Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

ZORAN STANOJEVIĆ

GOVORI F. GROMKI - TMURNI


4 - DOSIJE F. G. TMURNI

– Ja kao Sistem Mera – Moje udžbenike odbijaju?! – Kongres priplodnih bikova – Hoću da postanem Izlišan Čovek!

Baš sam na Klinici pazio na one što moraju tu da budu, kad naiđe doktor A. i pozva me da pređem u njegovu kancelariju. Onda mi je dao izvesna moja pisma, isečena iz novina. Reče da je njegova kolekcija mojih pisama Štampi žalosno nepotpuna, ali i tako je našao tri koja su važna za ono što hoće da mi kaže, samo prvo da mu ih lično pročitam, da čuje kako ja naglašavam pojedine detalje, ne bi li još bolje pronikao u Materiju.

Sad, ja sva moja pisma često i samom sebi čitam naglas, i uvek sam njima iznova zadivljen, pa rekoh - što i njemu da ne učinim.

"Ja, dolepotpisani, F. Gromki-Tmurni", počnem ja glasom da čoveku srce uzdrhti, "podnosim ovu žalbu Vama, poštovani Uredniče, jer ne znam kome drugom da se obratim povodom uzroka, a njih neprekidno ima. Evo šta je bilo. Sretnem pre neki dan jednog Naučnika na kiosku za viršle, a suzne mu oči. Pitam šta je, a on mi setno kaže: menjali su mere! Eto, niko me ne obaveštava, a ja sam ne stižem usled prezauzetosti naučnim radom, kad meni niko ne šalje poverljive Biltene, nego se sve od mene krije… I tako od njega saznam da se jedna mera za nešto sada zove Njutn! Jeste, lepo je to priznanje zaslužnom Njutnu - i ja sam ga uvek cenio! - ali ipak nema smisla. Zar posle, recimo, neko da Vam se žali da su mu zakinuli dva Dekanjutna? I još mogu da zakinu baš na jabukama, sa kojima je čovek i počeo! Da to čuje, napredni Njutn bio bi sav potresen! Ali, nešto drugo je ovde bitnije. Molim: zar Njutnu ipak nije dato već dovoljno priznanja? Zašto se meni ne bi pripomoglo, pa da se ja uzmem kao Osnova za Mere, i onda da se sve mere izvedu iz čoveka sa našeg tla, tj. iz mene, zato što sam se prvi toga setio?

Čovek je merilo svega, što je naša deviza, a ja sam čovek, i to sa korenom u savremenim stremljenjima našeg tla, zato što nikad nisam mogao da odem na drugo mesto… Odnosno, hoću da kažem da bih stremio na svakom tlu gde se zateknem, a sve to za razliku od Njutna, kojem na um nije padalo da kod nas stremi, i još on pripada prošlosti, a ne snosi za to nikakvu odgovornost, što mi je neobjašnjivo.

Sistem Mera - to je jedino važno - mora biti jedinstven! No, očigledno je da nisam dvojica, te sam van sumnje jedinstven, što obezbeđuje da i sistem Mera iz mene izvedenih bude jedinstven, odnosno baš onakav za kakvim čovečanstvo vapi da bi što pre moglo da meri, brižljivo baždarenim mernim uređajima. A čemu vapljenje koje je ionako samo gubljenje vremena; kad je nekom vredelo što je vapio? Nije li šteta da toliko Čovečanstvo gubi vreme na vapljenje, pored mene živoga, koji sam spreman da sve učinim u cilju?

Eto, zato se žalim! Išao sam u taj njihov Institut za mere, da ponudim ovo zanimljivo i humano rešenje protiv vapljenja, to jest Mere koje bi se mogle preduzimati na osnovu mene. Nudio sam im već gotove mere, na primer JEDAN "GROMKI" DUŽINE, onda JEDAN KUBNI HEKTOTMURNI, i još JEDAN F. GROMKI MASE, a oni... Kažu jeste, i to bi se moglo, ali da me onda treba zatvoriti, da se ne bih menjao ni za dlaku. Vele, tako su nekada radili sa izvesnim metrom od platine i iridijuma, koji je čuvan u određenom podrumu ispod celog Pariza. Međutim, ja sam slobodno formirana ličnost, ponikao sam na gordoj Slaviji, i ne trpim da se mene zatvara u podrume, pa nisam ni pristao, i ovo Vam pišem samo da vidite kako je propao još jedan moj predlog na dobrobit čovečanstva, a zbog nerazumevanja mene!

