3 - ANDROID

– Android, to je ja! – Dosije o svemu – Najpreciznije knjigovodstvo o meni

Sedeli smo u kancelariji doktora A., u interesu studije o meni, a sve vešto maskirano pred Pacijentima; kao, tu sam da bi me doktor Posmatrao, pa da im ne bude sumnjivo zašto sam ja stvarno na Klinici, jer oni nisu smeli da znaju da ih ja nadzirem.

"Androida ste pronašli, F. Gromki?" pita me doktor A.
"Da", kažem. "I to potpuno identičnog čoveku."
"Kome čoveku?" Pita on.
"Meni", kažem. "Ja uvek sve prvo na sebi isprobam, a ne kao neki". I onda objasnim da sam otkrio androida apsolutno identičnog čoveku u smislu njegove istosti sa mnom. Misli kao čovek, što još ni najsavršeniji kompjuteri ne umeju, mogao bi i vrstu da produžava da je zainteresovan… ukratko, može sve što čovek može, a od čoveka se uopšte ne razlikuje, i to ni po čemu.

Doktor me tu kucne čekićem po kolenu - pitam se šta radi kad mu ja nisam pri ruci - pa kaže: "Divno, F. Gromki... A gde vam je to?"
"Pa ovde sam", kažem. "To je ja! Mislim, to sam ja. Samouki android, što sam usput otkrio, pa sam odlučio da se lično prikažem ovom prilikom, jer sam jedan samonikli android po mom slobodnom opredeljenju!"
"Čekajte", kaže on meni. "Samo sad nemojte upadati u nekakvo Android sam, tim se dičim! Vi ste čovek, ne android."
"Pa", kažem ja, "kad se ne razlikujem, jasno je da nije lako odrediti da li sam android identičan čoveku, ili pak čovek identičan tom androidu."
"To ste vi", ponovi on (krasila ga je i upornost).
"U redu", kažem. "Neka ovo i jesam ja, a ne taj android identičan meni... zar je to šteta? Taj android ipak bi bio moje delo, dakle veštački, a ja ni tu jedinu njegovu manu nemam, nego nisam veštački! Meni nisu potrebna ogromna sredstva za troškove proizvodnje mene! Naprotiv, za proizvodnju mene nije utrošeno gotovo ništa. Zato i pitam: čemu ulagati ogroman novac u ta istraživanja, gde bi android identičan čoveku bio najsavršeniji produkt, kad to već postoji, i proizvodi se vrlo jeftino, bez velikih ulaganja od strane Zajednice, koje mi je uvek bilo silno žao što vazdan ulaže? Nije mi zbog mene, samo mi zajednice žao što nemam ništa. Kako bi bilo zgodno da imam, pa to od mene da može da se oduzme, kao od mog dede, ali nemam. A da imam... Kad samo pomislim, oduzme se od mene, pa zajednica srećna, a i ja deo zajednice, i isto sav srećan, i uz to deo onoga što mi je oduzeto ipak pripada meni, jer sam deo zajednice! To ja sve zato što sam uvek mislio isključivo na zajednicu, a baš me briga za mene; meni kako bude, a ako ni tako nije - opet dobro. Sve sanjarim - ležim ja na odru u hladnoći, nemam ni za lekove, ali vidim kroz prozor da je zajednici dobro, pa čisto cvetam od miline. Nažalost, šta je imalo da se oduzme davno su već uzeli mojoj porodici. Neki još sanjare o nekakvom vraćanju, ali meni nije do toga, osim u smislu što je tu šansa da mi se to, ako se vrati, opet oduzme, pa da zajednici bude lepo."
"Ali-ali-ali, počeli ste o androidu..." reče doktor A.
"Da, rekoh ja. "Niko ne može poreći da sam ja potpuno identičan androidu koji bi bio potpuno identičan meni! Niko ne može poreći da bi taj android ipak bio samo jedan skupi surogat! Ja predstavljam neverovatnu uštedu u izradi androida identičnog meni, i još nisam surogat nego čist original! Ja sam još nedosegnuti san Nauke koja se bavi izlišnim poslom, stvaranjem već postojećeg savršenstva, tj. mene!"
"Dobro F. Gromki", veli mi doktor A., "ali, zašto vas sve to toliko uzbuđuje?"
"Pa", kažem, "čoveka se pušta da nema prinadležnosti u smislu plate, dok bi na androida svi pazili! A zašto i čovek ne bi bio dragocen bar koliko i preskupi android identičan njemu, iako na njega nije utrošen grdan novac da ga usavrše toliko da može i zub da ga boli?"
"Ali-" reče doktor A.
"Tačno", rekoh ja. "Ali što se meni ne bi dala potrebna mi sredstva, pa da se na miru posvetim svemu? Ta suma bila bi mnogo manja od one neophodne da se proizvede android isti kao ja, a to je i inače izlišno, jer ja sam već tu. Ja sam toliko identičan ljudskom biću da mogu čak i da umrem, a i hoću, ako mi se ne izađe u susret! Dajte mi Nadležnog za mene! Eto, lepo se vidi, ja u ovom času imam čak i osećanja, a užasan novac bi se morao uložiti da se načini android koji ima osećanja, na primer osećanje gneva što mu se ne izlazi u susret! Milijarde se ulažu čak i u kojekakve smešne robote koji, bar za sada, obavljaju neke ljudske radnje koje su za mene sitnica! Oni novine jedva mogu da prelistaju, a mene niko i ne primećuje, koji za novine i pisma pišem, na primer o tome da me niko ne primećuje! Ja mogu da vršim čak i sam proces varenja obroka, što bi kod androida identičnog meni bilo doživljeno kao neverovatno savršenstvo, i što bi milijarde dolara koštalo da se to kod androida postigne, naročito ako sam i u kupovinu ume da ide, kad ima para. A meni treba samo veoma mali deo tih sredstava! Zar ja nisam - kako definišu čoveka u jednom članku koji sam čitao od nepoznatog mi autora - zar ja nisam Najsavršeniji autogenerativni model biokompjutera, sa samoprogramiranjem i višestrukom namenom? Zar je mene moguće razlikovati od čoveka? Naravno da nije! Ali kod preskupog androida to što ne mogu da ga razlikuju od čoveka bio bi dokaz savršenstva, a u mom slučaju to je samo dokaz da sam čovek, a ne android, i da na mene, pošto sam čovek, ne treba obraćati pažnju... Eh, da mi je da jednom pronađu takve androide, pa da se među njih umešam, da misle da sam jedan od tih njihovih! Zamislite dokumentarne filmove o meni, na temu ON VARI, pa svi to gledaju sa najvećim zaprepašćenjem, i još šapuću s poštovanjem: JO, SAD ČITA NOVINE, kad uzmem da, uz varenje, pročitam novine, da ne bih trošio toalet-papir... Mada, kakve sam ja sreće, taman kad se u proizvodnji androida dosegne to preskupo savršenstvo, neko će primetiti da su isti kao ljudi, i, samim tim, podjednako zanemarljivi, pa ni na njih niko neće obraćati pažnju."
"Hm", reče doktor sa čekićem, a kao da se nešto rastužio.

