Početna Arhiva Kontakt
   

 

 


Roman u nastavcima

ZORAN STANOJEVIĆ

GOVORI F. GROMKI - TMURNI


6 - STRUKTURISANJE MENE

– Ipak doktor B. – Strukturisanje i ja – Biti neko drugi? – Mini-sredstva za snimanje spontanosti - Buduća knjiga o Pregnućima

Ono kucanje na vratima, to je ipak bio doktor B. Doktor A. je neodređeno promrmljao nešto kao 'Oni i inače ne kucaju', a onda me je upoznao sa doktorom B., i posle su obojica govorila o strukturisanju mene.

Ispalo je da ja podsvesno želim da se uključim i prilagodim, da želim da nekuda spadam, i to u Strukture, koje će strukturisati moj život, pa će on postati kao neki drugi život, kad bude tako strukturisan. Bez toga, rekoše mi, mnogi bi se prosto raspali, kao bačva kad joj se skinu obruči. Moja želja da postanem Izlišan Čovek (doktor A. dao je to moje pismo doktoru B.) govori upravo o toj potrebi, a i kao samonikli android ja u stvari želim da se primeti čovek a ne android, to jest da mi se ukaže pažnja u mom ljudskom vidu. Naravno, ja sam - vele - pokušavao da se uključim na pogrešnim mestima i na pogrešne načine, ali u tome nisam jedini. I uopšte, za čoveka je veoma loše da misli da je jedini, pa ja to, počevši od tog časa, spontano nikad više da ne mislim. Treba prosto da se uključim, a slava... pa, ne mora to odmah. Toliki su na slavu čekali. Osim toga, Društvo ceni i male, na izgled obične, čak i potpuno anonimne ljude.

Rekoh da to znam. Jedan od najslavnijih ljudi u mnogim zemljama je njihov potpuno anonimni sin u vidu Neznanog Junaka, koji i može to da bude upravo zato što niko ne zna ko je on, i još je u tu svrhu prvo morao da pogine, ali ja ne bih baš na taj način, ako može.

Doktor B. me je gledao široko otvorenih očiju, ali doktor A. je već bio navikao na originalnost mojih misli, pa nastavi, i to tako energično da sam odjednom osetio da oduvek prosto čeznem da se uključim u Strukture. Reče da je suština njegove teze da se svako može uklopiti u Društvo; da su neuklopljeni samo ljudi sa kojima se nije umelo, a inače svako može da bude koristan član Društva, njegovo veličanstvo Čovek, gordi deo društvenog mehanizma, mali šraf svestan da je najveće bogatstvo i merilo svega, ponosan što nije nezamenljiv nego svako može da ga zameni, što je najveća dužnost i čast, pa po potrebi dati i svoj život da bi mu bilo bolje...

* * *

Dugo je tako pričao, a u tome mu se pridružio i doktor B., pa sam od toga opet osetio moje zujanje u kolenu, koje nikome nisam pominjao. Onda su mi pomenuli jedno džinovsko preduzeće (samo što je to tada moralo da se zove R.O.) E, toj R.O. treba jedan čovek za sve, što će reći upravo ja, jer ja se baš time neprekidno bavim, kao jedan univerzalni intelektualac opšte prakse, pa ću imati potrebne mi prinadležnosti, u svrhu mog samoodržanja, i daljeg mog naučnog rada. Doktor B. reče da poznaje Direktora (tadašnje zvanično ime za njega bilo je Poslovodni Organ) te problema ne može biti; sve je već sređeno. I on (doktor B.) uvek gleda da se ljudi uključe - a posebno ljudi kao ja, o kojima i Studija mora da se piše u cilju poniranja - i da nađu svoja mesta, a ne da, zbog nerazumevanja, padnu na teret Zajednice.

