiljno da se bavi aforizmom, ne bi trebalo ništa da improvizuje dok ne pribavi ili ne pročita dvadesetak knjiga koliko je u ovoj biblioteci objavljeno. Zanimljivo je možda i moje opažanje da su najmanje knjiga objavili ponajbolji autori, retko ko više od dve, dok oni kojima je Bog dao sve osim dara, već imaju i po desetak objavljenih knjiga iako bi sve ono što su do sada napisali moglo da stane u jedan, eventualno, u dva-tri dobra aforizma.

ETNA:  Prošlo je dosta godina od Vaše poslednje knjige, kakvi su planovi, hoćete li Vaše čitaoce u dogledno vreme obradovati nekom novom zbirkom?

Rajičić: Smatram da kod pravog autora svaka nova knjiga treba da bude bolja od prethodne ili barem jednako dobra, ali nikako slabija. Ja sam objavio dve koje mi, upravo u tom smislu, vezuju ruke za neku novu. One su bile moj plafon i toga sam potpuno svestan. Zato planiram da uskoro od pisanja satire dignem ruke. Ali ne samo iz tog razloga, već, to će pre biti, što oni na koje sam da sada arčio svoj talenat danas neuporedivo bolje stoje od mene čak i u mentalnom smislu. Ja već prolupah, a njima još ništa ne fali!

ETNA: Poruka ili preporuka za kraj: čitaocima, kolegama, političarima itd. ili svima zajedno.

Rajičić: Savete drugima neću davati dok se ne setim kako sebi da pomognem.

Razgovor vodila:
Vesna Denčić