Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

ZORAN STANOJEVIĆ

GOVORI F. GROMKI - TMURNI


2 - KAKO SE PRONALAZI VREMEPLOV

- Metodom do Predmeta! – Biografija unapred - Marija Kiri i drugi najbolji sinovi
– Potvrda da sam Napoleon – Ostajem na Klinici, da Nadzirem

Sedimo mi tako kod doktora A., on me povremeno kucka čekićem po kolenu, i pričamo o najrazličitijim stvarima. (Njemu je, kako rekoh, posebna karakterna crta što nema stetoskop, i po tome ga je uvek lako prepoznati. Taj već i samim čekićem može sve, sigurno čak i anesteziju, pa ne mora da se rasipa stetoskop, kao kad radi manji stručnjak). Veoma se interesovao za moj rad, jer to će, veli, silno obogatiti poznavanje ljudske psihe, kad se moja psiha upozna, a ima se šta i upoznati, pošto je ja imam tako mnogo. Nego, da mu ispričam ja ono o vremeplovu.

"Stvarno, F. Gromki", reći će on meni, "oni što vremeplovom kradu vaše buduće pronalaske... Da nisu oni od vas i pronalazak vremeplova tako ukrali?" I živo se zanimao, ako ja zaista nisam taj koji je pronašao vremeplov, kako to da nisam, kad se po meni lepo vidi da bih i to mogao.

To me priznanje gane. "Ne", kažem, "Naravno da bih mogao, ali nisam ga ja pronašao. Znam da to zvuči neverovatno, ali nisam."
"A mogli biste?" pita on. "Ali-"
"Naravno", kažem. "Dajte mi samo trenutak, da razmislim…" I tu na licu mesta uzmem da časkom improvizujem neki način da se pronađe vremeplov, kad ima ljudi koji ni toliko nisu u stanju. "Evo", kažem, pada mi na um jedan način da ga ovog časa pronađem, a ako mi to ne uspe onda će to biti konačni dokaz da vremeplov nisam pronašao ja..."
"N-način da... ovog časa?" kaže on, a glas mu nekako čudan.
"Pa da", kažem. "Suština mog metoda je u tome što je vremeplov jedini pronalazak koji može da sudeluje u vlastitom pronalaženju, što strahovito skraćuje put do njega".
"Kako, za ime sveta? Kako on sudeluje u vlastitom pronalaženju?!" pita doktor, a notes mu sve treperi dok beleži, pa da se o meni u naučnim krugovima.
"Stvar jednostavna", kažem. "Ako je vremeplov uopšte moguć pronalazak - a nekada je i običan telefon izgledao apsurdno i nemoguće - onda je za njega potrebno veoma malo vremena. Bar meni, pošto nemam odgovarajuća tehnička znanja da ga pronađem na neki drugi način. Ja ne mogu da se služim predmetom i metodom i zato moram metodom da stignem do predmeta. Pazite, idemo. Dakle, ja sada kažem samome sebi ovo: Ako sam ja budući pronalazač vremeplova, ovim neopozivo odlučujem da ću, čim ga pronađem, da se vratim u sam čas kada dovršim ovu rečenicu, i da ću taj završeni vremeplov da predam samome sebi, sa kompletnim opisom pronalaska i preciznim Uputstvom za korišćenje u smislu rukovanja..."

* * *

"Ali… ništa se nije desilo", kaže on malo posle.
"To dokazuje da je ovaj metod nepogrešiv", kažem, "i još da vremeplov nisam pronašao ja. Rekao sam to sebi, ali se nisam vratio sa vremeplovom u rukama, i nisam ga sebi dao. Znači, sad i ne moram da ga pronalazim. Bar za njega sigurno znam da ga nisam pronašao, pa nema svrhe da se i na to rasipam. Vidite, ja za moje tvrdnje uvek imam dokaze! No, samim tim što o tome nigde ni reči nema - ova prečica je mogla pasti na um i drugima! Bez toga vremeplova ne bi bilo, a dokazi da on postoji su, rekli smo već, postojanje atomske energije i kraj Rata na Pacifiku, dakle - činjenice koje je nemoguće poreći! Iz toga nepobitno sledi da ovo jeste palo na um i drugima, a jedan od tih drugih zaista je bio budući pronalazač vremeplova, pa je istog časa došao iz budućnosti, i doneo je sebi vremeplov, sa kompletnim uputstvom za upotrebu u sramne svrhe, tj. za krađu od mene! Jeste. Tako je vremeplov sudelovao u svom pronalaženju, a sve na moju štetu, jer oni se bogate na mojim pronalascima, koje vazdan patentiraju u prošlosti, pod svojim imenima!"

