5 - MOJ PSIHOLOŠKI PROFIL

– Otkud mi takvo ime? – Priviđenja koja pasu – Naravno da me prate! – O mojim Osobinama – Moj jezik ima Osobenosti!

Vratio se doktor A., sredio šta je imao, pa reče da je načinio moj psihološki profil - pošto ja imam i psihološki profil, jeste - ali prvo hoće da mi postavi neka pitanja, ne bi li stvar još više kompletirao, budući da je za mene nedovoljno površinsko izučavanje.

"F. Gromki-Tmurni", reče on zamišljeno, a mene prođe kao neka jeza (moje ime tako zvuči da mora). "Već poduže nameravam to da vas pitam... Otkud vam ustvari, takvo ime?"

Kažem mu gordo da sam ja do te mere samonikla osoba da sam i ime sam sebi morao da dam! Porodica mi se - kažem - ljuti što sam uzeo umetničko ime; to se ja, kao, od njih ograđujem, a ovamo - sve im je teže da odvoje ma i najmanji prilog za atomski reaktor; čak mi i za ciklotron zakidaju! Ono jednom kad sam uganuo nogu, pa nisam mogao da izlazim, tražio sam da mi donesu baterije od 1,5 V, a oni mi dali iz baterijske lampe, već korišćene, a sebi nove kupili, kad su takvi! Od mene se, naravno, oduvek očekivao apsolutni maksimum, zahvaljujući čemu sam i postao to što jesam, ali ja od njih očekujem minimum, a oni uspevaju da pruže manje i od toga! Ne zahtevam ja da budu poput mene, askete koji preziru sve telesno, a posvećeni samo najvišim duhovnim vrednostima. To ne može svako. Ali, bar te baterije... No, pustimo to (kažem doktoru A.). Ionako mi ostala samo prilično daleka porodica - neki čak na Bulbulderu stanuju - ne može se od njih ništa očekivati. Sami mi to u lice, uostalom! Kažu - tebi je otac ostavio sve pare, i stan ti je u vlasništvu, šta bi još hteo. A ništa što ja glavnicu uopšte ne diram, ni dinarsku ni deviznu, nego samo kamate dižem, što i nije neki novac ako neko radi na ciklotronu, pa se potpomažem izdavanjem jedne sobe... I posle čovek da ne uzme drugo ime?! Mada ja to nisam protiv njih, nego sam to kao određeni Maksim Gorki i Žorž Sand, koji se isto nisu stvarno tako zvali, nego su uzeli pseudonim Džek London... Mislim, kao Džek London, a samo Džek London je uzeo pseudonim Džek London, sve iz skromnosti, pa su posle dela stvarali pod njim, tj. pseudonimom. A skroman čovek svakako zvuči još gordije nego u čuvenoj rečenici autora istoimene knjige o ulozi majke od M. Gorkoga, po kome sam, uostalom, i izabrao ime F. Gromki, da zvuči gordo, i još sam dodao "Tmurni", da ne liči previše na "Gorki". A to je isto bio krasan čovek, i skromnih prohteva, kao i ja. Ovo se dokazuje delom Makar Čudra, od istog pisca. Osećao je snažnu potrebu da nešto napiše, a ništa mu tog dana nije padalo na um, pa će tu on skromno sebi: TJA, AKO NIŠTA DRUGO, NEKA MAKAR BUDE ČUDRA. I onda je sve to bacio na papir, pod istoimenim naslovom, u koji ne verujem da je iko osim mene ovako pronikao... Ja bih isto kao M. Gorki voleo tako... na mojim delima da bude moja glava u bareljefu, a pogođeno - kao odsečena..."

"Dobro, dobro", reče doktor A. "A šta vam je ono F sa tačkom ?
"Ne znam", rekoh. "To je i za mene velika tajna, što ću je kad-tad istražiti. Mada, isto i za naprednog B. Travena se do ovog časa nije saznalo ni ko je uopšte bio ni šta mu je ono B. a sumnjam da je i on sam to znao, pa šta to kome smeta?"