Navodim još da Rendgena, Megaherca, Santimetra, Metarsku Centu, i druge takve likove, niko nije zatvarao u podrume, a ipak se po njima zovu sve istoimene mere, pa stoga molim da mi se ovo uvaži. Vaš F. Gromki-Tmurni, fenomen!"

* * *

"Obratite pažnju", reče mi doktor A. "To što ste mi pročitali je pismo čoveka koji prosto zahteva da se nešto po njemu zove; koji samo hoće nekakvu slavu. Sledeće je već pismo čoveka koji radi. Samo, štamparskih grešaka tu ima čak i više nego obično, pa nisam baš siguran da shvatam šta se ustvari desilo. Koliko vidim, napisali ste neke udžbenike, ali dalje mi ništa nije jasno."

"Da", kažem ja, "strašno su zabrljali tog puta. Skoro da ni ja ne shvatam šta tu piše, mada kod njih uglavnom nailazim na razumevanje u vidu prilično pravilnog objavljivanja mojih Mišljenja. Dakle evo šta je; prepričaću vam. Bio ja kod jednog Izdavača, pa nudim moje Udžbenike, što sam ih napisao da podelim sa drugima moje znanje, a on - neće. Kaže - nestručno mi napisan svaki Udžbenik! Sad, to bi bilo tačno da sam pisao za fakultete. Tamo su ljudi studenti, je li, oni već poznaju određenu Materiju. Ali ja sam pisao za potpune nestručnjake, pa je prirodno da i moji udžbenici budu u skladu sa takvim profilom kadrova; mislim: nestručnih. Stručnije udžbenike od mojih takvi ne bi ni razumeli, zato što nemaju nikakvo predznanje! Na kraju krajeva, ko je u stanju da razume jedno predavanje iz Više Matematike? Naravno, samo neko ko ima osnovu za to. Neko, ukratko rečeno, ko skoro sve to što mu predaju već zna! Ja, međutim, radim za ljude bez predznanja, pišem njihovim jezikom i na njihovom nivou, a eto... Samo me pita, taj vajni Izdavač, ko mi uopšte dade ideju da ja pišem udžbenike! Molim, jedan moj sused nikad ne zna ni kućna vrata da li je zaključao, tolika je neznalica, po pet puta se vraća čak sa ulice da proveri, a udžbenik mu taj isti Izdavač objavio, truntavku jednom truntavom... I sve ja to lepo izložim, a Izdavač mi prelista jedan od Udžbenika pa će: "A kakva vam je ovo formula?"
"Pa", kažem ja, "formula kao i svaka druga formula, je li".
"Da", veli on, "ali, šta znači?"
E, tu me je već stvarno naljutio. "Otkud ja znam šta znači ta formula?" pitam. "To neka im nastavnik na času objasni; zato je on tu. Ne predajem ja na časovima, nego se bavim naučnim radom!"

I tu on na mene kao nezdrav, pa pita kako sam za ime sveta uopšte mogao da unesem formulu u udžbenik a da ne znam šta ona znači, a sve to sigurno samo da bih je izbacio, i druge moje formule isto, pa posle da mi kaže da u mom udžbeniku nema dovoljno formula! "Uostalom", kažem ja tu gordo, "vi ste nekakav vajni Izdavač udžbenika, a ni vi sami nemate pojma šta ta moja formula znači, sami ste priznali, a to isto zamerate meni! I nije vas sramota?!"

I onda mi rekli da se udaljim, inače će oni da u protivnom.

Eto, dakle, kakav je Odnos, i šta sve mora da podnosi vaš odani F. Gromki-Tmurni, legendarni pronalazač, fenomen, i pisac udžbenika koji ne prolaze kod određenih koji bi da Nauka ostane u zatvorenom krugu onih koji je već poznaju, a drugima opet ništa.

Doktor A. zatvori oči i pritisnu prstima slepoočnice.

* * *

"Treće pismo već sasvim određeno pokazuje vaš pravac razvoja", reče doktor A. "A grešaka skoro nema, pa ako biste mi to pročitali..."

