JEZIČKE VRAGOLIJE
KAO DRUŠTVENE ANOMALIJE

Milan Beštić
NEĆU DA TROŠIM ĆUTANJE
Alma, Beograd - 2006

Zapaženi pisac Beogradskog aforističkog kruga, Milan Beštić i svojom novom, četvrtom knjigom, ostaje dosledan svom autorskom rukopisu, uspešno oprobanom već u prvoj knjizi, "Cvrčak svira himnu". Specifičnost Beštićevog stila mogla bi se sažeto opisati kao duhovito poigravanje jezikom i logikom, sa izrazitim naglaskom na protivrečnostima. Ti jezičko-logički kalamburi, međutim, nisu igra za sebe, vatromet vrcavog duha radi razonode, već su u tesnoj sprezi sa takozvanom golom stvarnošću - stvarnost je zapravo i njihovo izvorište i njihova utoka, i horizont opservacije i ciljno polje, energetska osnova kako osude postojećeg, tako i vere u mogućnost boljeg.

Kao vrstan satiričar skeptik, Beštić to bolje ne opisuje kao neki konkretum, on ga čak ne nagoveštava ni u obrisima. To bolje se nazire jedino iz iščašenosti stvarnosti, iz njene rovitosti i natrulosti, što će skratiti i urušiti njenu moć vladanja našom ličnom i društvenom sudbinom. Otuda toliko crnog humora i cinizma u Beštićevim aforizmima - on ništa ne podržava i ne pridržava; naprotiv, on gura trošne zidove i natrula stabla da brže padnu i stvore prostor za drukčije - stamenije i bolje. Razume se, on ne misli da će ružna stvarnost tek tako iščeznuti sa vidika i poput tame progutati samu sebe. I neljudska stvarnost je ljudska tvorevina i neće se preobraziti bez ljudskog faktora, bez aktivnog odnosa i vrednosnog usmerenja. I našu aktivizaciju, razume se, Beštić ne priziva direktno - pravi umetnik se služi diskretnim aluzijama i sugestijama, ne nalozima. On ne poziva već provocira, zaziva bunt i motivaciju za promene kroz suočavanje sa ružnim likom zbilje, sa njenom izgubljenošću u vremenu i prostoru, sa njenom nedostojnošću da traje i obitava, opterećujući i našu materijalnu i našu duhovnu egzistenciju. Drugim rečima, aždaju svakodnevice opisuje tako da u nama budi poklič Idi, alo! Odlazi zauvek!

Piščeva poruka je zapretana stilom, ali očigledna slikom. Prizori sve kazuju - kao da nam između redova poručuje Beštić. Drugim rečima, ako vas ostavljaju ravnodušnim ili vas samo zasmejavaju, nismo na istim talasima.

Kritičar može i apstraktnim pristupom da naznači značenjsku suštinu i tematsko obilje teksta, ali izražajno bogatstvo i živost stila, pogotovu kad je reč o jezičkim obrtima koji katkad dosežu vrednost bravura, jedino verno dočaravaju sami primeri.

Jedan od uvodnih aforizama zbirke glasi: Dobro veče, želeo bih da ozdravim sve u studiju! To je naoko mali jezički štos, dosetka zasnovana na izostavljanju samo jednog slova iz svakodnevne fraze. Taj minimalistički zahvat, međutim, to jedno odsutno slovo, kod vrsnog aforističara implicira čitavo društveno stanje, krizu vrednosti i moralno posrnuće u kome smo, dobija zvuk i status signala.

Aforizam koji otvara knjigu takođe je na prvi pogled samo duhovita igra reči i smisla: Stari režim je mrtav, ali je novom zaveštao organe. Ova naoko biologistička caka o hibernaciji kao načinu prelaska iz trošne svakodnevice u večno postojanje ovde upečatljivo kontrastira večnu dijalektiku starog i novog, odnos ciljeva i sredstava, porazno ilustrujući društvenu klimu i promenu kao privid. Osim snažne političke poruke, ovaj izvrsni aforizam povratno baca dodatno svetlo i na njegovo idiomatsko izvorište, dodaje jednom biofizičkom iskazu metafizičku dimenziju.

Čuvenu Klauzevicevu misao da je rat politika drugim sredstvima Beštić je, značenjski tužno ali stilski briljantno, rokadom imenica i epiteta, ovako ovaplotio: U miru smo ciljna grupa, u ratu grupni cilj. Jedna apstraktna mudra opaska dobila je dostojan umetnički pandan.

Savremeni tempo života lako stvara iluziju brzih promena i opšteg napretka. Evo kako tu iluziju karikira Beštić: Ugledni univerzitet, osnovan još početkom prošlog meseca, nalazi se u kiosku pored našeg. Euforija lakog sticanja zvanja i znanja podseća nas na stara dobra vremena i devize Tehnika narodu! / Svi u škole! / Uzdižimo nepismene! Nekadašnjim masovnim uzdizanjem nepismenih gubili smo vreme, današnji lakoverni gube i vreme i novac.

Nismo žrtve samo brzinskih iluzija. Čitav odnos prema stvarnosti sveli smo na viziju sveta kao volje i predstave, na provizorijum pojedinačnog i kolektivnog narcističkog ega, na euforično slavljenje svega i svačega. Pabirke uspeha oglašavamo trubama trijumfalizma. A kad mirnim okom pogledamo u suštinu, šta vidimo: Sudeći po zastavama, pobeda je izmakla za pola koplja. Konfrontiranjem teme pobede sa temom smrti, Beštić ovim aforizmom reljefno pokazuje koliko su nam i otrežnjenja plitka - možemo katkad slučajno da posrnemo, ali pada u našem pojmovniku nema!

Ne tvrdi Beštić da je sve isto kao pre. Naprotiv, on uviđa ogromnu razliku: U prethodnom režimu izvukao sam deblji, a u novom tanji kraj. On, doduše, u nekim stvarima nije siguran kao naši obični građani koji sve znaju, ali o svojim dilemama konsultuje merodavne: Ne znam da li je ovo demokratija, ali pogledaću u rečnik!

Prirodno je da u ovim neveselim vremenima preteže satirična tematika. Ima kod Beštića, međutim, i aforizama o mnogim drugim temama - o ljudskoj prirodi, istoriji, negdašnjoj i današnjoj mitomaniji, pameti i bezumlju, ljubavi i mržnji… Hrabro se laćao svih tema, svestan da srce uvek treba da bude na svom mestu: Jer: Kad srce siđe u pete, i mozak promeni poziciju. Tada su pranje, peglanje i druge korekcije od slabe vajde: Mozak se pranjem skuplja.

Poput prethodnih, i nova zbirka aforizama Milana Beštića je knjiga visprenog duha, prepleta ozbiljne zamišljenosti i lepršavih kalambura i vragolija. No pažljivi čitalac će uvideti da su i najvickastije Beštićeve vragolije verni verbalni pandani, satirične projekcije društvenih anomalija. Sa diskretnim pozivom da se latimo njihovog uklanjanja. Svestan da u društvu i politici nema neutralnosti (svako se meša u politiku!), pisac nam poručuje: I mi koji smo sedeli skrštenih ruku ostavili smo otiske.

Beštić nije sedeo skrštenih ruku, a njegov otisak je pred nama. Upečatljiv i dostojan ozbiljne pažnje.

Vitomir Teofilović

__________________________
Izvornik: Pogovor za knjigu Neću da trošim ćutanje, Milan Beštić;
Alma, Beograd - 2006.