Doktor A. uzdahnu. "A imate li vi F. Gromki", reče on, "imate li katkad neka priviđenja?"
"Naravno da imam", kažem ja.
"Naravno"? upita on.
"Aha", kažem. "Materijalna dobra mi ne znače ništa, ali što je psihički – ja sve imam!"
"Ovaj... Naravno", reče on.. "Ali, F. Gromki, čovek vašeg duha sigurno je svestan da priviđenja ne postoje!"
"U to treba ubediti njih, ne mene", rekoh ja. "Prošlog leta sam, u naučne svrhe, tri dana bio na selu. Tražio sam ostatke pradavnog Carstva MU, a usput sam istrajno sedeo pod jabukama, ali ništa, a ne kao ono sa Njutnom. No, ne može se uvek ni uspeti, tim pre što su sada sigurno potrebni svežiji pristupi od Njutnovog. A sva ta tri dana pasla je oko mene prikaza jedne krave, i to baš kao istinska krava što bi pasla! Da nisam znao da je priviđenje i sam bih se prevario. Pitao sam o tome žitelje iz jednog krompirišta u okolini, i tvrdili mi da je to što vidim krava koja pase. Molim vas, prevarili se i sami domoroci iz pradedovske postojbine u zavičaju! I tako sam samo ja znao da je to bilo puko priviđenje krave, koje mi je sve vreme smetalo da nađem drevne tragove Carstva MU! A morao sam baš njega da tražim, jer mi je izvesni Salinas Prajs već otkrio Troju na nekoliko mesta širom sveta, dok je jedan iz moje ulice krenuo u Veliko Laole da traži Atlantidu. I neka mu, kad se budalaštinama zanosi, ali meni je zato ostalo samo da, po ostacima, nađem drevno carstvo MU. A ono je sigurno ostavilo o sebi makar neki trag, i taj mi je možda sve vreme bio praktično pred očima, samo ga ja nisam primetio jer mi je izgledao kao nešto drugo, a smetalo mi i ono priviđenje krave što je paslo oko mene kao da ovo Društvo nema toliko važnijih zadataka!"
"Ali", reče doktor A., "otkud vam uopšte početna ideja da je to bilo priviđenje?! Priviđenja ne pasu!"
"Ha", kažem ja, "ne pasu?! Kako možete istovremeno da tvrdite da priviđenja ne postoje, i da postoje precizna pravila čak i o načinu ishrane tih nepostojećih priviđenja? Ako ne postoje, ko je i zašto smislio ta pravila koja su i vama uspešno usadili u glavu?"
"Mda", reče on (povremeno je to ponavljao, kao argument, ali nije vredelo; ne može se time protiv naučne misli).
"Problem je u tome" kažem ja, "što ljudi ne umeju da gledaju na pravi način! Stvarnost izgleda mnogo drugačije nego što izgleda! Tek kad se ona vidi na pravi način, pa onda čovek više ne zna ni šta je to što vidi, to znači da je najzad istinski video Stvarnost!"
"Mda", reče doktor A. (Zna tako u čoveku da se nakupi neka misao koju posle prosto mora da izloži; znam to iz ličnog iskustva). "Mda, mda, mda, mda...

* * *

"A da nemate možda" - upita me doktor A. pošto se umio i malo se odmorio - "da nemate povremeno utisak da vas neko prati?"
"Svakako", rekoh ja srdačno.
"Svakako?" upita on.
"Pa, kad me zbilja prate", rekoh. "Ali, to su sve Sledbenici, što svi veliki ljudi imaju. Ovi moji, doduše, još ne znaju ni da slede, ni koga slede, ali već spontano kroče mojim putem, i uopšte ne skreću s njega, kao da su mi se zakleli, što je potpuno kao kod -"
"Da, da", reče doktor A nekako užurbano, i onda je opet otišao da se umije.

"Ali, stvarno", rekoh kad se vratio. "Proveravao sam, kako na putu prema bakalnici, tako i drugde - uvek ima nekoga iza mene. To je jedan neumitan istorijski proces, u smislu njegove nužnosti. I o drugim licima sa čijeg se puta nije skretalo tek se kasnije saznalo ko su oni bili još od početka, to jest da su bili veliki još dok su bili niko i ništa, pa i o tim vremenima postoje dirljiva Sećanja na ta gigantska lica koja su - "
"Da, da, ali pustimo mi ta druga lica", reče doktor A. nervozno, i osvrte se, i poćuta malko. Onda poče o tome da je za Studiju o Meni istraživao moj psihološki profil, što mi se svidelo. Stvarno je dobro što ga je istraživao; ako je neko već otišao toliko daleko da ima i čak i svoj sopstveni psihološki profil, šteta je da nam to propada neistraženo, a mogla bi tu i neka nova Nauka da ispadne, samo o meni.

Zatim reče nešto kao da se čoveku obično ne izlaže njegov psihološki profil, bar on to nerado čini, jer se psihološki profil nekako menja kad znaš svoj psihološki profil. Bilo da mu se imalac protivi, ili da se trudi da mu namerno bude sličan, psihološki profil postaje netačan, modifikovan pod uticajem samoga sebe, odnosno čovek dobija drugi psihološki profil pod uticajem znanja o prvom. Ali reče da je u mom slučaju spreman da preuzme taj rizik, jer, s jedne strane, njegov cilj i jeste da se ja donekle izmenim, a, sa druge, ja zapravo i nisam Slučaj.