Dopalo mi se to o Pravcu Razvoja, zato što ja volim kad toga ima, pa se onda sve razvija u pravcu razvoja a ne kojekuda, kao obično. I tako krenem da mu čitam:

"Poštovani Uredniče, hteo bih da Vas zamolim, jer Vi sigurno imate odgovarajuće kontakte, da me povežete s kim treba, pa da postanem izlišan čovek.

Jeste, izlišan čovek. Kao nezaposlen, ja sam i sada izlišan, imam u tome ogromnu praksu, pa bi bio pravi trenutak da me se unapredi u zvaničnog izlišnog čoveka.

Evo na šta mislim: kad god su u Inostranstvu razni Sajmovi i Festivali, nađemo u novinama da smo o društvenom trošku, uz nešto potrebnih, poslali i čudo jedno potpuno izlišnih ljudi, kao onaj ekspert za Rudarstvo što je bio na Kongresu priplodnih bikova… Mada je to verovatno bio Sajam tih bikova, ali baš tada bio kod nas još jedan istorijski Kongres, pa to novine pogrešile po inerciji… Toga ima još mnogo, i zato pitam: kome bi smetao još jedan izlišan čovek? Gde je toliko izlišnih, svakako može da stane još jedan, pa bih pomogao tim izlišnima da se rasterete, jer teško je u tako uskom krugu nositi na svojim plećima teret tolikih zadataka koji se poveravaju izlišnima, na primer teret same izlišnosti, i sličnog. Uz to, ti izlišni koji se šalju, to su uvek neki što su na lepim položajima, dakle ljudi koji bi, kad ih ne bismo slali kojekuda, nešto mogli da urade ovde. Ja ovde ne mogu da uradim baš ništa, pokušavao sam pa znam, tako da niko ne bi ni primetio da sam odsutan, kao što niko ne primećuje ni da sam prisutan. Zašto ne iskoristiti ta moja prirodna svojstva? Tačno je da ista svojstva ima i ogroman deo ostalog sveta, jer ni oni se nikoga ne tiču, i svi bi se mogli poslati nekud van zemlje, pa da ostanu samo važni ljudi, koji ovde nisu izlišni, ali ja sam se prvi setio, pa molim da se počne od mene. Zbilja, zašto ne uzeti mene za ovo? Zašto ljude koji su potrebni ovde, ljude po čijim se položajima vidi da su nam neophodni bar kao vazduh, stalno pretvarati u izlišne negde tamo? Postavimo mene, koji sam ovde ionako izlišan, na mesto tih što su potrebni, pa ćemo biti na dvostrukom dobitku, jer ću ja dobijati inostrani prihod izlišnih, i još neću biti tu, kod nas, gde sam ionako izlišan, pa neću nikome da smetam. A važni ljudi će biti ovde, gde nisu izlišni, i moći će da doprinose! U protivnom, kako je krenulo, svi potrebni će stalno biti napolju, gde su izlišni, a u zemlji će ostati samo izlišni ljudi kao ja, što ne bi bilo u redu, da se celo stanovništvo sastoji samo od izlišnih ljudi. Kao što vidite, moji zahtevi nisu veliki. Budite ljubazni i sredite mi ovo, a ja ću Vam se posle svakako odužiti. Vaš F. Gromki-Tmurni, fenomen, i Izlišan Čovek po vlastitom opredeljenju."

* * *

Pred kraj trećeg pisma počela je u čitanje da mi se meša određena dreka iz prostora Klinike, pa je doktor A. bio nekako nervozan, jer on ne voli da se vrši dreka, nego kod njega sve ima da je harmonično, a ne kao napolju. Tako on krete da vidi šta se dešava, a meni reče da ga čekam u Kancelariji; ima neke važne stvari da mi kaže o meni, a naročito u vezi sa mojim trećim pismom, gde se vidi moj Pravac Razvoja, u smislu šta ja zbilja želim, i još se tu vidi da ja razumem Društvo u kome živim, mada to možda i ne primećujem, pa sam zreo da se konačno uključim u njega.

Otišao je a čekić poneo nije, sigurno bila neka manja problematika pa nije morao, te ja uzmem i probam samog sebe da kuckam po kolenu... Stvarno čovek ima neki prijatan osećaj! Razumem zašto on to toliko voli, u smislu ponašanja, a sigurno se i sam kucka kod kuće, samo neće ovde predamnom; nezgodno mu društveni čekić da koristi na sebi, a tu je i amortizacija čekića, i sve...

nazad