Doktor A. bio je sav potresen kad je to čuo; neko vreme prosto zanemeo čovek, a posle mi zakazao da svakako dođem ponovo, pa da mu pomognem u naučnom radu o meni, što mi se strašno svidelo, da o meni.

* * *

To kad sam došao kad mi zakazao, bio sam nervozan, i nešto mi zujalo u kolenu, a on me pita šta me muči.

Kažem - muči me Edison, uz ostale tegobe koje podnosim! Razume se, dobro je podnositi Tegobe. Svi veliki pronalazači su to skoro neprekidno činili, zato što su tegobe, i još razne Nedaće, veoma važan deo biografije, i ona bi mi zvučala prazno bez njih, ali mislim da se ipak ne mora baš toliko. A što se Edisona tiče, evo šta je: kako je on znao, na primer, da će biti pronalazač fonografa, pa odmah krenuo da pronađe baš fonograf, a ne, recimo, Papenov lonac, koji je razumno prepustio Papenu? No, molim, kako je znao? Da nisu i tu umešali prste podli pronalazači vremeplova koji rovare protiv mene, pa mu kazali? A zašto se meni ne bi sve tačno reklo šta sam pronašao u budućnosti, pa da pronalazim samo to, a ne da se trošim na stranputicama?

Doktor A. počeo da me stišava, ali ja rekoh da sam siguran da su probranim ljudima njihove biografije date unapred, a ne kao drugima, tek posle, kada je već kasno. Zato takvi ne prave ni najmanju grešku, nego kod njih sve pasuje do poslednjeg retka! "Čitajte" kažem mu, "čitajte autobiografije i biografije, na primer naših i drugih gigantskih ličnosti, i uverićete se – oni nikad ne naprave nikakvu grešku! Njutn, na primer, nije sedeo ispod šljive nego ispod jabuke, i to baš na vreme da mu ona padne na glavu, a sve to upravo u času kad je u njemu sve bilo zrelo da mu sa njom padne i ideja o Zemljinoj teži. A Edison nikad nije sedeo ispod jabuke; nije čoveku bilo potrebno, pa nije na to gubio vreme... Zar ne izgleda kao da je takvima sve unapred poznato, i šta treba da rade, i kako će istorija šta oceniti, pa su uvek, još od samog početka, sve potpuno u skladu s tim? A ja kažem - i jeste im unapred bilo poznato; drugačije se to uopšte ne može objasniti! No, molim. Probrana lica su, dakle, u svojim biografijama našla potanko o svemu što su učinili po cenu nadčovečanskih napora, pa su posle sve te svoje titanske napore ulagali samo u to, a nisu lutali, kao što ja možda negde lutam, i nisu rasipali na nepotrebno svoju energiju, i peglu, i baterije od 1,5 V! Samo, kome ja da podnesem molbu da mi se dodeli biografija unapred, kad ne znam koje je Telo za to nadležno? A ono sigurno postoji; bilo bi besmisleno da baš za to ne postoji nikakvo nadležno Telo, a za sve drugo da ima!"

"A stvarno" - nastavim ja kad sam se malo smirio – "zašto se i meni ne bi unapred reklo čemu sam posvetio svoj život, pa da ga baš tome posvetim, a ne nečem drugom?! Svi najveći sinovi čovečanstva - na primer, Marija Kiri - posvetili su svoj život, isključivo polju delanja! Da su takvi rasipali snage na druge stvari, nikada ne bi doprineli onoliki doprinos, a mene se hladno pušta da se rasipam, kao da baš moj doprinos ne bi bio koristan! Ali, dobro. Ja sam pomirljiva ličnost, neka im. Bio sam spreman da prihvatim i drugačija rešenja. Zato sam podneo molbu da mi se prizna da sam Napoleon. Mada nisam siguran da sam je uputio na pravo mesto, tj. ne znam da li su za to nadležni oni gde se čoveku zvanično menja ime u drugo ime."
"Napoleon?" veli doktor A. "Onaj Napoleon?!"
"Aha", kažem ja, "ali mi se samo smejali, i ni toliko mi ne daju, iako bi to bilo višestruko korisno. Samo su me čudno gledali u Opštini, kad su shvatili da ja to ozbiljno, pa sve klimaju glavama, i kažu da ima još podosta Napoleona. Kao da ja ne znam da ih ima, ali to oni samo za sebe tvrde, i veruju u to; oni se nisu uputili redovnim putem! A ja sam na šalteru tražio zvaničnu potvrdu, pa da uz odobrenje postanem Napoleon, što bi mnogo pomoglo istoričarima da danas imaju pravog, živog Napoleona, pa da ga pitaju, na primer, kako je umro, i sve drugo što im je u Istoriji nejasno. I sami čitate feljtone pa znate da je u Istoriji sve nejasno, a jedan deo istorije je puka izmišljotina, samo se ne zna koji deo, pa zato može da bude bilo koji. Zar ne bi bilo zgodno da se to bar u vezi sa Napoleonom raščisti? Uostalom, uz odgovarajuće potvrde ja bih mogao da budem i mnoga druga lica, ako mi se garantuje lična bezbednost, pošto su se ta lica mnogima zamerila, pa da se i tu stvari raščiste, i da se sazna Istina, gde nije nezgodno! Samo pomislite šta bi bio Napoleon sa našeg tla, danas, sa našom Opštinskom potvrdom... To bi bila svetska senzacija! Koliko bih samo intervjua mogao da dam, i kakva bi to bila građa za feljtone, ali niko neće da razmisli!"