Zatim je prešao na sam taj Profil. Iz mojih pisama vidi se pravac razvoja, od usamljenika koji bi prosto hteo slavu, do čoveka koji bi da se uključi u Društvo na način uobičajen za to Društvo, a nije mu više dovoljno mračno osećanje superiornosti dobijeno tezom da su mnogi Velikani za života bili neshvaćeni. A moj način govora pokazuje da sam ja još kako uključen u Društvo i njegovu Stvarnost.

"Naravno", kažem ja. "Ja sam sav prožet Društvom i Stvarnošću. Kako oni - tako odmah i ja, kad god mi dozvole da se očitujem. Ja sam neprekidno u toku svega, zato što prorađujem izvore, pa i samu Materiju isto, odbijajući da pokleknem pred teškoćama, nego ulažem entuzijazam do poslednjeg čoveka."
"Vaš način govora mi je posebno zanimljiv", reče doktor A. "Vaš jezik... U njemu se oseća..." i onda mi izloži šta se sve u mom jeziku oseća. Tu je, veli, i podsvesno poznavanje sveta u kome živim, i želja da tom istom svetu, koji izbegavam usamljeničkim radom pronalazača, ipak pripadnem. Tu je, reče, i snažna želja da pružim nešto što je nazvao Očekivano Ponašanje, te je moj jezik nekako kao da govori mnoštvo ličnosti, zato što ja od svih želim odobravanje, pa to očekivano ponašanje nastojim da pružim svima odjednom. Inače, kaže, obično ne valja kad je jedna ličnost više od jedne ličnosti. Ali, u mom slučaju, ja nisam stvarno više od te jedne ličnosti, nego to samo tako izgleda zbog jezika kojim govorim. A upravo taj jezik, ta čudna mešavina mnogo čega, može meni samome da posvedoči da nikad nisam uspeo da pobegnem od Društva od koga sam i bežao, i težio da nekako stupim u njega. Doduše moje procene očekivanog ponašanja uglavnom su, kako bi se to moglo reći, pogrešne, kao da ne razlikujem tzv. proklamovano od stvarnog, ali tu nikako nisam jedini; skoro da bi se moglo reći da se čitavo naše društvo na tom nerazlikovanju i zasniva.

Onda nastavi, kako ja negujem izrazitu individualnost, i veliku sklonost Čovečanstvu, uz zaziranje od ljudi. Na nerazumevanje nailazim, veli, zbog toga što se uključujem na pogrešne načine. Onda ponovi ono o proklamovanom i stvarnom, samo to nisam dobro čuo jer je baš tada počelo da mi zuji u kolenu. Dodao je da je moj način govora očito posledica kako uticaja porodice i okoline uopšte tako i svega što sam čitao, a, budući da čitam sve što mi padne pod ruku, veoma sam obavešten, premda na donekle čudan način. Ali ništa od toga nije smetnja u vezi sa onim što on ima u vidu, kao ni to što nisam baš sasvim Pogonski pravnik, jer -

"Naravno da ne smeta", kažem ja. "Ima kod nas pravo mnoštvo ljudi koji zvanično nisu bitno obrazovaniji od kokoši, i neko sa strane mogao bi pomisliti da su u pitanju najobičniji mamlazi, a upravo ti ljudi nalaze se u samim vrhovima Društva, i zato ih mi cenimo, i cenićemo ih dok je života u nama, i zaklinjaćemo se večno nad njihovim grobovima -"

Doktor A. se gromko nakašlja a onda reče da je to još jedna od mojih osobina: to što ne uviđam da su reči najdublje odanosti i reči najcrnjeg sarkazma potpuno identične. A, osim toga, kakvi grobovi kad ti ljudi nisu mrtvi -

Tu mene obuzme snažan entuzijazam pa nastavim zaneseno, umesto njega: "A pošto još nisu mrtvi mi ćemo strpljivo sačekati da pomru, pa ćemo se onda zaklinjati nad njihovim grobovima, zato što - "

I tu me doktor A. prekide - dobio je takav napad kašlja da ni samog sebe nisam mogao da čujem - i osvrte se, i reče da nam to nije tema, to jest za tu temu nije trenutak, i čemu uopšte teme kad ima toliko drugih stvari, a, pored toga, njemu se čini da neko kuca na vrata njegove kancelarije. Razume se, to je sigurno doktor B. koga je on sam pozvao, da me upozna s njim, i to ne može biti niko drugi nego doktor B… ali, šta ako nije?!