* * *

Drugom prilikom - to dok sam, i ne sanjajući šta me sve čeka, još živeo i radio na Klinici doktora A. i pomagao mu oko onih koji moraju tu da budu - drugom prilikom, doktor poče nešto o radu, i kako je važno raditi, zato što je rad stvorio čoveka.

"Pa, ja neprekidno radim, ali mi ne vredi", rekoh. "Danas nije lako biti pronalazač. Stvarno je nekada pronalazačima bilo zgodno. Nađe takav običnu motku, pa samo kaže OVO JE POLUGA, ili OVO JE OSOVINA, i eto - gotov genijalni pronalazač! U tim srećnim vremenima sve je bilo potpuno nepronađeno, i sasvim novo. A meni je, naravno, ostalo samo najteže, na primer da pronađem Perpetuum mobile, koji i jesam pronašao, samo što se još ne kreće, ali zato po stabilnosti nema premca, a koji je Perpetuum neophodan naprednom čovečanstvu, kao zastupljen u domaćinstvu. Ja neprekidno radim! Stalno čitam i usavršavam se, u smislu permanentnog obrazovanja mene. Nema te stvari pod nebom o kojoj ja nemam odgovarajući dosije u kartonskim koricama, kao i ispise iz knjiga, i sažete preglede dužih isečaka, što ja sve pratim, usled dubokog verovanja u univerzalnost. Od svega toga ni fakultet nisam stigao da završim, ali zato sam o svemu obavešten! Nisam imao vremena, usled naučnog rada na svim poljima, a samo još tri semestra da sam izdržao bio bih danas Pogonski Pravnik!"
"Ah, da," reče doktor A. "Tada se to tako zvalo kad čovek završi prve dve godine. Znači, samo jedan semestar ste bili tamo?"

Pohvalim ga što je to zapazio pa kažem da i sam vodim o sebi veoma precizno knjigovodstvo, što će biti od velike pomoći istoričarima, čim počnu moj život da izučavaju do najmanjih detalja! "Kamo sreće da je i Aristotel, poput mene, zapisivao kad i kojim se tramvajem vozio, i još broj karte! Danas bismo mnogo bolje shvatali njegovu ličnost, a verovatno bi i do prevrata u Nauci dovelo saznanje da se Aristotel, još onda, u Staroj Grčkoj, vozio tramvajem!"

Tu me doktor A. pogleda nekako iznemoglo. Sad, on meni sve neke nagoveštaje kako ne radim dovoljno, a on… Mislim, on je inače po svoj prilici veoma aktivan, ali, kada sam ja kod njega, osim što me kucka po kolenu većinom se drži za glavu, što bih i ja pristao za njegovu platu. Doduše, u njegovoj porodici glavobolja se prenosi s kolena na koleno, rekao mi je, u smislu nasleđa, ali ipak bi mogao da sačeka kraj radnog vremena, pa da tek onda…