Rekoh da nikako ne želim da padnem na teret Zajednice, od koje toliki zahtevaju šta god stignu, kao da je njoj i bez toga lako sa tolikim ljudima od kojih se uporno sastoji, mada sve teže, i po cenu sve većih napora, premda je vode takvi giganti, takvi orijaški titani da -

Na tom mestu su me prekinuli, i rekli da je vreme da se i ja uključim u te opšte napore, a niko mi ne brani da u slobodnom vremenu i dalje upražnjavam moje pronalaske. Desi se, rekoše mi, da čovek moga kova povremeno izgubi vezu sa stvarnošću… Onda sam ponovo saznao da takav pruža pogrešno 'Očekivano ponašanje', jer pogrešno procenjuje koje ponašanje je očekivano, što je kao kad neko ne da ljudima da završe, nego im uvek sam dopunjava rečenice, ali ih dopunjava pogrešno, pa govori o neznanim junacima ili znanim gigantima, jer misli da se od njega to traži. Ja sam, rekoše, donekle izgubio vezu sa Stvarnošću, usled visokointelektualnih problema kojima sam zaokupljen, i zbog toga će biti korisno da se malo spustim na zemlju, pa da doprinosim ozdole, a sve je već dogovoreno u R.O. i ja samo treba da se javim na posao.

"Hm", kažem im ja. "A da ne trpi zbog toga Nauka?"
"Ma neće, F. Gromki", veli mi doktor A. "Za to ne postoji ni najmanja opasnost… Mislim, vi ćete se za to pobrinuti..."

Vidi se, shvata on ko je F. Gromki-Tmurni!

"A šta ću ja tamo da budem?" upitam.
"Pa", reče doktor B. "to se sada zove Izvršilac za obavljanje poslova. Mada, verovatno, Mlađi izvršilac za obavljanje poslova (na određeno vreme)."

Mnogo mi se dopalo ono Izvršilac; prosto sama ta reč nekako čoveka odmah ispuni ponosom. Uopšte, čitava stvar je ispala strašno precizna. Lepo je kad čovek od samog početka do detalja razume šta se od njega očekuje, i čime će se tačno baviti.

Posle smo još pričali, i bilo je silno zanimljivo, i posmatali su me, i ja sam posmatrao njih. Doduše, malo me je zbunjivalo to što su se obojica složili da ja, da bih se uspešno uključio, pre svega moram potpuno da se izmenim. Nisam baš shvatao kako je to za moje dobro da se potpuno izmenim, jer to znači da za moje dobro prestanem da budem ja. Pomislio sam prvo da ih pitam ko je taj kome će biti dobro kad se ja izmenim pa više nisam tu, tj. kad više nisam ja, ali sam odustao; odlučio sam da vidim kako će to ići. Na kraju krajeva, ako mi se ne bude sviđalo, bar u sebe valjda uvek mogu da se vratim.

Onda su tražili od mene da se uključim do apsolutnog maksimuma, i da dam sve od sebe, i ja sam im to obećao.

* * *

Tako sam odlučio da od samog početka prožmem R.O. do poslednje njene pore, i da se za sve interesujem što tamo ima, i u sve da se uključim, ako treba i do apsolutnog iscrpljenja! Kad sam već obećao da ću do maksimuma, onda ću stvarno do maksimuma i svim svojim bićem, a to je isto važno, da svim svojim bićem, jer onda neću biti otuđena ličnost, što su mi rekli da sam pokazivao određene karakteristike tog tipa ljudi.

Odmah sam rešio da sve to unesem u beleške za moju knjigu o meni. To, razume se, ima biti knjiga barem višetomna, a jedan od tih tomova može da bude Fotomonografija o samoj R.O. Sva je sreća što mi jedan svojevremeno prodao ovako mali foto-aparat, i još vrlo mali magnetofon, tačno kao oni što ih imaju špijuni u filmovima. Na dlan mogu da stanu, što je strašno zgodno; sve razgovore sa doktorom A. sam snimio a on ništa nije primetio, pa da zbog toga promeni način govora (ima ljudi koji ne vole kad ih snimaju, zato što onda imaju utisak da ih neko snima, pa pod tim utiskom menjaju način govora). Zato ja uvek snimam krišom, da sve bude spontano, a da za moju knjigu o meni ipak imam sve što može da mi zatreba. Odlučio sam i po celoj R.O. da snimam tajno, da niko ne zna, pa da se posle svi prijatno iznenade kad napravim Izložbu o našem Životu i Radu. Naravno, najuspeliji radovi ulaze potom u Foto-monografiju, koja može da preraste i u posebnu seriju knjiga o našim Pregnućima, čim utvrdim koja su to Pregnuća. A odlučio sam - gde god samo vidim neko Pregnuće, odmah ću da ga slikam, pa da se tačno vide scene iz života, a isto i moja slika tu da bude, jer skromnost jeste vrlina, ali zašto se ipak ne bi znalo da je sve to za svoju R.O. uradio niko drugi nego njen odani F. Gromki-Tmurni?

nazad