|
6 - STRUKTURISANJE MENE
– Ipak doktor B. – Strukturisanje i ja – Biti
neko drugi? – Mini-sredstva za snimanje spontanosti - Buduća knjiga o Pregnućima
Ono kucanje na vratima, to je ipak bio
doktor B. Doktor A. je neodređeno promrmljao
nešto kao 'Oni i inače ne kucaju', a
onda me je upoznao sa doktorom B., i posle
su obojica govorila o strukturisanju mene.
Ispalo je da ja podsvesno želim da se
uključim i prilagodim, da želim da nekuda
spadam, i to u Strukture, koje će
strukturisati moj život, pa će on postati
kao neki drugi život, kad bude tako
strukturisan. Bez toga, rekoše mi, mnogi bi
se prosto raspali, kao bačva kad joj se
skinu obruči. Moja želja da postanem Izlišan
Čovek (doktor A. dao je to moje pismo
doktoru B.) govori upravo o toj potrebi, a i
kao samonikli android ja u stvari želim da
se primeti čovek a ne android, to jest da mi
se ukaže pažnja u mom ljudskom vidu.
Naravno, ja sam - vele - pokušavao da se
uključim na pogrešnim mestima i na pogrešne
načine, ali u tome nisam jedini. I uopšte,
za čoveka je veoma loše da misli da je
jedini, pa ja to, počevši od tog časa,
spontano nikad više da ne mislim. Treba
prosto da se uključim, a slava... pa, ne
mora to odmah. Toliki su na slavu čekali.
Osim toga, Društvo ceni i male, na izgled
obične, čak i potpuno anonimne ljude.
Rekoh da to znam. Jedan od najslavnijih
ljudi u mnogim zemljama je njihov potpuno
anonimni sin u vidu Neznanog Junaka, koji i
može to da bude upravo zato što niko ne zna
ko je on, i još je u tu svrhu prvo morao da
pogine, ali ja ne bih baš na taj način, ako
može.
Doktor B. me je gledao široko otvorenih
očiju, ali doktor A. je već bio navikao na
originalnost mojih misli, pa nastavi, i to
tako energično da sam odjednom osetio da
oduvek prosto čeznem da se uključim u
Strukture. Reče da je suština njegove teze
da se svako može uklopiti u Društvo;
da su neuklopljeni samo ljudi sa kojima se
nije umelo, a inače svako može da bude
koristan član Društva, njegovo veličanstvo
Čovek, gordi deo društvenog mehanizma, mali
šraf svestan da je najveće bogatstvo i
merilo svega, ponosan što nije nezamenljiv
nego svako može da ga zameni, što je najveća
dužnost i čast, pa po potrebi dati i svoj
život da bi mu bilo bolje... * * * Dugo je tako pričao, a u tome mu
se pridružio i doktor B., pa sam od toga
opet osetio moje zujanje u kolenu, koje
nikome nisam pominjao. Onda su mi pomenuli
jedno džinovsko preduzeće (samo što je to
tada moralo da se zove R.O.) E, toj R.O.
treba jedan čovek za sve, što će reći upravo
ja, jer ja se baš time neprekidno bavim, kao
jedan univerzalni intelektualac opšte
prakse, pa ću imati potrebne mi
prinadležnosti, u svrhu mog samoodržanja, i
daljeg mog naučnog rada. Doktor B. reče da
poznaje Direktora (tadašnje zvanično ime za
njega bilo je Poslovodni Organ) te problema
ne može biti; sve je već sređeno. I on
(doktor B.) uvek gleda da se ljudi uključe -
a posebno ljudi kao ja, o kojima i Studija
mora da se piše u cilju poniranja - i da
nađu svoja mesta, a ne da, zbog
nerazumevanja, padnu na teret Zajednice.
Rekoh da nikako ne želim da padnem na teret
Zajednice, od koje toliki zahtevaju šta god
stignu, kao da je njoj i bez toga lako sa
tolikim ljudima od kojih se uporno sastoji,
mada sve teže, i po cenu sve većih napora,
premda je vode takvi giganti, takvi orijaški
titani da -
Na tom mestu su me prekinuli, i rekli da je
vreme da se i ja uključim u te opšte napore,
a niko mi ne brani da u slobodnom vremenu i
dalje upražnjavam moje pronalaske. Desi se,
rekoše mi, da čovek moga kova povremeno
izgubi vezu sa stvarnošću… Onda sam ponovo
saznao da takav pruža pogrešno 'Očekivano
ponašanje', jer pogrešno procenjuje koje
ponašanje je očekivano, što je kao kad neko
ne da ljudima da završe, nego im uvek sam
dopunjava rečenice, ali ih dopunjava
pogrešno, pa govori o neznanim junacima ili
znanim gigantima, jer misli da se od njega
to traži. Ja sam, rekoše, donekle izgubio
vezu sa Stvarnošću, usled
visokointelektualnih problema kojima sam
zaokupljen, i zbog toga će biti korisno da
se malo spustim na zemlju, pa da doprinosim
ozdole, a sve je već dogovoreno u R.O. i ja
samo treba da se javim na posao.