"A eto, ne daju", nastavim ja sumorno. "Čoveku sa našeg tla ne dozvoljava se da bude Napoleon, a jednom Francuzu je to bilo omogućeno još tako davno! Zaista, kakva demokratija u Francuskoj, još onda! I to još ja nisam tražio da danas budem car. Samo sam hteo malko da mi se da prinadležnosti, u vezi što bih bio Napoleon, pa da se dalje posvetim mojim radovima za dobrobit Čovečanstva, koje samo za tim i teži, ali ne dobija, zato što Nadležni neće da izađu u susret ni kad se neko kao ja seti kako da olakša tegobe onima što ih osećaju!"

Doktor A. se nakašlja, pa me, u vezi sa Napoleonom, upita da li sam ikada bio on.
"Ma ne", kažem. "Ja sam samo hteo da postanem Napoleon, zato što je tog časa takvo bilo slobodno opredeljenje moje ličnosti, a to bi mi i prihode obezbedilo, ali ko na to misli? Zašto mi nisu dali da budem Napoleon, kad je vidljivo da ja ne krijem ruku ispod kaputa, nego sam jedna zdrava ličnost? A mesto Napoleona odavno je upražnjeno, i vreme bi bilo da tu uskoči odgovarajući čovek, pa da prione na radnom mestu Napoleona, koji više ne postoji, dok ja nepokolebljivo postojim, iako to malo ko primećuje, i postojaću i dalje, u granicama mojih mogućnosti. Ali meni se na šalteru zameralo čak i to što nisam Korzikanac, nisu znali za šta drugo da se uhvate pa taj podatak iskopali, a ništa što je jedan Korzikanac već bio Napoleon, pa bi bio red da se po tom pitanju Korzikanci jedared preskoče, i da dođu drugi kadrovi, u smislu reizbornosti, i što ravnomernije zastupljenosti naroda i narodnosti!"

Onda nastavim kako sam ja miran čovek, i ne bi me uopšte trebalo proterivati na Svetu Jelenu i drugde, jer ne bih započinjao nikakve ratove. A i rastom sam višlji od Napoleona, pa ne moram nikakve komplekse da lečim time, ali mi sve to ništa ne vredi. Svejedno, kažem. Neka im bude, ali ja sam i dalje privatni Napoleon bez obzira na sve. I onog Napoleona je, u toj stvari, dugo podržavala samo izrazita upornost koju je upražnjavao, a tek posle je postao Car, putem samostalnog stavljanja krune sebi na glavu, čime je konačno krunisan uspeh ovog velikog protivnika Monarhije u Francuskoj.

* * *

Još smo dugo pričali; palo veče; kišica neka napolju, a doktor A. me onda zamoli da ostanem tu kod njega nekoliko dana. Mogu da spavam u sobici do njegove kancelarije, pošto je inače prilična gužva, mada se on neprekidno bori za uslove, ali eto. Veli - ja sam toliko zanimljiva ličnost, i toliko imam da kažem, da prosto oseća da gubi svakim našim rastankom. Uz to, na Klinici bih mogao da mu pripomognem preko noći, dok on nije tu, pa da pripazim malo na one što su tu u vidu pacijenata, da ne bi činili kakve nesmotrenosti. A posebno me zamolio da se pred ostalima što mogu veštije pravim kao da sam i ja pacijent, da im ne bi nešto bilo sumnjivo. To da ne misle da ih neko drži na oku, jer ima da čovek koga nadziru pati od ideje da ga neko nadzire, što je jedno bolesno stanje svesti. Tako ću, veli mi doktor A., da pomognem i Psihijatriji, a ne samo ostalim Naukama, a preko dana će on dalje beležiti, u smislu Studije o meni.

I tako ostanem da nadzirem - ionako je padala kišica – ali nisam gubio vreme, nego uvek naučni rad, pa sam usput pronašao najsavršenijeg androida na svetu, što je za mene tipično, da i usput.

nazad