"Hm", kažem im ja. "A da ne trpi zbog toga
Nauka?"
"Ma neće, F. Gromki", veli mi doktor A. "Za
to ne postoji ni najmanja opasnost… Mislim,
vi ćete se za to pobrinuti..."
Vidi se, shvata on ko je F. Gromki-Tmurni!
"A šta ću ja tamo da budem?" upitam.
"Pa", reče doktor B. "to se sada zove
Izvršilac za obavljanje poslova. Mada,
verovatno, Mlađi izvršilac za
obavljanje poslova (na određeno vreme)."
Mnogo mi se dopalo ono Izvršilac;
prosto sama ta reč nekako čoveka odmah
ispuni ponosom. Uopšte, čitava stvar je
ispala strašno precizna. Lepo je kad čovek
od samog početka do detalja razume šta se od
njega očekuje, i čime će se tačno baviti.
Posle smo još pričali, i bilo je silno
zanimljivo, i posmatali su me, i ja sam
posmatrao njih. Doduše, malo me je
zbunjivalo to što su se obojica složili da
ja, da bih se uspešno uključio, pre svega
moram potpuno da se izmenim. Nisam baš
shvatao kako je to za moje dobro da
se potpuno izmenim, jer to znači da za moje
dobro prestanem da budem ja. Pomislio sam
prvo da ih pitam ko je taj kome će biti
dobro kad se ja izmenim pa više nisam tu,
tj. kad više nisam ja, ali sam odustao;
odlučio sam da vidim kako će to ići. Na
kraju krajeva, ako mi se ne bude sviđalo,
bar u sebe valjda uvek mogu da se vratim.
Onda su tražili od mene da se uključim do
apsolutnog maksimuma, i da dam sve od sebe,
i ja sam im to obećao. * *
* Tako sam odlučio da od
samog početka prožmem R.O. do poslednje
njene pore, i da se za sve interesujem što
tamo ima, i u sve da se uključim, ako treba
i do apsolutnog iscrpljenja! Kad sam već
obećao da ću do maksimuma, onda ću stvarno
do maksimuma i svim svojim bićem, a to je
isto važno, da svim svojim bićem, jer onda
neću biti otuđena ličnost, što su mi rekli
da sam pokazivao određene karakteristike tog
tipa ljudi.
Odmah sam rešio da sve to unesem u beleške
za moju knjigu o meni. To, razume se, ima
biti knjiga barem višetomna, a jedan od tih
tomova može da bude Fotomonografija o samoj
R.O. Sva je sreća što mi jedan svojevremeno
prodao ovako mali foto-aparat, i još vrlo
mali magnetofon, tačno kao oni što ih imaju
špijuni u filmovima. Na dlan mogu da stanu,
što je strašno zgodno; sve razgovore sa
doktorom A. sam snimio a on ništa nije
primetio, pa da zbog toga promeni način
govora (ima ljudi koji ne vole kad ih
snimaju, zato što onda imaju utisak da ih
neko snima, pa pod tim utiskom menjaju način
govora). Zato ja uvek snimam krišom, da sve
bude spontano, a da za moju knjigu o meni
ipak imam sve što može da mi zatreba.
Odlučio sam i po celoj R.O. da snimam tajno,
da niko ne zna, pa da se posle svi prijatno
iznenade kad napravim Izložbu o našem Životu
i Radu. Naravno, najuspeliji radovi ulaze
potom u Foto-monografiju, koja može da
preraste i u posebnu seriju knjiga o našim
Pregnućima, čim utvrdim koja su to Pregnuća.
A odlučio sam - gde god samo vidim neko
Pregnuće, odmah ću da ga slikam, pa da se
tačno vide scene iz života, a isto i moja
slika tu da bude, jer skromnost jeste
vrlina, ali zašto se ipak ne bi znalo da je
sve to za svoju R.O. uradio niko drugi nego
njen odani F. Gromki-Tmurni? |
